Gledam kako se sve oko mene menja. Kao da stojim i svet oko mene brzo menja oblik. Jasno je da to nije tako, a ni ja ne stojim, ali bar aktivno održavam ravnotežu, balansiram. Ali to nije tako primetno kao ono što je okolo.
Otkako je moj sin preminuo, prestala sam da se plašim smrti. Pre ovoga, sa smislom života, za mene je sve u suštini bilo vrlo jednostavno – smisao je bio da živim što duže, odnosno da odložim dolazak smrti što je dalje moguće. Pa ovo je u samoj dubini, a i gore – da što duže živimo u zdravom stanju duše i tela i da radimo što više zanimljivih i korisnih stvari za dušu i telo, i uopšte – da imamo zabavite se i steknete različita iskustva. To sam i uradila.
A sada je zadatak „što je duže moguće“ postao nepotreban. Bilo je dovoljno zabave, raznih utisaka, a i doživljaja. Želja za smrću još se nije javila (osim povremeno par puta na vrlo kratko vreme i sa jakim osećanjima). I opet se postavilo pitanje o Smislu – dobro, ako još živim, zašto onda? Samo zato što telo još nije gotovo???
Istovremeno, sva značenja javne sfere se više vide kao odgovori na pitanje „kako živeti“, a ne „zašto“. Pa iz želje da za sada, živim ovde – urediću svet oko sebe tako da mi se dopada (naravno koliko mogu)... Jedan prihvatljiv odgovor o smisao je ipak došao do mene. Ali da bismo razgovarali o tome, potrebno je razjasniti - od koje ideje o strukturi univerzuma u smislu života i smrti polazim, inače će biti nejasno.
Kada se svet brzo menja i dešava se nešto nezamislivo, glavna stvar je da pratite svoje disanje. Još preciznije, izdahnite na vreme. Izdisanje znači da ste živi. Videli smo dovoljno scena „poslednjih udisaja” u filmovima – gde likovi lepo, ili ne tako lepo, zatvaraju oči uz izdisaj. Laži! Kada sam imala 12 godina, moja baka je umrla pred mojim očima (preminula je mirno, dugo ležala kod kuće nakon moždanog udara) - i bio je njen poslednji dah. A onda su oni koji su to videli uživo potvrdili da je tako. Dakle, praćenje vašeg izdisaja je dvostruko korisno - podržava osećaj života u slučajevima kada vam se čini da je već prošao, i spasava vas od "hvatanja daha" - oni prolaze mekše, reklo bi se, "izdišu “, ne dozvoljavajući da se telo stegne.
Pa, to je bila izreka. A sada nastavak o smislu života.
Moraće da se počne sa ideološkim razjašnjenjima. Jer smisao se može tražiti samo među onim što postoji za mene. Ako, na primer, postoji zagrobni život za mene (u ovom ili onom obliku, nije važno) - onda možete tražiti značenje u vezi sa njim, a ako za mene ne postoji, ali koncept „ dužnost prema sebi” postoji, onda smisao može da se pojavi tamo, ali ne u zagrobnom životu... Traganje za smislom života uvek se zasniva na idejama vezanim za strukturu života i smrti. I oni su različiti za mnoge ljude.
Pokušaću da ukratko opišem svoje.
Po mom mišljenju, svaka osoba ima 3 „slična tela“. Fizičko – vidljivo je i možete ga čak i dodirnuti, a smisao njegovog života je u samom životu, raduje se iz stanja živahnosti, raduje se naklonosti, kretanju, jelu i piću na vreme, brizi za svakoga – kao Domaća životinja. I gotovo je nesposobno da razmišlja o budućnosti, osim možda onoj neposrednoj.
