Pravo na odluku je samo moje

​Život je stalno donošenje odluka. Od kada ustanemo do odlaska na spavanje, suočavamo se sa mnoštvom situacija u kojima moramo da biramo. Ponekad je izbor jednostavan: šta da obučem danas? Šta pripremam za jelo? Ali drugi put odlučivanje između jedne i druge alternative uključuje značajne promjene u našem životu.

Okolnosti se razlikuju u zavisnosti od opcija koje razmatramo. Mi smo ti koji oblikujemo svoj život i ličnost prema onome što radimo. Izbor studija, kojem poslu se posvetiti, gdje želimo da živimo ili sa kim želimo biti važne su odluke koje će uticati na našu sadašnjost i budućnost.

Da li bismo bili isti da smo, umjesto da smo izabrali određeni kurs studija ili određenu profesiju, radili nešto drugo? Šta bi se dogodilo da smo, nakon prvog sastanka sa tom osobom, prekinuli dalji kontakt? Kakav bi bio naš život da nismo stavili tačku na ono čega više nema?

Odlučujem o stvarima koje me se tiču

Očigledno je da ne možemo da razmatramo sve što se dešava u svijetu. Morate razumijeti ko šta odlučuje. Mi nemamo moć nad aspektima koji nisu na nama i kao što i drugi moraju poštovati naše mogućnosti, tako i mi moramo poštovati njihove izbore.

Međutim, postoje problemi koji nas direktno pogađaju. Odluke koje samo mi možemo donijeti, jer one utiču samo na nas. S kim želimo da budemo, koga želimo da ostavimo iza sebe, šta da radimo sa svojim vremenom ili svojim tijelom ... Sve su to pitanja o kojima svako od nas može i mora da odluči.

Čak i kada ne želimo da odlučujemo, odlučujemo. Paradoks je ljudskog bića: on neprestano saopštava svoje namjere čak i kada to ne želi. Ne donošenje odluke je odluka sama po sebi: odluka da se nešto odloži ili ne učini.

Samo ja znam svoje okolnosti

Postoje slučajevi kada nešto učinimo ili kažemo, osjećamo da nas drugi osuđuju. Moguće je da ono što želimo da radimo ne dele oni oko nas i to može navesti ljude oko nas da odluče da izraze svoje mišljenje o tome šta treba, a šta ne treba da radimo.

Uprkos njihovim dobrim namjerama, mi moramo da odlučimo. Možemo tražiti savjet od drugih i strpljivo ih slušati, ali kada moramo da odaberemo odgovornost će biti samo na nama.

Samo mi znamo svoje okolnosti. Možemo dati svoju odeću drugima da iskusimo iste senzacije kao i na sekundu, ali to će biti samo kratkotrajni trenutak. Samo mi znamo šta znači svakodnevno hodati svojim putem, samo mi znamo gdje smo i u kom pravcu moramo krenuti.

Odluka je moja, ispravna ili ne

Kad moramo da donosimo važne odluke, oklijevamo. Kada razmišljamo o različitim opcijama, normalno je da se pojave neke sumnje, to je dio ljudskog bića. Ne postoje apsolutne sigurnosti, niko nam ne garantuje da je naša dobra ili loša odluka; nema načina da saznamo da li je neka opcija ispravna dok je ne odaberemo.

Jednom kada se odluka donese, ona može biti dobra ili loša, ali nikada nećemo saznati šta nas čeka ako ne napravimo prvi korak. Uvijek će postojati sumnje i rizik da griješimo. Jedini način da ne pogriješite je da ne preduzmete ništa, ne odlučite, ne odaberete...

Imamo pravo da sami odlučujemo o stvarima koje nas direktno pogađaju. Moramo poštovati druge u njihovim odlukama, baš kao što oni moraju poštovati nas i prije svega, kakav god izbor da napravimo, najvažnije je da to zaista ono što želimo da radimo.

" Mnogo je bolje da griješimo kao slobodan čovjek nego da imamo pravo kao zatvorenik."
~ Thomas H. Hukley

Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/gli-abbracci-esprimono-quello-che-abbiamo-dentro/

Prevod i obrada Ana Muratović -  bebamur.com
​