Izvor naše nesreće često se nalazi u nama samima, tačnije u našim unutrašnjim otporima. Što je više potrebno da unesemo promenu u svoje živote jer je stvarnost koju smo izgradili oko sebe tesna, i jedan mehanizam nas sprečava da se pomerimo i dovršimo neophodnu akciju kako bismo izašli iz našeg zlatnog zatvora sastavljenog od rutina, dosade, nezadovoljstva i frustracije.
Na sreću, deo nas se inteligentno aktivira da apeluje na spoljnu pomoć, pomoć koju često ne prepoznajemo kao takvu ako pokušamo da je identifikujemo u određenoj osobi.
Hoće li biti bezbolno? Od nas i od naših izbora zavisiće: da li ćemo se snažno odupreti, iznova i iznova, ili ćemo otvoriti oči i pozdraviti promenu?
Kada nam problemi pomognu da se vratimo u pokret
Rizik kojem se izlažemo kada se deo nas plaši promena je da nas zamrzne u našim pozicijama, da se kristalizujemo do te mere da nas spreči da se promenimo, da pratimo tok naših života, ako ne intervencijom nečega (ili nekoga ) što nas potresa kao zemljotres, sa efektom premešanja svih karata na stolu.
To je blagotvorna kriza, ona koja nam omogućava da izađemo iz stanja u kojem sve u svemu ne možemo da se žalimo, ali koja nas ne čini srećnim jer nam stvarnost koju smo izgradili ni malo ne odgovara.
Agens naše krize, obarajući sve na nas, tera nas da se krećemo, ili barem tako aktivira naš instinkt za preživljavanje, ali mi se često opiremo verujući u laži koje sami sebi govorimo da izbegavamo da se menjamo, jer bi to značilo da prihvatimo da činili smo u prošlosti taj niz izbora koji su nas udaljili od nas samih.
Opiremo se jer smo se vezali za sliku stvarnosti, gubeći iz vida stvarni život. Zbog toga je potrebno razbiti sliku i pristati da pogledate dalje od ogledala. Očigledno, ako se već opiremo otvaranju očiju za virtuelnu stvarnost u koju smo se upleli, a kamoli da možemo da razbijemo ogledalo; šta onda raditi? Krenite u potragu za pomoći, za nekim ko će moći da zaobiđe alarmne sisteme naših otpora i ko će nas uzdrmati da bismo se vratili u pokret.
Mi biramo agente krize u našim životima
Da bismo izbegli dostizanje tačke višegodišnje kristalizacije koja bi nas sprečila da izvršimo bilo kakve promene korisne za našu evoluciju , naša inteligencija nas gura da se susrećemo sa agensima krize, akterima perioda našeg života koji ćemo proživeti; igrajući ulogu antagonista, oni stvaraju prepreke neophodne da nam pomognu da izađemo iz te opasne rutine koja bi na kraju progutala svaku želju za obnovom koja je korisna za sam život, svaki pokušaj istraživanja novih horizonata, svaki stvaralački impuls.
Hoće li biti bezbolno? Od nas i od naših izbora zavisiće: da li ćemo se snažno odupreti, iznova i iznova, ili ćemo otvoriti oči i pozdraviti promenu?
Kada nam problemi pomognu da se vratimo u pokret
Rizik kojem se izlažemo kada se deo nas plaši promena je da nas zamrzne u našim pozicijama, da se kristalizujemo do te mere da nas spreči da se promenimo, da pratimo tok naših života, ako ne intervencijom nečega (ili nekoga ) što nas potresa kao zemljotres, sa efektom premešanja svih karata na stolu.
To je blagotvorna kriza, ona koja nam omogućava da izađemo iz stanja u kojem sve u svemu ne možemo da se žalimo, ali koja nas ne čini srećnim jer nam stvarnost koju smo izgradili ni malo ne odgovara.