Drugo telo je Javno. Zgodno je to nazvati "ličnost" – šta predstavljam društvu, kako želim da izgledam, koje mesto u njemu da zauzmem. Smisao života ovog tela je da obezbedi čoveku, u najmanju ruku, opstanak u društvu, a maksimalno zanimanje i zadržavanje dostojnog mesta u njemu (ponekad čak i posthumno – to se dešava kod izuzetnih ličnosti). Ličnost obuhvata sve obrasce ponašanja i sposobna je da podjarmi telo – ako je ispoljavanje koje telo želi opasno za nju, ono neće dozvoliti to, a ako mu je potrebno nešto što je telu neprijatno, može da natera (iako ne uvek, ovde ponekad odmeravaju snagu).O budućnosti čovek može da razmišlja, pa i da živi, samo u društvu.Za pustinjake, itd. može i izostati. Uništenjem tela se i uništava. Treće telo je Duša. Ona je najstarija u ovom društvu, jer je najjača – ne ruši se smrću tela. A sa rođenjem tela ono ne nastaje. Stoga su njeni značenja postojanja najjači, i njima su podređeni i fizičko telo i ličnost. Zarad duhovnih zadataka, čovek je sposoban da žrtvuje i svoj položaj u društvu, pa čak i svoje telo. Dešava se i da se čini da čovek najviše štiti svoje telo, ali ako dobro pogledate, iza toga ćete sigurno pronaći nešto duhovno, što telo čini toliko vrednim. Ne znam kako funkcioniše duša, postoje pretpostavke, ali o njima nema smisla pričati. Smisao života duše uopšte, van ovog tela, meni je nedostupan, opet samo pretpostavke. Ostaje da se razmotri smisao života u određenom telu.
Ovde stvari postaju zanimljive. Ako verujem da je život duše veći od života tela, onda to znači da joj je iz nekog razloga potrebno telesno ovaploćenje (iz nekog razloga), postoji nešto što je samo u njoj. Pitanje - šta? Pitanje je, naravno, otvoreno. Ali posmatrajući svoj život, živote drugih ljudi, čitajući sve vrste drevnih filozofskih i religioznih tekstova, stiče se utisak da duša ima dve vrste zadataka - Da nešto ostvari (sagradi kuću, uzgaja drvo, rodi sina, napiši delo, otkrij ljudima drugi zakon vasione, poleti u svemir itd.) i Nauči nešto.
Pa, kada sam razmišljala o svom smislu života, osećaj na temu studija je bio prilično miran - da su glavne lekcije završene, a onda, naravno, postoji mogućnost beskonačnog usavršavanja, ali ovo je „izborni predmet “, odnosno nije obavezno – možete sada, možda kasnije, drugi put na drugom mestu. Ali što se tiče dostignuća, ima dosta toga da se uradi dok sam živ i zdrav.
Da li je moguće unaprediti dušu u celini, otvoreno je pitanje. Ne znam odgovor, nemam određeno mišljenje i stoga me ne zanima da o tome raspravljam u ovoj formi. Ali svakako je moguće poboljšati duhovne kvalitete ili osobine i otkriti sposobnosti. To su prilično stabilne i prepoznatljive fraze, one su u jeziku i to samo po sebi već pomalo ohrabruje. Ali prvo, moram da razjasnim (ili podsetim) šta mislim kada govorim o duši i poboljšanju kvaliteta o kojima ću ovde govoriti. Gore smo govorila da se može videti da ljudsko biće ima tri „tela“. Fizičko (u stvari, telo) - i jasno je kako se može poboljšati, medicina, sport i kozmetologija su uključeni u razvoj u ovom pravcu. Društvena (ličnost) - uključujući sve što se tiče ponašanja u društvu.
Sve što nije obuhvaćeno gore navedenim i što se oseća kao deo sebe može se pripisati trećem „telu“ – zapravo duši. Odnosno, to su svakakvi „srdačni“ impulsi, osećanja i težnje, unutrašnja stanja, razne „nehotične“ (tj. ne određene ponašanjem) reakcije na ljude i događaje koji nemaju jednostavne telesne uzroke, unutrašnje senzacije iz sebe, suptilne senzacije koje je teško opisati rečima iz okolnog prostora. Sa stanovišta naše teme usavršavanja, važno je da među onim što se posmatra (iz sfere duše) postoji nešto što mi se sviđa kod sebe, što mi odgovara, što smatram svojim prednostima ili kvalitetima. I naiđem na nešto što doživljavam kao slabost ili prepreku, nesavršenstvo. Međutim, ponekad dolazi do zabune - na primer, prekomerna krutost može biti snaga.
