Ponekad treba otići ćuteći

​Ponekad treba otići ćuteći. Nema smisla objašnjavati. Čovjek savršeno dobro zna šta je uradio. Oklevetao, izdao, opljačkao. 

​Objašnjavati treba kada postoji i najmanja šansa da se odnos nastavi. Kada je čovjek cijenjen i drag. U drugim slučajevima je bolje čuteći otići.

​I vas će pitati  uz navodno čuđenje: U čemu je stvar? Šta se dogodilo? I predložiti da razgovarate. I sleći ramenima i svima govoriti da ste čudan i nenormalan čovjek. 

Bez ikakvog razloga ste odbili komunikaciju! Otišli, prestali da odgovarate na pozive, blokirali bez razloga. A onda će gadosti pričati. Kada više nema potrebe da se pretvaraju. Oni ne mogu   da podnesu - odlazak ćuteći. Zato što su ostavljeni nasamo sa svojom savješću; a ona se ne može prevariti i ugušiti. 

I kod Čehova, opljačkani hodočasnik Božji jednostavno je otišao. I lopov je trčao za njim, pokušavajući je da ga uvuče u razgovor, lagao ...

​Hodočasnik je samo rekao, gledajući u olujno nebo: nijesi ti mene naljutio. Nijesi mene. Ti si Boga naljutio. 

A kada se ćuteći ode, to je strašna kazna. Zato što podlac ostaje sam sa sobom. I sa nebom. I lagati tada je beskorisno; i nema se pred kim pretvarati. I nema nikoga da se traži oproštaj - a oni ga ni ne traže upočetku. A potom je već kasno.

Anna Kirjanova


Izvor: https://vk.com/id224283523?w=wall224283523_17129

Prevela: Beba Muratović - bebamur.com
​