Možda ste već čuli za ovu priču, priču o identitetu koju vrijedi s vremena na vrijeme ponovo pročitati da biste razumeli koliko spoljni uticaj može biti presudan za stvaranje sopstva. U ovom članku pokušaćemo da vam ponovo ispričamo o tome, ovoga puta pokušavajući da istaknemo glavne elemente vezane za društvenu uslovljenost.
Basna o orlu koji je mislio da je kokoš veoma je drevna i služi da mlade i stare nauči o važnosti konteksta u kojem su rođeni i odrastali i kako društvene interakcije doprinose razvoju ličnosti na osnovu primera i oponašanja. To je nezaobilazna priča o identitetu.
Mali ranjeni orao
Ova priča počinje u zabačenom mjestu, na zemlji skromnog farmera koza. Posle veoma teške godine, zbog suše, seljak je bio veoma zabrinut. Njegove životinje na ispaši nisu imale dovoljno trave za ispašu i to je dovelo njegovu farmu u opasnost.
Pošto je u blizini bila planina, pastir je odlučio da svoje stado dovede na vrh, gde je klima bila vlažnija. Nada je bila da se nađe neka zelena trava na kojoj će koze napasati. Jednog jutra je vrlo rano napustio obor i, na sreću, ovaj rizičan izbor ga je nagradio. Životinje su slobodno pasle ceo dan. U povratku, međutim, čoveka je zaintrigiralo nešto što je virilo izdaleka.
Bilo je to napušteno orlovo gnezdo, počivalo između stena i visoke trave. Iako je mrzeo ove ptice grabljivice, jer su mu često krale kokoške, ipak je odlučio da se približi, zaintrigiran.
Gnezdo je bilo izlupano, kao da je palo sa veće visine, možda zbog vremena i vjetra. Čovjek je primetio da su unutra dva pila. Jedan je, uprkos strašnim uslovima, još uvek bio živ. Potaknut saosećanjem, farmer je odlučio da pomogne malom orlu i odneo ga sa sobom, nameravajući da ga izleči.
Novi identitet orla
Sa posvećenošću i strpljenjem, pastir je uspeo da mu zaleči rane. Hranilo ga je, štitio od hladnoće i postepeno se popravljao. Pošto je pile još uvek bilo premalo da bi odletelo, odlučio je da ga zadrži kod sebe još neko vreme. U mislima je, međutim, počeo da razmišlja da to možda nije bila ispravna odluka. Opasnost je bila da bi, jednom zdrav i odrastao, orao mogao da napadne svoje dvorišne životinje.
Kada je orao bio potpuno van opasnosti i stekao veličinu skoro odraslog primerka, pastir je odlučio da je vreme da ga pusti. Ova priča o identitetu govori da je jednog jutra preneo pticu na mesto gde ju je pronašao, nameravajući da je oslobodi.
Kada se ostvorio, mladi orao je počeo da skače, pokušavajući da prati čovjeka kući. Sažalivši se na tu scenu, pastir je odlučio da odloži oproštaj i vratio se na salaš sa svojim pernatim prijateljem na ramenu. Nekoliko dana je pokušavao da oslobodi orla, a opet mu se svaki put životinja vraćala skakućući.
Ova demonstracija naklonosti i zahvalnosti navela je čoveka da prihvati orla kao jednu od mnogih životinja koje je imao. Da bi se osjećao opušteno, odveo ga je u kokošinjac, gde bi živeo sa drugim pilićima. Kada su videli orla kako dolazi, kokoške su se veoma uplašile, ali su ubrzo shvatile da je bezopasan. I počeli su da ga tretiraju kao svoje.
Mali ranjeni orao
Ova priča počinje u zabačenom mjestu, na zemlji skromnog farmera koza. Posle veoma teške godine, zbog suše, seljak je bio veoma zabrinut. Njegove životinje na ispaši nisu imale dovoljno trave za ispašu i to je dovelo njegovu farmu u opasnost.