I sa ovim kvalitetima, ili osobinama, koje se osećaju kao slabosti ili prepreke, možete raditi, slabeći ih ili jačajući ih. To su oni, a ne kako ih ja manifestujem spolja. Zato što sam, na primer, kao dete imala „drugaricu“ koja je smatrala da sam previše osetljiva i „učila me da se ne uvredim“ – neprestano pokušavajući namerno da uvredi i odmah ismeje moju uvredu. I „trenirala sam”... da spolja ne pokažem da sam uvređena. Unutrašnji osećaj se ni na koji način nije promenio i ubrzo sam prestala da komuniciram sa ovom devojkom.
Postoji još jedna poteškoća - ponekad smetnja nije tačno određena. A nešto što izgleda kao slabost ili smetnja zapravo je uslov za još jedan, veoma važan kvalitet ili mentalno svojstvo. Na primer - povećana ranjivost - često se dešava da vam se to ne sviđa kod sebe. Ali za neke ljude (ne sve!) to je jednostavno znak dubokog nivoa osetljivosti uopšte, a slabljenjem, osoba će biti prinuđena da smanji osetljivost. Druga verzija netačnosti je kada slabost ili smetnja nije u samoj osobini ili kvalitetu, već u načinu na koji se manifestuje u svetu – na primer, najljubazna, ljubaznost može toliko da „dobije“ druge, pokazujući je bez njihovog pristanka, koje jednostavno mrze...
I poslednje što ne mogu a da ne kažem je da je sve uslovno, relativno i za svakoga na svoj način. Ne postoje osobine ili kvaliteti koje su apsolutno lošo ili štetni; svaka osoba ima kompletan set hromozoma od svih, a nijedan se ne može potpuno ukloniti. Možete samo ojačati, oslabiti, otkriti neispoljeno. Ovo je neka vrsta velikog svetskog zakona, nisam ga ja smislila. Oni filozofi i proroci antike koji su govorili – pričaju o tome... I ako ovo prihvatite, postavlja se prirodno pitanje – za šta onda da se uhvatim, odakle da počnem za mene lično, šta da radim uopšte?
Ne brinite, tu je još jedan divan svetski zakon koji će vam pomoći, ilustrovan anegdotom: „Sine moj, Gospod nam uvek šalje probleme u našoj moći. A ako imaš TAKVE probleme, onda ili imaš snage da se nosiš sa njima, ili ovo nisu vaši problemi!
A sada je zadatak „što je duže moguće“ postao nepotreban. Bilo je dovoljno zabave, raznih utisaka, a i doživljaja. Želja za smrću još se nije javila (osim povremeno par puta na vrlo kratko vreme i sa jakim osećanjima). I opet se postavilo pitanje o Smislu – dobro, ako još živim, zašto onda? Samo zato što telo još nije gotovo???
Istovremeno, sva značenja javne sfere se više vide kao odgovori na pitanje „kako živeti“, a ne „zašto“. Pa iz želje da za sada, živim ovde – urediću svet oko sebe tako da mi se dopada (naravno koliko mogu)... Jedan prihvatljiv odgovor o smisao je ipak došao do mene. Ali da bismo razgovarali o tome, potrebno je razjasniti - od koje ideje o strukturi univerzuma u smislu života i smrti polazim, inače će biti nejasno.
Kada se svet brzo menja i dešava se nešto nezamislivo, glavna stvar je da pratite svoje disanje. Još preciznije, izdahnite na vreme. Izdisanje znači da ste živi. Videli smo dovoljno scena „poslednjih udisaja” u filmovima – gde likovi lepo, ili ne tako lepo, zatvaraju oči uz izdisaj. Laži! Kada sam imala 12 godina, moja baka je umrla pred mojim očima (preminula je mirno, dugo ležala kod kuće nakon moždanog udara) - i bio je njen poslednji dah. A onda su oni koji su to videli uživo potvrdili da je tako. Dakle, praćenje vašeg izdisaja je dvostruko korisno - podržava osećaj života u slučajevima kada vam se čini da je već prošao, i spasava vas od "hvatanja daha" - oni prolaze mekše, reklo bi se, "izdišu “, ne dozvoljavajući da se telo stegne.
Pa, to je bila izreka. A sada nastavak o smislu života.
