Ovo pravilo me je naučilo da ostanem miran i samouveren bilo kada i bilo gde. Zato sam iskreno zahvalan svojoj majci na njemu i stalno se sećam te priče „sa mokrim pantalonama“, sa kojom je počelo moje odrastanje...
Bez obzira kako planirate svoj život, ne možete svuda da položite slamu. Svakodnevno nam se dešavaju nepredviđene i neočekivane stvari. Juče niste mogli ni da zamislite takvu situaciju, ali danas - budite ljubazni: sredite to.
Upravo u takvim prekretnicama se otkriva naš pravi karakter: kako ćemo reagovati na preokret sudbine, koju odluku ćemo doneti i koliko brzo? Ili možda samo sakrijemo glave u pesak i pretvaramo se da se ništa ne dešava?
Slične situacije se dešavaju stalno, sa svakim od nas. I ja nisam izuzetak. Naravno, ne skačem od radosti kada se sve ovo desi, ali ne paničim. Pomaže mi pravilo od 72 sata koje koriste svi zreli ljudi. Moja majka mi je prvi put rekla o tome kada sam još bio u srednjoj školi.
Pio sam vodu iz česme, i odjednom je pukla i... o, Bože... Možete zamisliti: bio sam mokar od glave do pete. Posebno su frustrirajuće pantalone: bukvalno su se lepile za mene kao hulahopke na balerini. Konfuzija je i dalje ista! I šta ti misliš? Mama je sve ispustila i otrčala kući po suve pantalone da se presvučem? Nimalo. Rekla je da je to ionako sasvim normalno, a ako razmislite, čak je i smešno...
Kada smo stigli kući, mama mi je rekla za ovu veoma efikasnu taktiku, pravilo 72 sata. Kaže da ako se u vašem životu dogodi nešto što vam bukvalno izbije tlo ispod nogu, nemojte paničariti i ne prepuštati se emocijama. Napravite pauzu od 72 sata i ostavite da se situacija ohladi.
Dakle, 72 sata... Tri dana... Prvog dana ćete biti nervozni, šetati od ugla do ugla, ponavljati ono što se desilo još jednom. Ovo je dobro. Svi smo mi takvi. Ali drugog dana stepen vašeg ogorčenja, straha ili stida će se smiriti. Štaviše, od jutra. Već ćete moći da se osmehnete, pa čak i stidljivo da se šalite o onome što vas brine. Pa, trećeg dana će se desiti nešto važnije ili još „sramotnije“ – pa ćete odmah zaboraviti na prethodni incident.
Testirao sam ovo pravilo na sebi. Uprkos činjenici da je i dalje bio ljut na moju majku, koja mi nije donela suve pantalone i nije me spasila od „univerzalne sramote“ (kako mi se u tom trenutku činilo), ipak je pristao da napravi pauzu tačno 72 sata. I nisam se prevario! Prvo, bio sam ubeđen da je ovo pravilo zaista magično, a drugo, kasnije mi je pomoglo više puta u životu!
Koliko je bilo korisno pravilo od 72 sata u srednjoj školi! Nije tajna da se većina dece u srednjoj školi s vremena na vreme nađe u nevolji. Neki od mojih drugova iz razreda su uspeli da to rade skoro svake nedelje! Ali ja ne. Zato što sam bio naoružan pravilom od 72 sata.
Kada pogoršavamo stvari? Onda, kad nas uhvati nervoza i panika, zbog čega pravimo glupost za glupošću. Za razliku od svojih drugova iz razreda, na sve nepredviđene situacije sam reagovao ... za 72 sata. Odnosno, uopšte nije reagovao. Mislim, samo se smejao i šalio. I zaista: na kraju krajeva, ništa se strašno nije dogodilo!
Sećam se da mi je jednom bilo teško da uključim ovo pravilo. Ali ipak sam to uradio. I sa dobrim razlogom: shvatio sam koliko je ovo pravilo važno i vitalno.
Dakle, ja sam tada bio u srednjoj školi, u 10. razredu. Igrali smo se sa prijateljem na odmoru, a ja sam ga slučajno gurnuo na pod. Pao je, zatečen... Nastala je neprijatna pauza. Svi drugovi iz razreda su stajali i gledali šta će on dalje. Pretpostavljam da je to bio razlog što je skočio i namerno me udario. Sada su svi gledali u mene: prirodna reakcija bi bila da odgovorim na udarac na isti način - udarcem. I, zaista, to je bila moja prva misao: „Oh, sad ću ti pokazati! Na kraju krajeva, ja slučajno, a ti - tako-i-tako - namerno! Ali onda sam se setio pravila od 72 sata i rekao sebi: "Upravo te je udario."
