Draga Marilin! Zamolio si me da ti napišem pismo o nežnosti. Molimo vas. Pokušaću. Naravno, neću grčiti ruke i jadikovati „oh, kad bih bar mogao, bar delimično...“. Ne. Pisaću kako mislim i najbolje što mogu...
Draga Marilin!
Zamolio si me da ti napišem pismo o nežnosti. Molimo vas. Pokušaću. Naravno, neću grčiti ruke i jadikovati „oh, kad bih bar mogao, bar delimično...“. Ne. Pisaću kako mislim i najbolje što mogu. Najvažnije je pisati jednostavno. I iskreno. A sve ostalo će uslediti... Mislim da jeste.
Tako. O nežnosti. Nežnost ima dva dela. Od reči i gestova. Prvo, o rečima.
Kada ljudi umiru, reči ostaju. Reči gneva, reči ljubavi, reči zavisti, reči mudrosti. Uopšteno govoreći, mi ni ne zamišljamo koliko entiteta imamo u obliku reči. Reči mogu ubiti, reči mogu vaskrsnuti. Čak je i naš Bog samo određeni tekst. Dakle, Bog je takođe reč. Da, u stvari, sama Biblija počinje rečima „U početku beše reč...“.
Kada se ljudi rastanu, u izvesnom smislu umiru i jedni za druge. A tu su i reči. Samo reči. Ništa drugo. I često se ljudi tada do kraja života sećaju druge osobe samo tako: kao reči koje je on jednom izgovorio. I muče se sećajući se da su nekako pogrešno odgovorili i da je sve pošlo naopako kako su hteli, došlo je do nesporazuma i zato se sve srušilo... To jest, sve su to bile reči, reči, reči...
Reči ljutnje, reči ljubavi, reči zavisti, reči mudrosti... Ali od svih milijardi reči, postoji jedna mala kategorija reči koja nikada, ni pod kojim uslovima, ne može da nanese štetu. Oni mogu doneti samo radost i sreću. Oni nemaju nikakvog smisla, ne nose nikakav podtekst, nemaju nikakvu moć. To su slabe reči. Tačnije, čak i domete, zvučne kombinacije, neki fonetski oblaci... Ovo nisu reči-barut. Ovo nisu reči od cigle.
Ove reči su reči nežnosti. Možete ih bezbedno izgovarati koliko god želite bez straha da ćete biti pogrešno shvaćeni. Oni će se sigurno i uvek rado čuti. Ovde ne možete preterati. Ali! Imajte na umu da se retko koriste. Ljudima je neprijatno da ih izgovore. I tek nakon dugog napora, u borbi sa samim sobom, konačno istiskuju: "dušo" ili "sunčano" ...
I čini se da bi bilo lakše? Recite reči nežnosti svima koje sretnete i svi će se nasmejati, svi će biti dobro raspoloženi. Ali ne! Ima neke magije u rečima nežnosti. Zaglave u grlu ako su upućene pogrešnoj osobi.
Ponekad čak i maltretirate, recimo, ženu, i sve se već kreće u dobrom pravcu, a ona kao da će se složiti... Ostaje - samo sitnica: reći joj reči nežnosti. Pa, jednostavno: "draga moja" ili "dušo".
I dešava se – naprotiv. Ne možete prestati. Izlivaju se iz tebe kao vodopad, uživaš da ih izgovaraš, hoćeš da izmišljaš nove, sve nežnije od prethodnih... I milujete je po uhu ovim rečima. I što ih više izgovarate, ona više želi da ih čuje. I dođe trenutak kada potpuno prestanete da pričate, već samo cvrkuću reči nežnosti jedni drugima kao ptice. Prazni, besmisleni zvuci...
A među rečima nežnosti ima vrlo tajnih reči. To su takozvane „naše reči“. Kada se ljudi vole, oni smišljaju ove „nježne reči“. A kada ljubav umre, umiru i "naše reči". U drugoj ljubavi biće drugih „naših reči“, ali ovih nikada neće biti.
A ako čovek uzme neku „našu reč“ i prenese je na drugu ljubav, onda i sam shvata da čini sramotu. „Naše reči“ su veoma krhka stvar. Ako se ne izgovaraju zajedno, ispašće užasna, šećerna vulgarnost. A kad samo jedno drugome, onda su to najbolje reči nežnosti koje postoje samo na svetu.
Sećate se, u Hemingvejevoj „Zbogom oružju“ Ketrin je zamolila Frederika pre nego što je umrla da ne kaže „naše reči“ drugim ženama? Ovo je važno, Marilin. Veoma je važno da drugima ne kažemo „naše reči“. Nadam se da razumete ovo ...
I tu konačno dolazim do zaključka. Šta je nežnost? Prava nežnost? Dakle, Merilin nežnost je kada izgovarate reči nežnosti, pa čak i najbolje „naše reči“ i istovremeno pravite gestove nežnosti. I onaj kome je upućeno čini isto.