Moraće da se počne sa ideološkim razjašnjenjima. Jer smisao se može tražiti samo među onim što postoji za mene. Ako, na primer, postoji zagrobni život za mene (u ovom ili onom obliku, nije važno) - onda možete tražiti značenje u vezi sa njim, a ako za mene ne postoji, ali koncept „ dužnost prema sebi” postoji, onda smisao može da se pojavi tamo, ali ne u zagrobnom životu... Traganje za smislom života uvek se zasniva na idejama vezanim za strukturu života i smrti. I oni su različiti za mnoge ljude.
Pokušaću da ukratko opišem svoje.
Po mom mišljenju, svaka osoba ima 3 „slična tela“. Fizičko – vidljivo je i možete ga čak i dodirnuti, a smisao njegovog života je u samom životu, raduje se iz stanja živahnosti, raduje se naklonosti, kretanju, jelu i piću na vreme, brizi za svakoga – kao Domaća životinja. I gotovo je nesposobno da razmišlja o budućnosti, osim možda onoj neposrednoj.
Drugo telo je Javno. Zgodno je to nazvati "ličnost" – šta predstavljam društvu, kako želim da izgledam, koje mesto u njemu da zauzmem. Smisao života ovog tela je da obezbedi čoveku, u najmanju ruku, opstanak u društvu, a maksimalno zanimanje i zadržavanje dostojnog mesta u njemu (ponekad čak i posthumno – to se dešava kod izuzetnih ličnosti). Ličnost obuhvata sve obrasce ponašanja i sposobna je da podjarmi telo – ako je ispoljavanje koje telo želi opasno za nju, ono neće dozvoliti to, a ako mu je potrebno nešto što je telu neprijatno, može da natera (iako ne uvek, ovde ponekad odmeravaju snagu).O budućnosti čovek može da razmišlja, pa i da živi, samo u društvu.Za pustinjake, itd. može i izostati. Uništenjem tela se i uništava. Treće telo je Duša. Ona je najstarija u ovom društvu, jer je najjača – ne ruši se smrću tela. A sa rođenjem tela ono ne nastaje. Stoga su njeni značenja postojanja najjači, i njima su podređeni i fizičko telo i ličnost. Zarad duhovnih zadataka, čovek je sposoban da žrtvuje i svoj položaj u društvu, pa čak i svoje telo. Dešava se i da se čini da čovek najviše štiti svoje telo, ali ako dobro pogledate, iza toga ćete sigurno pronaći nešto duhovno, što telo čini toliko vrednim. Ne znam kako funkcioniše duša, postoje pretpostavke, ali o njima nema smisla pričati. Smisao života duše uopšte, van ovog tela, meni je nedostupan, opet samo pretpostavke. Ostaje da se razmotri smisao života u određenom telu.
Ovde stvari postaju zanimljive. Ako verujem da je život duše veći od života tela, onda to znači da joj je iz nekog razloga potrebno telesno ovaploćenje (iz nekog razloga), postoji nešto što je samo u njoj. Pitanje - šta? Pitanje je, naravno, otvoreno. Ali posmatrajući svoj život, živote drugih ljudi, čitajući sve vrste drevnih filozofskih i religioznih tekstova, stiče se utisak da duša ima dve vrste zadataka - Da nešto ostvari (sagradi kuću, uzgaja drvo, rodi sina, napiši delo, otkrij ljudima drugi zakon vasione, poleti u svemir itd.) i Nauči nešto.
Pa, kada sam razmišljala o svom smislu života, osećaj na temu studija je bio prilično miran - da su glavne lekcije završene, a onda, naravno, postoji mogućnost beskonačnog usavršavanja, ali ovo je „izborni predmet “, odnosno nije obavezno – možete sada, možda kasnije, drugi put na drugom mestu. Ali što se tiče dostignuća, ima dosta toga da se uradi dok sam živ i zdrav.