Ali moji drugovi su stajali oko mene i očekivali nekakvu reakciju. Na kraju krajeva, samo kukavica i slabić, po njihovom mišljenju, neće odgovarati kada ga prebiju. Jedna misao mi je tukla u glavi: „Šta da radim sa svim ovim?“ I imao sam samo nekoliko sekundi da donesem odluku...
Udarac nije bio prejak, već sama činjenica: pretučeni ste, i - bez razloga... Na veliko iznenađenje svih, samo sam se okrenuo i ... otišao. Nijesam rekao ni reč. Nijesam ni pogledao svog napadača. Da, mogao bih da odgovorim tako da bi on to dugo pamtio. Ali šta bih postigao? Nešto što bi još više pogoršalo situaciju, a sutra bi moji roditelji već stajali u direktorovoj kancelariji? Definitivno. Tako da sam se samo setio pravila od 72 sata i uzdržao.
U trenutku kada sam otišao, zaista sam shvatio koliko je moćno bilo ovo jednostavno pravilo koje je moja majka podelila sa mnom. Shvatio sam da u najbeznadežnijim (kako nam se čini) i teškim situacijama deluje kao „magični štapić“. Da, u prvim minutima ni sami ne znate kako će se završiti. Ali prođu samo 72 sata i shvatite da ste uradili pravu stvar.
Upravo u takvim prekretnicama se otkriva naš pravi karakter: kako ćemo reagovati na preokret sudbine, koju odluku ćemo doneti i koliko brzo? Ili možda samo sakrijemo glave u pesak i pretvaramo se da se ništa ne dešava?
Slične situacije se dešavaju stalno, sa svakim od nas. I ja nisam izuzetak. Naravno, ne skačem od radosti kada se sve ovo desi, ali ne paničim. Pomaže mi pravilo od 72 sata koje koriste svi zreli ljudi. Moja majka mi je prvi put rekla o tome kada sam još bio u srednjoj školi.
Pio sam vodu iz česme, i odjednom je pukla i... o, Bože... Možete zamisliti: bio sam mokar od glave do pete. Posebno su frustrirajuće pantalone: bukvalno su se lepile za mene kao hulahopke na balerini. Konfuzija je i dalje ista! I šta ti misliš? Mama je sve ispustila i otrčala kući po suve pantalone da se presvučem? Nimalo. Rekla je da je to ionako sasvim normalno, a ako razmislite, čak je i smešno...
Kada smo stigli kući, mama mi je rekla za ovu veoma efikasnu taktiku, pravilo 72 sata. Kaže da ako se u vašem životu dogodi nešto što vam bukvalno izbije tlo ispod nogu, nemojte paničariti i ne prepuštati se emocijama. Napravite pauzu od 72 sata i ostavite da se situacija ohladi.
Dakle, 72 sata... Tri dana... Prvog dana ćete biti nervozni, šetati od ugla do ugla, ponavljati ono što se desilo još jednom. Ovo je dobro. Svi smo mi takvi. Ali drugog dana stepen vašeg ogorčenja, straha ili stida će se smiriti. Štaviše, od jutra. Već ćete moći da se osmehnete, pa čak i stidljivo da se šalite o onome što vas brine. Pa, trećeg dana će se desiti nešto važnije ili još „sramotnije“ – pa ćete odmah zaboraviti na prethodni incident.
Testirao sam ovo pravilo na sebi. Uprkos činjenici da je i dalje bio ljut na moju majku, koja mi nije donela suve pantalone i nije me spasila od „univerzalne sramote“ (kako mi se u tom trenutku činilo), ipak je pristao da napravi pauzu tačno 72 sata. I nisam se prevario! Prvo, bio sam ubeđen da je ovo pravilo zaista magično, a drugo, kasnije mi je pomoglo više puta u životu!
Koliko je bilo korisno pravilo od 72 sata u srednjoj školi! Nije tajna da se većina dece u srednjoj školi s vremena na vreme nađe u nevolji. Neki od mojih drugova iz razreda su uspeli da to rade skoro svake nedelje! Ali ja ne. Zato što sam bio naoružan pravilom od 72 sata.
Kada pogoršavamo stvari? Onda, kad nas uhvati nervoza i panika, zbog čega pravimo glupost za glupošću. Za razliku od svojih drugova iz razreda, na sve nepredviđene situacije sam reagovao ... za 72 sata. Odnosno, uopšte nije reagovao. Mislim, samo se smejao i šalio. I zaista: na kraju krajeva, ništa se strašno nije dogodilo!