Agens naše krize, obarajući sve na nas, tera nas da se krećemo, ili barem tako aktivira naš instinkt za preživljavanje, ali mi se često opiremo verujući u laži koje sami sebi govorimo da izbegavamo da se menjamo, jer bi to značilo da prihvatimo da činili smo u prošlosti taj niz izbora koji su nas udaljili od nas samih.
Opiremo se jer smo se vezali za sliku stvarnosti, gubeći iz vida stvarni život. Zbog toga je potrebno razbiti sliku i pristati da pogledate dalje od ogledala. Očigledno, ako se već opiremo otvaranju očiju za virtuelnu stvarnost u koju smo se upleli, a kamoli da možemo da razbijemo ogledalo; šta onda raditi? Krenite u potragu za pomoći, za nekim ko će moći da zaobiđe alarmne sisteme naših otpora i ko će nas uzdrmati da bismo se vratili u pokret.
Mi biramo agente krize u našim životima
Da bismo izbegli dostizanje tačke višegodišnje kristalizacije koja bi nas sprečila da izvršimo bilo kakve promene korisne za našu evoluciju , naša inteligencija nas gura da se susrećemo sa agensima krize, akterima perioda našeg života koji ćemo proživeti; igrajući ulogu antagonista, oni stvaraju prepreke neophodne da nam pomognu da izađemo iz te opasne rutine koja bi na kraju progutala svaku želju za obnovom koja je korisna za sam život, svaki pokušaj istraživanja novih horizonata, svaki stvaralački impuls.
Ovi agensi krize nam pomažu da na jednostavan i efikasan način, odgovarajući na apsurdnu, ali isuviše ljudsku sklonost da damo vrednost onome što je izgubljeno: koristeći princip oskudice da bismo iskoristili naše stvarne želje, naši antagonisti nas guraju da razumemo šta nam je zaista bitno i da izađemo iz našeg staklenog mehura da odbranimo ono što nam je drago.
Gura nas iz naše sive zone, sačinjene od poluiskusnih navika i osećanja, koja nam pomažu da shvatimo šta nam je zaista važno, čega ne želimo da se odreknemo jer nam je previše važno i šta treba da ostavimo iza sebe. Birajući naše agente krize, primoravamo sebe, da zauzmemo stav, da delujemo u svom životu umesto da ih trpimo.
Ako smo ranije živeli kao obični statisti skoro uvek iza kulisa, u poslednjem pokušaju da vratimo uzde u ruke tražimo antagonistu koji će nam pomoći da postanemo protagonista naše stvarnosti. Tražimo spoljašnju akciju koja će izazvati našu reakciju. Upravo taj pokret od pasivnog ka aktivnom akteru možemo tražiti kada u svoje živote privučemo određene ljude koji nam prave nevolje za nevoljom.
Prevod teksta: https://www.eticamente.net/66733/chi-ci-crea-problemi-e-in-realta-il-nostro-piu-grande-alleato.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Gura nas iz naše sive zone, sačinjene od poluiskusnih navika i osećanja, koja nam pomažu da shvatimo šta nam je zaista važno, čega ne želimo da se odreknemo jer nam je previše važno i šta treba da ostavimo iza sebe. Birajući naše agente krize, primoravamo sebe, da zauzmemo stav, da delujemo u svom životu umesto da ih trpimo.
Ako smo ranije živeli kao obični statisti skoro uvek iza kulisa, u poslednjem pokušaju da vratimo uzde u ruke tražimo antagonistu koji će nam pomoći da postanemo protagonista naše stvarnosti. Tražimo spoljašnju akciju koja će izazvati našu reakciju. Upravo taj pokret od pasivnog ka aktivnom akteru možemo tražiti kada u svoje živote privučemo određene ljude koji nam prave nevolje za nevoljom.
Prevod teksta: https://www.eticamente.net/66733/chi-ci-crea-problemi-e-in-realta-il-nostro-piu-grande-alleato.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