Da li je moguće unaprediti dušu u celini, otvoreno je pitanje. Ne znam odgovor, nemam određeno mišljenje i stoga me ne zanima da o tome raspravljam u ovoj formi. Ali svakako je moguće poboljšati duhovne kvalitete ili osobine i otkriti sposobnosti. To su prilično stabilne i prepoznatljive fraze, one su u jeziku i to samo po sebi već pomalo ohrabruje. Ali prvo, moram da razjasnim (ili podsetim) šta mislim kada govorim o duši i poboljšanju kvaliteta o kojima ću ovde govoriti. Gore smo govorila da se može videti da ljudsko biće ima tri „tela“. Fizičko (u stvari, telo) - i jasno je kako se može poboljšati, medicina, sport i kozmetologija su uključeni u razvoj u ovom pravcu. Društvena (ličnost) - uključujući sve što se tiče ponašanja u društvu.
Sve što nije obuhvaćeno gore navedenim i što se oseća kao deo sebe može se pripisati trećem „telu“ – zapravo duši. Odnosno, to su svakakvi „srdačni“ impulsi, osećanja i težnje, unutrašnja stanja, razne „nehotične“ (tj. ne određene ponašanjem) reakcije na ljude i događaje koji nemaju jednostavne telesne uzroke, unutrašnje senzacije iz sebe, suptilne senzacije koje je teško opisati rečima iz okolnog prostora. Sa stanovišta naše teme usavršavanja, važno je da među onim što se posmatra (iz sfere duše) postoji nešto što mi se sviđa kod sebe, što mi odgovara, što smatram svojim prednostima ili kvalitetima. I naiđem na nešto što doživljavam kao slabost ili prepreku, nesavršenstvo. Međutim, ponekad dolazi do zabune - na primer, prekomerna krutost može biti snaga.
I sa ovim kvalitetima, ili osobinama, koje se osećaju kao slabosti ili prepreke, možete raditi, slabeći ih ili jačajući ih. To su oni, a ne kako ih ja manifestujem spolja. Zato što sam, na primer, kao dete imala „drugaricu“ koja je smatrala da sam previše osetljiva i „učila me da se ne uvredim“ – neprestano pokušavajući namerno da uvredi i odmah ismeje moju uvredu. I „trenirala sam”... da spolja ne pokažem da sam uvređena. Unutrašnji osećaj se ni na koji način nije promenio i ubrzo sam prestala da komuniciram sa ovom devojkom.
Postoji još jedna poteškoća - ponekad smetnja nije tačno određena. A nešto što izgleda kao slabost ili smetnja zapravo je uslov za još jedan, veoma važan kvalitet ili mentalno svojstvo. Na primer - povećana ranjivost - često se dešava da vam se to ne sviđa kod sebe. Ali za neke ljude (ne sve!) to je jednostavno znak dubokog nivoa osetljivosti uopšte, a slabljenjem, osoba će biti prinuđena da smanji osetljivost. Druga verzija netačnosti je kada slabost ili smetnja nije u samoj osobini ili kvalitetu, već u načinu na koji se manifestuje u svetu – na primer, najljubazna, ljubaznost može toliko da „dobije“ druge, pokazujući je bez njihovog pristanka, koje jednostavno mrze...
I poslednje što ne mogu a da ne kažem je da je sve uslovno, relativno i za svakoga na svoj način. Ne postoje osobine ili kvaliteti koje su apsolutno lošo ili štetni; svaka osoba ima kompletan set hromozoma od svih, a nijedan se ne može potpuno ukloniti. Možete samo ojačati, oslabiti, otkriti neispoljeno. Ovo je neka vrsta velikog svetskog zakona, nisam ga ja smislila. Oni filozofi i proroci antike koji su govorili – pričaju o tome... I ako ovo prihvatite, postavlja se prirodno pitanje – za šta onda da se uhvatim, odakle da počnem za mene lično, šta da radim uopšte?
Ne brinite, tu je još jedan divan svetski zakon koji će vam pomoći, ilustrovan anegdotom: „Sine moj, Gospod nam uvek šalje probleme u našoj moći. A ako imaš TAKVE probleme, onda ili imaš snage da se nosiš sa njima, ili ovo nisu vaši problemi!
Ono što mislim je da svaka osoba ima svoje spoljašnje i unutrašnje uslove koji određuju predmet poboljšanja. Spoljašnji uslovi su životne okolnosti, uključujući karaktere voljenih, kulturu zemlje boravka, karakteristike fizičkog tela, njegove mogućnosti i ograničenja. Unutrašnji uslovi su sklonosti i težnje koje određuju kako i gde se čovek kreće u životu.