Sećam se da mi je jednom bilo teško da uključim ovo pravilo. Ali ipak sam to uradio. I sa dobrim razlogom: shvatio sam koliko je ovo pravilo važno i vitalno.
Dakle, ja sam tada bio u srednjoj školi, u 10. razredu. Igrali smo se sa prijateljem na odmoru, a ja sam ga slučajno gurnuo na pod. Pao je, zatečen... Nastala je neprijatna pauza. Svi drugovi iz razreda su stajali i gledali šta će on dalje. Pretpostavljam da je to bio razlog što je skočio i namerno me udario. Sada su svi gledali u mene: prirodna reakcija bi bila da odgovorim na udarac na isti način - udarcem. I, zaista, to je bila moja prva misao: „Oh, sad ću ti pokazati! Na kraju krajeva, ja slučajno, a ti - tako-i-tako - namerno! Ali onda sam se setio pravila od 72 sata i rekao sebi: "Upravo te je udario."
Ali moji drugovi su stajali oko mene i očekivali nekakvu reakciju. Na kraju krajeva, samo kukavica i slabić, po njihovom mišljenju, neće odgovarati kada ga prebiju. Jedna misao mi je tukla u glavi: „Šta da radim sa svim ovim?“ I imao sam samo nekoliko sekundi da donesem odluku...
Udarac nije bio prejak, već sama činjenica: pretučeni ste, i - bez razloga... Na veliko iznenađenje svih, samo sam se okrenuo i ... otišao. Nijesam rekao ni reč. Nijesam ni pogledao svog napadača. Da, mogao bih da odgovorim tako da bi on to dugo pamtio. Ali šta bih postigao? Nešto što bi još više pogoršalo situaciju, a sutra bi moji roditelji već stajali u direktorovoj kancelariji? Definitivno. Tako da sam se samo setio pravila od 72 sata i uzdržao.
U trenutku kada sam otišao, zaista sam shvatio koliko je moćno bilo ovo jednostavno pravilo koje je moja majka podelila sa mnom. Shvatio sam da u najbeznadežnijim (kako nam se čini) i teškim situacijama deluje kao „magični štapić“. Da, u prvim minutima ni sami ne znate kako će se završiti. Ali prođu samo 72 sata i shvatite da ste uradili pravu stvar.
Što se tiče priče sa mojim prijateljem, posle nekoliko dana mi je prišao i izvinio se. Možete li zamisliti da se tada nisam suzdržao i pretukao ga u žaru besa? Da, ne bismo razgovarao sa njim do kraja života. A za šta, pitate se?
I tako smo se samo rukovali i smejali šta se desilo. Rekao sam mu da mu nisam zamerio, a za tvoju informaciju i dalje smo prijatelji!
Dakle, pravilo od 72 sata je zaista univerzalno i veoma efikasno u svim situacijama. Zahvaljujući njemu, uspeo sam da izbegnem toliko nevolja u životu. Šta da kažem - potpuno mi je promenio život!
Pravilo od 72 sata me je naučilo da ostanem miran i samouveren bilo kada i bilo gde. Gde god da odem, šta god da se desi, znam da će na kraju sve biti u redu. Tako da sam iskreno zahvalan svojoj majci i stalno se sećam te priče „sa mokrim pantalonama“, kojom je, zapravo, počelo moje odrastanje. Jer bez ovog pravila bih bio druga osoba.
Autor: Džon Onanuga
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2019/10/pravilo-72-chasov-kotoroe-izmenilo-vsyu-moyu-zhizn/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
I tako smo se samo rukovali i smejali šta se desilo. Rekao sam mu da mu nisam zamerio, a za tvoju informaciju i dalje smo prijatelji!
Dakle, pravilo od 72 sata je zaista univerzalno i veoma efikasno u svim situacijama. Zahvaljujući njemu, uspeo sam da izbegnem toliko nevolja u životu. Šta da kažem - potpuno mi je promenio život!
Pravilo od 72 sata me je naučilo da ostanem miran i samouveren bilo kada i bilo gde. Gde god da odem, šta god da se desi, znam da će na kraju sve biti u redu. Tako da sam iskreno zahvalan svojoj majci i stalno se sećam te priče „sa mokrim pantalonama“, kojom je, zapravo, počelo moje odrastanje. Jer bez ovog pravila bih bio druga osoba.
Autor: Džon Onanuga
Prevod teksta:
https://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2019/10/pravilo-72-chasov-kotoroe-izmenilo-vsyu-moyu-zhizn/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