Pošto je u blizini bila planina, pastir je odlučio da svoje stado dovede na vrh, gde je klima bila vlažnija. Nada je bila da se nađe neka zelena trava na kojoj će koze napasati. Jednog jutra je vrlo rano napustio obor i, na sreću, ovaj rizičan izbor ga je nagradio. Životinje su slobodno pasle ceo dan. U povratku, međutim, čoveka je zaintrigiralo nešto što je virilo izdaleka.
Bilo je to napušteno orlovo gnezdo, počivalo između stena i visoke trave. Iako je mrzeo ove ptice grabljivice, jer su mu često krale kokoške, ipak je odlučio da se približi, zaintrigiran.
Gnezdo je bilo izlupano, kao da je palo sa veće visine, možda zbog vremena i vjetra. Čovjek je primetio da su unutra dva pila. Jedan je, uprkos strašnim uslovima, još uvek bio živ. Potaknut saosećanjem, farmer je odlučio da pomogne malom orlu i odneo ga sa sobom, nameravajući da ga izleči.
Novi identitet orla
Sa posvećenošću i strpljenjem, pastir je uspeo da mu zaleči rane. Hranilo ga je, štitio od hladnoće i postepeno se popravljao. Pošto je pile još uvek bilo premalo da bi odletelo, odlučio je da ga zadrži kod sebe još neko vreme. U mislima je, međutim, počeo da razmišlja da to možda nije bila ispravna odluka. Opasnost je bila da bi, jednom zdrav i odrastao, orao mogao da napadne svoje dvorišne životinje.
Kada je orao bio potpuno van opasnosti i stekao veličinu skoro odraslog primerka, pastir je odlučio da je vreme da ga pusti. Ova priča o identitetu govori da je jednog jutra preneo pticu na mesto gde ju je pronašao, nameravajući da je oslobodi.
Kada se ostvorio, mladi orao je počeo da skače, pokušavajući da prati čovjeka kući. Sažalivši se na tu scenu, pastir je odlučio da odloži oproštaj i vratio se na salaš sa svojim pernatim prijateljem na ramenu. Nekoliko dana je pokušavao da oslobodi orla, a opet mu se svaki put životinja vraćala skakućući.
Ova demonstracija naklonosti i zahvalnosti navela je čoveka da prihvati orla kao jednu od mnogih životinja koje je imao. Da bi se osjećao opušteno, odveo ga je u kokošinjac, gde bi živeo sa drugim pilićima. Kada su videli orla kako dolazi, kokoške su se veoma uplašile, ali su ubrzo shvatile da je bezopasan. I počeli su da ga tretiraju kao svoje.
Čudan posetilac
Vremenom je orao počeo da se ponaša kao prava kokoška. Čak je naučio da kucka. Takođe je postao plašljiv i nervozan, karakteristike tipične za ove životinje. Na kraju je čak i pastor počeo da se ponaša prema njemu kao prema kokošci.
Jednog dana, slučajno, jedan prirodnjak je prošao pored farme i iznenadio se kada je među kokošima ugledao pticu tog tipa. Iznenađen, prišao je i zamolio župnika da mu kaže čemu je taj neobičan suživot.
Seljak je rekao da je i njemu to što se dogodilo izgledalo čudno, ali je, na kraju, orao sada kao kokoška.
Prirodnjak je bio veoma skeptičan i želeo je da vidi jasno. Sa njegove tačke gledišta, svaka životinja ima svoj identitet, suštinu: bilo je nemoguće da je orao zaboravio svoju pravu prirodu. Zatim je od uzgajivača zatražio dozvolu da potvrdi svoju teoriju. Pošto je dobio dozvolu od čoveka, naučnik je izvršio neke testove.
Priča o identitetu
Prirodnjak je orlu ponudio komad sirovog mesa, ali je ovaj odbio. Predugo je navikao da jede male crve i kukuruz. Činilo se da mu se čak i gadi ta čudna hrana. Drugi korak je bio da se orao pomeri gore i nežno ga lansira da se vidi da li je barem u stanju da poleti.