Na primer, ja nemam sposobnost ili sklonost da se takmičim i borim sa ljudima. I stoga nema želje da se poboljšam kvalitete potrebne za napad. Rasuđujući, mogu da zaključim da je slabost biti loš „borac“ i da se ovde usavršavam... ali duša na to ne reaguje, u tome se ne javlja kontra želja. I zato, da, rezonujem dalje, ako me život gura, poboljšaću se. U međuvremenu, radiću nešto drugo što želim više. Odnosno, ako postoji slabost, ali vam ne smeta i ne smeta u životu, bolje je ne dirati je. Možda ovo zapravo nije slabost, već stanje.
To je upravo ono „život će te pritisnuti“ – ovo je jedna od glavnih smernica na šta treba obratiti pažnju i na šta treba da se fokusirate pri izboru – šta da poboljšate! Drugi orijentir je unutrašnja želja. Univerzum, koji je ljubazan, pažljiv i odzivan, obično ga uređuje tako da naše slabe tačke, krutosti i druge „teme za razradu“ redovno dodiruju gustine okolnog sveta i drugih ljudi. Povratne informacije i naše razumevanje ponekad nisu tačni, ali same „tačke primene“ su nepogrešive. Stoga, da biste razumeli šta je sada bolje poboljšati, vredi pogledati svoj život nedelju dana, najviše mesec dana, za događaje koji su duboko dirnuli vašu dušu (da li ste bili u pravu/pravedni u vezi sa njima ili ne, nije važno ). Možete ih čak i navesti na parčetu papira - dovoljno je tri ili pet, ne više. Ako se previše osećanja uzburka, bolje je odmah ih nekako „proživeti“ da ne ometaju razmišljanje. Jer onda ćete morati da pogledate – kakva se to moja mentalna nesavršenost manifestovala u većini ovih situacija (ili u svim)?
Kao primer, odmah radim ono što se sam predložila. Sećam se 4 situacije, u tri - negodovanje prema ljudima zbog nedostatka podrške sa njihove strane. Uprkos tome što je postojala neka vrsta podrške, a zapravo sam imala dovoljno snage da se sama izborim. Ima i dovoljno da se uvredite! Šta je nedostajalo? U sebi, iznutra? Vidim veoma dobro, ali teško je imenovati. Neka se ovaj kvalitet za sada konvencionalno nazove "mentalna snaga" ili čak "elastičnost". A ovo je ono što nedostaje, da. I želim da ga razvijem! :)
Kada je predmet unapređenja pronađen i definisan, postavlja se sledeće pitanje – kako poboljšati, oslabiti, razviti? Ovo nije mišić koji se može opteretiti vežbama ili opustiti masažom. Ako je, na primer, slabost u tome što čovek ne ume da oprosti, ili je previše osetljiv (to nije isto!), ili ponosan, ili se lako naljuti, nemoguće je jednostavno početi „trening da ne uradite." Maksimalno što se može postići je uklanjanje spoljašnjih manifestacija, produbljivanje osećaja ili potpuno zamrzavanje osetljivosti. I jedno i drugo nije dobro za zdravlje. Kao rezultat toga, osoba nastavlja da radi ono što je uradila (da bude uvređena, ljuta, ne oprašta, itd.), Ali to ne oseća ili ne daje izlaz. I osećaji počinju da se gomilaju, unutrašnja napetost raste i izliva se u vidu čudnih reakcija ili neshvatljivih bolesti...
Zato što je zgodno bilo kakvo poboljšanje videti kao problem sa uslovima, sličan problemima iz fizike. Koristiću svoj, živi, da tako kažem, primer. Podrazumevano je – kada se osećam loše/usamljeno – odmah tražim ili čekam podršku, bez obzira da li imam snage da se sama izborim; uglavnom zaboravljam na mogućnost da se u ovom trenutku oslonim na sebe. Zadatak je da se razvije ono što sam nazvao „mentalna elastičnost“ – sposobnost da ne „propadneš“ kada nema podrške, i da se ne „nasloniš“ na čoveka kada ga ima, već da se oslanjaš na sebe sve vreme, bez da se zatvorite i budete spremni da prihvatite pomoć i „pojačanje“ iz okoline, a ne „spas“. Kako se rešavaju problemi ove vrste?
