Kada se sve zamuti, postaje uopšte nevažno; kada se veze, kao žice, pokidaju, a značenje - naizgled pronađeno - deluje kao glupa izmišljotina, izgovor za sopstvenu beskorisnost. Upravo u ovom trenutku posebna osoba zauzima mesto pored vas.
Kažu da postoji posebna osoba na svetu.
On je taj koji sedi pored tebe u minibusu kada ti život uspe odjednom da se sruši, kada ti lični krst postane pretežak da ga nosiš na leđima.
Kada vam se ruke tresu, verovatno bi vam se tresao glas da vas kamen u grudima nije sprečio da govorite.
Kada se sve zamuti, postaje uopšte nevažno; kada se veze, kao žice, pokidaju, a značenje - naizgled pronađeno - deluje kao glupa izmišljotina, izgovor za sopstvenu beskorisnost.
Upravo u ovom trenutku posebna osoba zauzima mesto pored vas.
On te ćutke gleda, a onda kaže nešto jednostavno, ali bolno neophodno, do zahvalnog smeha. Nešto što vam daje snagu da prođete još nekoliko dana.
Osmehujete se, pa čak i šalite. Stidljivo pokrivaš lice obema rukama koje su se tek nedavno tresle, želeći da sakriješ svoju nezgodnu ali očiglednu slabost, tako jasno vidljivu komšiji. Ali duboko u sebi znate da vas niko ne osuđuje. I čini da se osećate bolje .
Osoba izlazi na istoj stanici kao i vi. Ponekad te otprati kući, ali onda, kako i priliči svim stvaraocima dobrih dela, krene dalje po svetu. Pomaže ostalima osuđenima.
Uskoro ga susreću negde drugde. Nalazi ih uplakane i prazne, ali odlučne u sopstvenom uništenju. Izgoreo iznutra, začepljen, ispunjen bolom do samog vrha. U tišini mere puteve, mlohavo vuku negde ka kraju puta.
Čovek ih uhvati na ivici.
Ova ivica je bilo šta - višespratnica na periferiji ili staza do vašeg omiljenog parka, ulice Centra, ulazna vrata... Svako ima svoju ovu ivicu.
Ali tamo upoznaju osobu. Po prirodi sunčan, sa prigušenim svetlom u očima, kaže:
– Mogu li nešto da učinim da pomognem?
I ljudi ga ne mogu odbiti.
U početku neprijateljski, povučeni u sebe i svoju očajnu nesreću, iznenada odgovaraju otvarajući se jednostavnom prolazniku.
- Da možete! – to često kažu.
A mnogi, malo kasnije, dodaju: „Radi... šta god“. Reci mi nešto, dodirni me... Samo me ne ostavljaj samog. I, molim vas, nemojte ispasti lopov, kopile ili prevarant. Ne budi loš. Ovo još ne mogu da preživim.
I bol izlazi.
Pokriva ogromnim talasom, a tela zajedno sa dušama drhte - i drhte.
Oskudni, ljudi se guše u jecajima i sopstvenoj beznadežnoj, proždirućoj i beznadežnoj tuzi.
I maze se uz osobu.
A on, ispunjavajući njihovu molbu, očajnički vapaj molitve, grli ih toplim, nežnim rukama i ljulja ih da spavaju, ne puštajući, kao izgubljenu decu.
On ne pušta ljude dok svetli bol koji iznenada izlazi da napusti izmučena srca. Sve dok smirenost koja dolazi iz detinjstva ne obuhvati njihovu svest, smirujući nervoznu drhtavicu.
Posle ovoga čovek se oprašta i oprašta: za suze i za trenutnu slabost, za priče o životu, za mržnju i za bol. Za sve one poroke kojih se toliko stidimo, a koje svi imamo.
I ljudi, prihvaćeni i uvereni, pokušavaju ponovo da žive.
Ako ne za sebe, onda bar za one koji ih, poput Čoveka, nisu napustili u času tame.
Oni opet veruju u dobrotu – i, samo malo, u čuda, jer su takvi spasioci kao dar s neba.
Veruju u sebe, a ponekad i u činjenicu da mogu postati ista osoba koja nije ravnodušna prema tuđoj praznini.
On je taj koji sedi pored tebe u minibusu kada ti život uspe odjednom da se sruši, kada ti lični krst postane pretežak da ga nosiš na leđima.
Kada vam se ruke tresu, verovatno bi vam se tresao glas da vas kamen u grudima nije sprečio da govorite.
