Potrebne su godine i godine duhovnog traganja, čak patnji, da bi se spoznao svoj istinski put.

​Niko ne dolazi na zemlju sa jasnim znanjem ko je, šta dolazi da uradii zašto. Ni meni, tokom dugo vremena, ništa nije bilo jasno. Inkarnirati se, znači pasti u materiju a materija je moć koja obuzima dušu toliko da joj oduzima pamćenje.

​Zna se da su stari Grci duhovni svet predstavljali kao zemlju kojom teku razne reke od kojih je jedna Leta – reč koja znači „zaborav“. Verovali su da duše posle smrti piju vodu iz reke Lete... da bi zaboravile događaje iz njihovog zemaljskog života. Takođe pre nego što se reinkarniraju ponovo piju iz te reke.

U jednom od Platonovih dela, „Država“, pronalazimo odjek tog verovanja, gde Platon objašnjava da je sudbina duše koja dolazi da se inkarnira određena onim što je doživela u pređašnjim životima; pre nego što se ponovo spusti, ona zna šta je čeka, bilo da joj je to nametnuto, ili je imala mogućnost da bira; ali u trenutku kada silazi, to znanje joj se oduzima, jer tada ponovo mora da pije vodu iz Lete i sve zaboravlja.


To je naravno samo slikoviti način da se predstave stvari, ali stvarnost je tu: duša koja se inkarnira u početku ništa ne zna o svojoj budućoj sudbini; čak i za najrazvijenije duše to ostaje skriveno. Ali malo po malo, ona se priseća, i to je ono što ih razlikuje od ostalih koje su osuđene na večno neznanje o tome zašto i kako su na zemlji i šta treba na njoj da rade. Da, suprotno od onoga što neki tvrde, niko se ne rađa sa čistom svešću o svojoj sudbini. Kao vrlo mladi, naravno, možemo biti privučeni ka ovom ili onom pravcu, ali to ostaje prilično maglovito.
​

​Potrebne su godine i godine duhovnog traganja, čak patnji, da bi se spoznao svoj istinski put.

​Tako sam posle mnogo godina i brojnih iskušenja razumeo kako se otkriva smisao jedne sudbine, i želeo bih da to što sam razumeo posluži i vama kako biste lakše rešili probleme koji vam se svakoga dana postavljaju. Koliko prepreka, koliko teškoća koje srećemo imaju za cilj samo da nas obavežu da idemo jedinim putem na kome možemo da ispunimo svoju sudbinu sinova i kćeri Božjih!
​

Jedna velika mudrost prethodi svakoj sudbini, i treba prihvatiti tu istinu da ne bismo pogoršali svoje patnje. Kosmička inteligencija nema nikada nameru da nas slomi, već onim što nam daje, kao i onim što nam uzima, postavlja nas u situacije u kojima smo primorani da izrazimo, da stvorimo, ono najbolje što imamo.

Pošto nisam video izlaz u spoljnom svetu, morao sam da tragam u sebi, i neprekidno radim uz pomoć misli, mašte, volje. Sve što sam time uspeo da ostvarim, ono što sam postao, sada to znam, dugujem tim ograničenjima, tim lišavanjima koja su mi bila nametnuta. Za svako biće sudbina ima poseban jezik i ono mora da uloži napor da ga protumači. Svaka smetnja, svaka prepreka na koju sam naleteo primorala me je da tražim ono što mi je potrebno u svetu duše i duha. I sve što sam otkrio sada želim da podelim sa vama.


Posle mnogo godina, shvatio sam da spoljašnje okolnosti nisu odlučujuće. Ili tačnije, one su odlučujuće samo u onoj meri u kojoj nas teraju da radimo na samima sebi. Kada ne možemo da napredujemo, a nećemo da se povučemo, preostaje nam samo da uđemo u sebe, kao lovac na bisere koji zaranja u dubinu okeana. Ili se treba vinuti veoma daleko, vrlo visoko, do zvezda. Sada mogu da vam kažem: zahvaljujući svim preprekama sa kojima sam se susreo, ulovio sam mnogo bisera i vinuo sam se do samih zvezda. Ne treba se pomiriti sa siromaštvom, ne treba dozvoliti teškoćama da nas blokiraju, nego ih treba doživeti kao podstrek da krenemo u potragu za istinskim blagom.

Putevi sudbine su uvek tajnoviti. Ma koliko teški da su bili uslovi u koje sam postavljen, to je za moj razvoj bilo najpovoljnije. Ali šta jedan petnaestogodišnjak zna o putevima sudbine? A naročito, kako sam tada mogao da znam da sam pre nego što sam sišao u sadašnju inkarnaciju sâm prihvatio takve okolnosti? Jer, sada to znam: prihvatio sam ih.
​

***
​
Drveće, sa svojim korenjem, stablom, granama su samo skup niti. Isto tako naše telo se sastoji od niti, vlakana, žilica: naši mišići, nervi, krvni sudovi su niti. A hromozomi koji su nosioci odlučujućih faktora u vezi sa nasleđem, su takođe niti...

​Meso od koga smo svi sačinjeni je tkanje koje se sastoji iz vlakana različitih svojstava. Ako se fizičko telo razboli, to je zato što „tkač“ nije upotrebio dovoljno jake konce, često se kidaju. On onda vezuje dva kraja u čvor, ali konac se ponovo kida. I tako svuda budu čvorovi.

A od čega zavisi čvrstina tih niti? Od vrste misli i osećanja koje tkač gaji u sebi. Jer misao i osećanje takođe tkaju niti. Misao ide sa desna na levo, osećanje s leva na desno i zajedno tkaju dela. A dela, to je tkanje, i fizičko telo je samo materijalizacija tih dela. 

​

© Omraam Mikhaël Aïvanhov
​