Postoje samo dve glavne metode, a ovo u velikoj meri pojednostavljuje stvari!
1. Pronađite i uklonite prepreku za željenu akciju.
U mom primeru – ako imate snage – šta vas sprečava da čekate podršku, a da je koristite? Logično, ništa, ali u stvari, ja to ne radim i čak se toga ne sećam! To znači da se nešto ipak meša. Ako pažljivije posmatram sebe, shvatam da mi smeta saznanje da „ne mogu sam da se nosim sa tim“. Znanje je dobijeno od majke (stalno mi je pričala o meni i o sebi) i provereno na iskustvu iz detinjstva, zaključak je izvučen i odluka je doneta - da, ne mogu sama. Sve.
Više ne razmišljam o tome, to postaje deo saznanja na osnovu kojih delujem, a zaboravlja se kako sam donela ovu odluku. Sada se moramo ponovo vratiti na ovu odluku, razmisliti o tome „ponovo“ – ali da li je to tako za mene? - i promeni odluku. Ali to nije sve.
2. Na mestu gde ne znam kako da se ponašam - stvorite novu sliku.
U svom primeru, poništila sam odluku da ne mogu sama, ako imam snage, onda mogu. U redu. To znači da nema potrebe da se ponašate na stari način, čekate i budete uvređeni. A šta ti treba? Kako bi drugačije? Radim li ovo ceo život? To je sledeće pitanje. Odgovor na koji ponekad dolazi sam od sebe, poput uvida, kada otklonite prepreku, a ponekad zahteva kreativno traženje – da smislite nove načine unutrašnjeg delovanja, testirate ih u praksi, nađete najbolje opcije i konsolidujete ih kao nova navika.
Navike su veoma gadna zaseda. Iako korisna. Oni su stvoreni da ne misle. A kada promenite uobičajenu radnju, neko vreme morate posebno da se sećate u odgovarajućim situacijama šta sada želim da uradim. U suprotnom, stari model će se automatski uključiti.
Autor: Olga Koljada
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/89970-pro-smysl-zhizni
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Na primer, ja nemam sposobnost ili sklonost da se takmičim i borim sa ljudima. I stoga nema želje da se poboljšam kvalitete potrebne za napad. Rasuđujući, mogu da zaključim da je slabost biti loš „borac“ i da se ovde usavršavam... ali duša na to ne reaguje, u tome se ne javlja kontra želja. I zato, da, rezonujem dalje, ako me život gura, poboljšaću se. U međuvremenu, radiću nešto drugo što želim više. Odnosno, ako postoji slabost, ali vam ne smeta i ne smeta u životu, bolje je ne dirati je. Možda ovo zapravo nije slabost, već stanje.
To je upravo ono „život će te pritisnuti“ – ovo je jedna od glavnih smernica na šta treba obratiti pažnju i na šta treba da se fokusirate pri izboru – šta da poboljšate! Drugi orijentir je unutrašnja želja. Univerzum, koji je ljubazan, pažljiv i odzivan, obično ga uređuje tako da naše slabe tačke, krutosti i druge „teme za razradu“ redovno dodiruju gustine okolnog sveta i drugih ljudi. Povratne informacije i naše razumevanje ponekad nisu tačni, ali same „tačke primene“ su nepogrešive. Stoga, da biste razumeli šta je sada bolje poboljšati, vredi pogledati svoj život nedelju dana, najviše mesec dana, za događaje koji su duboko dirnuli vašu dušu (da li ste bili u pravu/pravedni u vezi sa njima ili ne, nije važno ). Možete ih čak i navesti na parčetu papira - dovoljno je tri ili pet, ne više. Ako se previše osećanja uzburka, bolje je odmah ih nekako „proživeti“ da ne ometaju razmišljanje. Jer onda ćete morati da pogledate – kakva se to moja mentalna nesavršenost manifestovala u većini ovih situacija (ili u svim)?
