Osoba zaista mnogo pati, doživljava odvojenost od onih koje voli. Uz to ono drugo, koje je za nju postalo – posebno. Kako preživeti nakon raskida?
Možda baš zato što je rastanak toliko bolno bolan da zaista želimo da verujemo u život posle smrti. I zato su smislili anestetičku frazu: „Ništa se zapravo ne završava dok smo mi živi“. Zašto toliko boli otići? Uostalom, svima je, skoro od kolevke, poznato da „ljudi ne mogu uvek biti blizu“, da ćemo se pre ili kasnije svi rastati, a ako ne život, onda će nas smrt svakako razdvojiti.
Kako preživeti nakon raskida?
"Opraštam se od tebe i oplakujem te kao gubitak. Znam da je iskustvo gubitka podeljeno na faze, psiholozi su, srećom, i ovaj proces sažvakali. U početku sam zaista negirala da te više nema. Tako da se moja psiha branila.
Onda sam se cenkala: "Da nije bilo okolnosti, ti bi sada bio sa mnom..." Onda je došao bes, na sebe, na tebe, na ceo svet: "Zašto tako????"
Onda je došao bol, veliki bol, i ja sam odustala. Shvatila sam da tu ništa ne mogu da uradim. Sedela sam u jednom od uglova svog stana i plakala od impotencije. I tek pošto sam isplakala sve oči, tek pošto sam ispisala sve komadiće papira koji su mi bili pri ruci, tek pošto sam sve što mi je preostalo sakupila u šaku, počela sam da pokušavam da živim dalje.
Setila sam se svih dobrih stvari koje si mi dao. Napisao sam celu listu. Poželeo sam ti da budeš najsrećniji posle mene i pustila. Zbogom...
Samo me tu, uprkos psihološkoj pismenosti, boli. Toliko boli, kao da mi je deo odsečen, a rana ne zarasta. Dovoljno je samo da je dotakneš, podsetiš je, ili da vidim tvoju fotografiju na društvenoj mreži, ili da čuješ pesmu koju smo zajedno slušali, ili da prolaziš kroz mesta gde smo šetali, ili da vidiš kadrove iz filma kome smo se smejali... Čak i kafa ima izdajnički ukus tvoj, a ja je pijem, u malim gutljajima, dugo, zatvarajući oči...
Onda „svetli tugu“ koja je trebalo da se pojavi zamenjuje bol koji se ne smanjuje već godinu dana... Učinite nešto sa mnom, molim vas!“
Koliko često čujete ovakve priče u ordinaciji psihologa?
Često.
Ali još češće se pričaju najboljem prijatelju, jecajući i mažući maskaru po obrazima, u nečijoj kuhinji, zatrpanoj posuđem po dolasku gostiju, bliže jutru, prateći svoj očaj uz drhtavu cigaretu u prelepim prstima, čiji čak i oblik izražava patnju.
Osoba zaista mnogo pati, doživljava odvojenost od onih koje voli. Ta „jedna jedina ruža od milion grmova ruža“. Taj „lisac” koji je svaki dan dolazio na korak sve dok se nije potpuno ukrotio.
Ali uostalom, i Lisica, iz filozofske parabole o Egziperiju, i lepa žena koja gorko plače u tuđoj kuhinji, hteli su upravo ovo – da se pripitome! Znajući za bol koji će neminovno doći kasnije.
Sa stanovišta psihologije, vezanost je osnovno osećanje koje nam je dato od rođenja. Zavisno u svakom smislu od majke, dete se neizbežno vezuje za nju. To mu je potrebno da bi preživelo. Kroz vezanost za majku dete razvija poverenje sa svetom. Svet je veliki i nepoznat. Mama je blizu, sa njom je bezbedno. Ona je dirigent između velikog sveta i malog – mene.
Odrastajući, mi intuitivno tražimo one ljude za koje možemo, želimo da se „prikačimo“. Nije ni čudo što o ljubavi kažu: "Zamenio je ceo svet za mene." Ponekad zateknemo takve ljude, najčešće ih obdarujući nepostojećim kvalitetima da bismo se lakše vezali za njih. Pored njih doživljavamo sigurnost i poverenje – osnovna osećanja neophodna za opstanak. Počinjemo da se osećamo „posebno“ pored njih, upravo zato što verujemo, otvaramo se, sanjamo, često postajemo ono što želimo da budemo. Ovu osobu na kraju prisvajamo za sebe, nazivajući je „našom“.
I odjednom nestaje. Ne samo da nestaje. Nestane i ja, pa moje „ja“, koje može postojati samo pored njega.
Da li razumete zašto je toliki bol? To je zapravo slično osećaju rasparčavanja koji može da traje veoma dugo. I postati trauma života.