Na njegovo iznenađenje, orao se srušio na zemlju kao teška vreća. Posle nekoliko dana razmišljanja, prirodnjak je podigao pogled na vrh planine i pomislio da je našao odgovor na ovaj čudan slučaj: trebalo je otići na mjesto gde je sve počelo. Često rešenje problema leži u njegovom poreklu.
Priča o identitetu da je čovek sutradan doneo orla među stene na kojima ga je pastir našao. Jednom tamo, životinja je izgledala neprijatno. Ali, na snazi svojih ideja, prirodnjak je mirno čekao. Osjećao je da će se životinja svakog trenutka ponovo pridružiti svojoj divljoj prirodi.
Posle cele noći čekanja stigla je zora novog dana. Orao je još delovao neodlučno, nije se osjećao bezbednim. Ono što je takođe izgledalo čudno, bio je izvestan strah od sunčeve svinjetlosti. Videvši to, prirodnjak ju je uhvatio za šiju i naterao je da gleda u sunce ispred sebe.
Tada se orao oslobodio njegovog stiska i iznerviran se pobunio protiv nasilja. Zatim je raširio krila i počeo da leti, dalje od travnika, od čoveka i od kokošinjca.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/storia-sullidentita-aquila-gallina/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Vremenom je orao počeo da se ponaša kao prava kokoška. Čak je naučio da kucka. Takođe je postao plašljiv i nervozan, karakteristike tipične za ove životinje. Na kraju je čak i pastor počeo da se ponaša prema njemu kao prema kokošci.
Jednog dana, slučajno, jedan prirodnjak je prošao pored farme i iznenadio se kada je među kokošima ugledao pticu tog tipa. Iznenađen, prišao je i zamolio župnika da mu kaže čemu je taj neobičan suživot.
Seljak je rekao da je i njemu to što se dogodilo izgledalo čudno, ali je, na kraju, orao sada kao kokoška.
Prirodnjak je bio veoma skeptičan i želeo je da vidi jasno. Sa njegove tačke gledišta, svaka životinja ima svoj identitet, suštinu: bilo je nemoguće da je orao zaboravio svoju pravu prirodu. Zatim je od uzgajivača zatražio dozvolu da potvrdi svoju teoriju. Pošto je dobio dozvolu od čoveka, naučnik je izvršio neke testove.
Priča o identitetu
Prirodnjak je orlu ponudio komad sirovog mesa, ali je ovaj odbio. Predugo je navikao da jede male crve i kukuruz. Činilo se da mu se čak i gadi ta čudna hrana. Drugi korak je bio da se orao pomeri gore i nežno ga lansira da se vidi da li je barem u stanju da poleti.
Na njegovo iznenađenje, orao se srušio na zemlju kao teška vreća. Posle nekoliko dana razmišljanja, prirodnjak je podigao pogled na vrh planine i pomislio da je našao odgovor na ovaj čudan slučaj: trebalo je otići na mjesto gde je sve počelo. Često rešenje problema leži u njegovom poreklu.
Priča o identitetu da je čovek sutradan doneo orla među stene na kojima ga je pastir našao. Jednom tamo, životinja je izgledala neprijatno. Ali, na snazi svojih ideja, prirodnjak je mirno čekao. Osjećao je da će se životinja svakog trenutka ponovo pridružiti svojoj divljoj prirodi.
Posle cele noći čekanja stigla je zora novog dana. Orao je još delovao neodlučno, nije se osjećao bezbednim. Ono što je takođe izgledalo čudno, bio je izvestan strah od sunčeve svinjetlosti. Videvši to, prirodnjak ju je uhvatio za šiju i naterao je da gleda u sunce ispred sebe.
Tada se orao oslobodio njegovog stiska i iznerviran se pobunio protiv nasilja. Zatim je raširio krila i počeo da leti, dalje od travnika, od čoveka i od kokošinjca.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/storia-sullidentita-aquila-gallina/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