Kada se sve zamuti, postaje uopšte nevažno; kada se veze, kao žice, pokidaju, a značenje - naizgled pronađeno - deluje kao glupa izmišljotina, izgovor za sopstvenu beskorisnost.
Upravo u ovom trenutku posebna osoba zauzima mesto pored vas.
On te ćutke gleda, a onda kaže nešto jednostavno, ali bolno neophodno, do zahvalnog smeha. Nešto što vam daje snagu da prođete još nekoliko dana.
Osmehujete se, pa čak i šalite. Stidljivo pokrivaš lice obema rukama koje su se tek nedavno tresle, želeći da sakriješ svoju nezgodnu ali očiglednu slabost, tako jasno vidljivu komšiji. Ali duboko u sebi znate da vas niko ne osuđuje. I čini da se osećate bolje .
Osoba izlazi na istoj stanici kao i vi. Ponekad te otprati kući, ali onda, kako i priliči svim stvaraocima dobrih dela, krene dalje po svetu. Pomaže ostalima osuđenima.
Uskoro ga susreću negde drugde. Nalazi ih uplakane i prazne, ali odlučne u sopstvenom uništenju. Izgoreo iznutra, začepljen, ispunjen bolom do samog vrha. U tišini mere puteve, mlohavo vuku negde ka kraju puta.
Čovek ih uhvati na ivici.
Ova ivica je bilo šta - višespratnica na periferiji ili staza do vašeg omiljenog parka, ulice Centra, ulazna vrata... Svako ima svoju ovu ivicu.
Ali tamo upoznaju osobu. Po prirodi sunčan, sa prigušenim svetlom u očima, kaže:
– Mogu li nešto da učinim da pomognem?
I ljudi ga ne mogu odbiti.
U početku neprijateljski, povučeni u sebe i svoju očajnu nesreću, iznenada odgovaraju otvarajući se jednostavnom prolazniku.
- Da možete! – to često kažu.
A mnogi, malo kasnije, dodaju: „Radi... šta god“. Reci mi nešto, dodirni me... Samo me ne ostavljaj samog. I, molim vas, nemojte ispasti lopov, kopile ili prevarant. Ne budi loš. Ovo još ne mogu da preživim.
I bol izlazi.
Pokriva ogromnim talasom, a tela zajedno sa dušama drhte - i drhte.
Oskudni, ljudi se guše u jecajima i sopstvenoj beznadežnoj, proždirućoj i beznadežnoj tuzi.
I maze se uz osobu.
A on, ispunjavajući njihovu molbu, očajnički vapaj molitve, grli ih toplim, nežnim rukama i ljulja ih da spavaju, ne puštajući, kao izgubljenu decu.
On ne pušta ljude dok svetli bol koji iznenada izlazi da napusti izmučena srca. Sve dok smirenost koja dolazi iz detinjstva ne obuhvati njihovu svest, smirujući nervoznu drhtavicu.
Posle ovoga čovek se oprašta i oprašta: za suze i za trenutnu slabost, za priče o životu, za mržnju i za bol. Za sve one poroke kojih se toliko stidimo, a koje svi imamo.
I ljudi, prihvaćeni i uvereni, pokušavaju ponovo da žive.
Ako ne za sebe, onda bar za one koji ih, poput Čoveka, nisu napustili u času tame.
Oni opet veruju u dobrotu – i, samo malo, u čuda, jer su takvi spasioci kao dar s neba.
Veruju u sebe, a ponekad i u činjenicu da mogu postati ista osoba koja nije ravnodušna prema tuđoj praznini.
Uostalom, očajnim ljudima je očajnički potreban neko ko će biti tu kada im ponestane snage.
Ko će postati zid na samom kraju puta, kada je ceo svet izbledeo, a budućnost - radosna, svetla - srušila se kao kuća od karata.
Takva osoba nam je svima zaista potrebna.
I bilo bi mnogo takvih ljudi kada bi svako od nas odlučio da postane takav jedan za druge.
Autorka Elena Korf
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/180090-osobennyy-chelovek
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Ko će postati zid na samom kraju puta, kada je ceo svet izbledeo, a budućnost - radosna, svetla - srušila se kao kuća od karata.
Takva osoba nam je svima zaista potrebna.
I bilo bi mnogo takvih ljudi kada bi svako od nas odlučio da postane takav jedan za druge.
Autorka Elena Korf
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/180090-osobennyy-chelovek
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