Da biste obnovili sopstveni integritet, naravno, veoma je dobro biti psihološki pismena osoba, znati faze doživljavanja gubitka, psihičku zavisnost i traume iz detinjstva. Ali bolje je zameniti rame prijatelja uz kvalifikovanu pomoć specijaliste. Rane duše, čak i ako se ne vide, moraju se lečiti. Možda čak i temeljnije od rana na telu. Zato što se ne mogu videti golim okom.
Autorka Viktorija Sando
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/poproschaysya
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Kako preživeti nakon raskida?
"Opraštam se od tebe i oplakujem te kao gubitak. Znam da je iskustvo gubitka podeljeno na faze, psiholozi su, srećom, i ovaj proces sažvakali. U početku sam zaista negirala da te više nema. Tako da se moja psiha branila.
Onda sam se cenkala: "Da nije bilo okolnosti, ti bi sada bio sa mnom..." Onda je došao bes, na sebe, na tebe, na ceo svet: "Zašto tako????"
Onda je došao bol, veliki bol, i ja sam odustala. Shvatila sam da tu ništa ne mogu da uradim. Sedela sam u jednom od uglova svog stana i plakala od impotencije. I tek pošto sam isplakala sve oči, tek pošto sam ispisala sve komadiće papira koji su mi bili pri ruci, tek pošto sam sve što mi je preostalo sakupila u šaku, počela sam da pokušavam da živim dalje.
Setila sam se svih dobrih stvari koje si mi dao. Napisao sam celu listu. Poželeo sam ti da budeš najsrećniji posle mene i pustila. Zbogom...
Samo me tu, uprkos psihološkoj pismenosti, boli. Toliko boli, kao da mi je deo odsečen, a rana ne zarasta. Dovoljno je samo da je dotakneš, podsetiš je, ili da vidim tvoju fotografiju na društvenoj mreži, ili da čuješ pesmu koju smo zajedno slušali, ili da prolaziš kroz mesta gde smo šetali, ili da vidiš kadrove iz filma kome smo se smejali... Čak i kafa ima izdajnički ukus tvoj, a ja je pijem, u malim gutljajima, dugo, zatvarajući oči...
Onda „svetli tugu“ koja je trebalo da se pojavi zamenjuje bol koji se ne smanjuje već godinu dana... Učinite nešto sa mnom, molim vas!“
Koliko često čujete ovakve priče u ordinaciji psihologa?
Često.
Ali još češće se pričaju najboljem prijatelju, jecajući i mažući maskaru po obrazima, u nečijoj kuhinji, zatrpanoj posuđem po dolasku gostiju, bliže jutru, prateći svoj očaj uz drhtavu cigaretu u prelepim prstima, čiji čak i oblik izražava patnju.
Osoba zaista mnogo pati, doživljava odvojenost od onih koje voli. Ta „jedna jedina ruža od milion grmova ruža“. Taj „lisac” koji je svaki dan dolazio na korak sve dok se nije potpuno ukrotio.
Ali uostalom, i Lisica, iz filozofske parabole o Egziperiju, i lepa žena koja gorko plače u tuđoj kuhinji, hteli su upravo ovo – da se pripitome! Znajući za bol koji će neminovno doći kasnije.
Sa stanovišta psihologije, vezanost je osnovno osećanje koje nam je dato od rođenja. Zavisno u svakom smislu od majke, dete se neizbežno vezuje za nju. To mu je potrebno da bi preživelo. Kroz vezanost za majku dete razvija poverenje sa svetom. Svet je veliki i nepoznat. Mama je blizu, sa njom je bezbedno. Ona je dirigent između velikog sveta i malog – mene.
Odrastajući, mi intuitivno tražimo one ljude za koje možemo, želimo da se „prikačimo“. Nije ni čudo što o ljubavi kažu: "Zamenio je ceo svet za mene." Ponekad zateknemo takve ljude, najčešće ih obdarujući nepostojećim kvalitetima da bismo se lakše vezali za njih. Pored njih doživljavamo sigurnost i poverenje – osnovna osećanja neophodna za opstanak. Počinjemo da se osećamo „posebno“ pored njih, upravo zato što verujemo, otvaramo se, sanjamo, često postajemo ono što želimo da budemo. Ovu osobu na kraju prisvajamo za sebe, nazivajući je „našom“.
I odjednom nestaje. Ne samo da nestaje. Nestane i ja, pa moje „ja“, koje može postojati samo pored njega.
Da li razumete zašto je toliki bol? To je zapravo slično osećaju rasparčavanja koji može da traje veoma dugo. I postati trauma života.
Da biste obnovili sopstveni integritet, naravno, veoma je dobro biti psihološki pismena osoba, znati faze doživljavanja gubitka, psihičku zavisnost i traume iz detinjstva. Ali bolje je zameniti rame prijatelja uz kvalifikovanu pomoć specijaliste. Rane duše, čak i ako se ne vide, moraju se lečiti. Možda čak i temeljnije od rana na telu. Zato što se ne mogu videti golim okom.
Autorka Viktorija Sando
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/poproschaysya
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
