"... Majka se otišla kupati u jezeru sa četvorogodišnjim sinom. Rekla mu je:" Možeš dodirivati vodu nogama, ali ne i skvasiti pantalone, teško tebi ako to učiniš! "
Voda je bila bistra i hladna. Ostala djeca prskala su se u vodi, vrištala i smejala se, ali naš mali protagnoista je samo stajao u vodi. Bojao se da se kreće, plašio se da ga druga djeca ne pokvase. Bio je to divan, topao letnji dan.
Tako truju radost življenja . Čini se da vam daju nešto, ali istovremeno ne možete ništa da učinite, jer biste mogli da se uprljate, izazovete razočaranje, ako ne odgovorite očekivanjima. Mnogi ljudi žive ovako: boraveći u hladnoj vodi do članaka. Boje se da se ne pokvase, boje se da ne učine nešto pogrešno.
Kad sam bila mala, jednom su me poslali u dvorište obučenu u prelijepi bijeli džemper, kao prava mala ljepotica. Mama mi je rekla da budem oprezna i dala sam sve od sebe. Ali odmah sam pala u jedinu lokvu ... Plačući, otišla sam kući. Imala sam 4 godine, u to vrijeme djeca su se sama igrala u dvorištu. Mama me je pitala da li sam povrijeđena, a onda me stavila u kadu. Oprala je džemper. Postalo je siv i mali. Mogao je korisiti samo kao dzemper za plišanog medu. Ništa se strašno nije dogodilo, iako je mojoj mami bilo žao.
U životu je nemoguće živeti i ne isprljati se, nemoguće je ne pasti,. Nemoguće ne izgubiti igračke, nemoguće je kupati se u jezeru bez kvašenja pantalona. Ne možete zadržati netaknutu belinu svoje odeće ako zaista živite.
Ali mnogi se plaše pada i povreda. Stoje mirno, odmičući se od onih koji skaču i mogu ih pokvasiti vodom.
Poslije ih anđeli smrti uhvate za ruku i odnesu, a oni se okreću i gledaju u plavetnilo vode. Zatim odlaze na onaj svijet u svojoj besprekornoj odeći.
Često kažem: "nema ništa strašno", kažem to pacijentima i u životu. Pa, pao si, uprljao se, povrijedio si se. Ništa strašno, proći će.
Zastrašujuće je biti u vodi samo do članaka i vidjeti odraz vlastitog ostarelog lica u vodi ... "
Anna Kiryanova
Prevod teksta: www.instituteofminditaly.it
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Tako truju radost življenja . Čini se da vam daju nešto, ali istovremeno ne možete ništa da učinite, jer biste mogli da se uprljate, izazovete razočaranje, ako ne odgovorite očekivanjima. Mnogi ljudi žive ovako: boraveći u hladnoj vodi do članaka. Boje se da se ne pokvase, boje se da ne učine nešto pogrešno.
Kad sam bila mala, jednom su me poslali u dvorište obučenu u prelijepi bijeli džemper, kao prava mala ljepotica. Mama mi je rekla da budem oprezna i dala sam sve od sebe. Ali odmah sam pala u jedinu lokvu ... Plačući, otišla sam kući. Imala sam 4 godine, u to vrijeme djeca su se sama igrala u dvorištu. Mama me je pitala da li sam povrijeđena, a onda me stavila u kadu. Oprala je džemper. Postalo je siv i mali. Mogao je korisiti samo kao dzemper za plišanog medu. Ništa se strašno nije dogodilo, iako je mojoj mami bilo žao.
U životu je nemoguće živeti i ne isprljati se, nemoguće je ne pasti,. Nemoguće ne izgubiti igračke, nemoguće je kupati se u jezeru bez kvašenja pantalona. Ne možete zadržati netaknutu belinu svoje odeće ako zaista živite.
Ali mnogi se plaše pada i povreda. Stoje mirno, odmičući se od onih koji skaču i mogu ih pokvasiti vodom.
Poslije ih anđeli smrti uhvate za ruku i odnesu, a oni se okreću i gledaju u plavetnilo vode. Zatim odlaze na onaj svijet u svojoj besprekornoj odeći.
Često kažem: "nema ništa strašno", kažem to pacijentima i u životu. Pa, pao si, uprljao se, povrijedio si se. Ništa strašno, proći će.
Zastrašujuće je biti u vodi samo do članaka i vidjeti odraz vlastitog ostarelog lica u vodi ... "
Anna Kiryanova
Prevod teksta: www.instituteofminditaly.it
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
