Jedan mali dečak je davno upitao majku kada ga je iz dvorišta pozvala kući: "Mogu li da se prošetam još jednom?"
Ali već se smračilo. Vrijeme je za večeru i domaći zadatak. Tada je dečak ponovo upitao: "Mogu li prošetati po kući?" Majka je dozvolila. Dečak je polako šetao po kući, maloj kući, dvospratnoj baraci na periferiji. I ovi minuti šetnje bili su divni i nevjerovatno važni.
Dečak je hodao polako i udisao miris lišća - šuštalo je pod nogama, raznobojno, smeđe, žuto, crveno ... Slušao je škripu i buku voza - u blizini je bila železnica. Pogledao je u grimizno nebo, zalazak sunca je bio veoma lijep. I mejsec je već bio vidljiv, tako providan polumjesec. I daske kuće bile su mokre, ponegde obrasle mahovinom ... Jesen, kuća, drveće, zvuci, zalazak sunca - sve je to postalo izuzetno važno i zanimljivo u poslednjim minutima šetnje. I srce je boljelo od ljepote svijeta. Ali vrijeme je za domaći. I već se smračilo. Uskoro će pasti mrak.
Dečak je porastao i sada je već stariji gospodin.Ili bolje je reći postao je zreo - sada riječ "starost" nije u čast. Sada se moramo pretvarati da je mladost večna i da nema smrti. Ali to nije slučaj. Jednog dana će nas pozvati sa prozora i reći da se vratimo kući. Već se smračilo! Poslušno ćemo otići na poziv da pokažemo svoj dnevnik i lekcije koje smo naučili.
Zbog toga je ponekad potrebno obići kuću, poput onog dečaka. Lagano prošetajte i dobro pogledajte sve: bobice na planinskom jasenu, isklesano žuto lišće jasena, oblake na nebu, proziran mesec i zalazak sunca ... Slušajte zvukove ulice i glasove ljudi. Diši duboko, pomiriši jesen. Ili još jednu sezonu - oh, kako su brzo počeli da se menjaju, zar ne?
A onda ćemo se, poput ovog odraslog dečaka, iz svih velikih šetnji sećati ovog malog. Kada smo hodali polako i pažljivo pregledavali svijet u kome živimo.
Ovi trenuci pažnje ostaće najživlje i najvrednije uspomene i utisci. Male šetnje po kući. A kod kuće nas čekaju i vole.... Ali možemo li prošetati još jednom?
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Dečak je hodao polako i udisao miris lišća - šuštalo je pod nogama, raznobojno, smeđe, žuto, crveno ... Slušao je škripu i buku voza - u blizini je bila železnica. Pogledao je u grimizno nebo, zalazak sunca je bio veoma lijep. I mejsec je već bio vidljiv, tako providan polumjesec. I daske kuće bile su mokre, ponegde obrasle mahovinom ... Jesen, kuća, drveće, zvuci, zalazak sunca - sve je to postalo izuzetno važno i zanimljivo u poslednjim minutima šetnje. I srce je boljelo od ljepote svijeta. Ali vrijeme je za domaći. I već se smračilo. Uskoro će pasti mrak.
Dečak je porastao i sada je već stariji gospodin.Ili bolje je reći postao je zreo - sada riječ "starost" nije u čast. Sada se moramo pretvarati da je mladost večna i da nema smrti. Ali to nije slučaj. Jednog dana će nas pozvati sa prozora i reći da se vratimo kući. Već se smračilo! Poslušno ćemo otići na poziv da pokažemo svoj dnevnik i lekcije koje smo naučili.
Zbog toga je ponekad potrebno obići kuću, poput onog dečaka. Lagano prošetajte i dobro pogledajte sve: bobice na planinskom jasenu, isklesano žuto lišće jasena, oblake na nebu, proziran mesec i zalazak sunca ... Slušajte zvukove ulice i glasove ljudi. Diši duboko, pomiriši jesen. Ili još jednu sezonu - oh, kako su brzo počeli da se menjaju, zar ne?
A onda ćemo se, poput ovog odraslog dečaka, iz svih velikih šetnji sećati ovog malog. Kada smo hodali polako i pažljivo pregledavali svijet u kome živimo.
Ovi trenuci pažnje ostaće najživlje i najvrednije uspomene i utisci. Male šetnje po kući. A kod kuće nas čekaju i vole.... Ali možemo li prošetati još jednom?
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