Kao primer, odmah radim ono što se sam predložila. Sećam se 4 situacije, u tri - negodovanje prema ljudima zbog nedostatka podrške sa njihove strane. Uprkos tome što je postojala neka vrsta podrške, a zapravo sam imala dovoljno snage da se sama izborim. Ima i dovoljno da se uvredite! Šta je nedostajalo? U sebi, iznutra? Vidim veoma dobro, ali teško je imenovati. Neka se ovaj kvalitet za sada konvencionalno nazove "mentalna snaga" ili čak "elastičnost". A ovo je ono što nedostaje, da. I želim da ga razvijem! :)
Kada je predmet unapređenja pronađen i definisan, postavlja se sledeće pitanje – kako poboljšati, oslabiti, razviti? Ovo nije mišić koji se može opteretiti vežbama ili opustiti masažom. Ako je, na primer, slabost u tome što čovek ne ume da oprosti, ili je previše osetljiv (to nije isto!), ili ponosan, ili se lako naljuti, nemoguće je jednostavno početi „trening da ne uradite." Maksimalno što se može postići je uklanjanje spoljašnjih manifestacija, produbljivanje osećaja ili potpuno zamrzavanje osetljivosti. I jedno i drugo nije dobro za zdravlje. Kao rezultat toga, osoba nastavlja da radi ono što je uradila (da bude uvređena, ljuta, ne oprašta, itd.), Ali to ne oseća ili ne daje izlaz. I osećaji počinju da se gomilaju, unutrašnja napetost raste i izliva se u vidu čudnih reakcija ili neshvatljivih bolesti...
Zato što je zgodno bilo kakvo poboljšanje videti kao problem sa uslovima, sličan problemima iz fizike. Koristiću svoj, živi, da tako kažem, primer. Podrazumevano je – kada se osećam loše/usamljeno – odmah tražim ili čekam podršku, bez obzira da li imam snage da se sama izborim; uglavnom zaboravljam na mogućnost da se u ovom trenutku oslonim na sebe. Zadatak je da se razvije ono što sam nazvao „mentalna elastičnost“ – sposobnost da ne „propadneš“ kada nema podrške, i da se ne „nasloniš“ na čoveka kada ga ima, već da se oslanjaš na sebe sve vreme, bez da se zatvorite i budete spremni da prihvatite pomoć i „pojačanje“ iz okoline, a ne „spas“. Kako se rešavaju problemi ove vrste?
Postoje samo dve glavne metode, a ovo u velikoj meri pojednostavljuje stvari!
1. Pronađite i uklonite prepreku za željenu akciju.
U mom primeru – ako imate snage – šta vas sprečava da čekate podršku, a da je koristite? Logično, ništa, ali u stvari, ja to ne radim i čak se toga ne sećam! To znači da se nešto ipak meša. Ako pažljivije posmatram sebe, shvatam da mi smeta saznanje da „ne mogu sam da se nosim sa tim“. Znanje je dobijeno od majke (stalno mi je pričala o meni i o sebi) i provereno na iskustvu iz detinjstva, zaključak je izvučen i odluka je doneta - da, ne mogu sama. Sve.
Više ne razmišljam o tome, to postaje deo saznanja na osnovu kojih delujem, a zaboravlja se kako sam donela ovu odluku. Sada se moramo ponovo vratiti na ovu odluku, razmisliti o tome „ponovo“ – ali da li je to tako za mene? - i promeni odluku. Ali to nije sve.
2. Na mestu gde ne znam kako da se ponašam - stvorite novu sliku.
U svom primeru, poništila sam odluku da ne mogu sama, ako imam snage, onda mogu. U redu. To znači da nema potrebe da se ponašate na stari način, čekate i budete uvređeni. A šta ti treba? Kako bi drugačije? Radim li ovo ceo život? To je sledeće pitanje. Odgovor na koji ponekad dolazi sam od sebe, poput uvida, kada otklonite prepreku, a ponekad zahteva kreativno traženje – da smislite nove načine unutrašnjeg delovanja, testirate ih u praksi, nađete najbolje opcije i konsolidujete ih kao nova navika.
Navike su veoma gadna zaseda. Iako korisna. Oni su stvoreni da ne misle. A kada promenite uobičajenu radnju, neko vreme morate posebno da se sećate u odgovarajućim situacijama šta sada želim da uradim. U suprotnom, stari model će se automatski uključiti.
Autor: Olga Koljada
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/89970-pro-smysl-zhizni
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com