Eto šta je nežnost. Ponekad se to naziva i srećom.
To je sve. Vaš Arthur Miller.
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/122768-pismo-pro-nezhnost
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Zamolio si me da ti napišem pismo o nežnosti. Molimo vas. Pokušaću. Naravno, neću grčiti ruke i jadikovati „oh, kad bih bar mogao, bar delimično...“. Ne. Pisaću kako mislim i najbolje što mogu. Najvažnije je pisati jednostavno. I iskreno. A sve ostalo će uslediti... Mislim da jeste.
Tako. O nežnosti. Nežnost ima dva dela. Od reči i gestova. Prvo, o rečima.
Kada ljudi umiru, reči ostaju. Reči gneva, reči ljubavi, reči zavisti, reči mudrosti. Uopšteno govoreći, mi ni ne zamišljamo koliko entiteta imamo u obliku reči. Reči mogu ubiti, reči mogu vaskrsnuti. Čak je i naš Bog samo određeni tekst. Dakle, Bog je takođe reč. Da, u stvari, sama Biblija počinje rečima „U početku beše reč...“.
Kada se ljudi rastanu, u izvesnom smislu umiru i jedni za druge. A tu su i reči. Samo reči. Ništa drugo. I često se ljudi tada do kraja života sećaju druge osobe samo tako: kao reči koje je on jednom izgovorio. I muče se sećajući se da su nekako pogrešno odgovorili i da je sve pošlo naopako kako su hteli, došlo je do nesporazuma i zato se sve srušilo... To jest, sve su to bile reči, reči, reči...
Reči ljutnje, reči ljubavi, reči zavisti, reči mudrosti... Ali od svih milijardi reči, postoji jedna mala kategorija reči koja nikada, ni pod kojim uslovima, ne može da nanese štetu. Oni mogu doneti samo radost i sreću. Oni nemaju nikakvog smisla, ne nose nikakav podtekst, nemaju nikakvu moć. To su slabe reči. Tačnije, čak i domete, zvučne kombinacije, neki fonetski oblaci... Ovo nisu reči-barut. Ovo nisu reči od cigle.
Ove reči su reči nežnosti. Možete ih bezbedno izgovarati koliko god želite bez straha da ćete biti pogrešno shvaćeni. Oni će se sigurno i uvek rado čuti. Ovde ne možete preterati. Ali! Imajte na umu da se retko koriste. Ljudima je neprijatno da ih izgovore. I tek nakon dugog napora, u borbi sa samim sobom, konačno istiskuju: "dušo" ili "sunčano" ...
I čini se da bi bilo lakše? Recite reči nežnosti svima koje sretnete i svi će se nasmejati, svi će biti dobro raspoloženi. Ali ne! Ima neke magije u rečima nežnosti. Zaglave u grlu ako su upućene pogrešnoj osobi.
Ponekad čak i maltretirate, recimo, ženu, i sve se već kreće u dobrom pravcu, a ona kao da će se složiti... Ostaje - samo sitnica: reći joj reči nežnosti. Pa, jednostavno: "draga moja" ili "dušo".
I dešava se – naprotiv. Ne možete prestati. Izlivaju se iz tebe kao vodopad, uživaš da ih izgovaraš, hoćeš da izmišljaš nove, sve nežnije od prethodnih... I milujete je po uhu ovim rečima. I što ih više izgovarate, ona više želi da ih čuje. I dođe trenutak kada potpuno prestanete da pričate, već samo cvrkuću reči nežnosti jedni drugima kao ptice. Prazni, besmisleni zvuci...
A među rečima nežnosti ima vrlo tajnih reči. To su takozvane „naše reči“. Kada se ljudi vole, oni smišljaju ove „nježne reči“. A kada ljubav umre, umiru i "naše reči". U drugoj ljubavi biće drugih „naših reči“, ali ovih nikada neće biti.
A ako čovek uzme neku „našu reč“ i prenese je na drugu ljubav, onda i sam shvata da čini sramotu. „Naše reči“ su veoma krhka stvar. Ako se ne izgovaraju zajedno, ispašće užasna, šećerna vulgarnost. A kad samo jedno drugome, onda su to najbolje reči nežnosti koje postoje samo na svetu.
Sećate se, u Hemingvejevoj „Zbogom oružju“ Ketrin je zamolila Frederika pre nego što je umrla da ne kaže „naše reči“ drugim ženama? Ovo je važno, Marilin. Veoma je važno da drugima ne kažemo „naše reči“. Nadam se da razumete ovo ...
I tu konačno dolazim do zaključka. Šta je nežnost? Prava nežnost? Dakle, Merilin nežnost je kada izgovarate reči nežnosti, pa čak i najbolje „naše reči“ i istovremeno pravite gestove nežnosti. I onaj kome je upućeno čini isto.
Eto šta je nežnost. Ponekad se to naziva i srećom.
To je sve. Vaš Arthur Miller.
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/122768-pismo-pro-nezhnost
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
