Priča o Crvenkapi je jedna od najpoznatijih i najpripovedanijih ikada. Originalna verzija je ispričana iz ugla deteta i govori o strašnom i svirepom vuku koji ugrožava njen život i život njene bake.
Kad god smo čuli priču, verziju Crvenkapice shvatamo stvarno. Niko se nikada nije zapitao šta bi vuk imao da kaže na sve ovo. Na kraju krajeva, kao navodni krivac u ovoj priči, on bi sigurno imao nešto zanimljivo da doda.
Godine 1988. Lif Feran je odlučio da preokrene priču i ispriča je iz vučje tačke gledišta, pokazujući nam svoju verziju događaja. Njegova verzija nam pomaže da shvatimo da je vrlo često dobro saslušati obje strane pre nego što požurimo da nekoga osuđujemo.
Priča o oklevetanom vuku
Šuma je bila moj dom. Tamo sam živeo i brinuo se o tome. Trudio sam se da uvijek bude čisto i dobro uređeno. Jednog sunčanog dana, dok sam skupljao prljavštinu koju su neki dečaci ostavili da leži, čuo sam korake. Potrčao sam i sakrio se iza drveta i video devojčicu kako ide stazom sa korpom u ruci.
Odmah je delovala sumnjivo jer je bila ekstravagantno obučena: sva u crvenom i sa kapuljačom preko glave, kao da nije želela da je prepoznaju.
Naravno, stao sam da saznam ko je ona i pitao je kako se zove, kuda ide i slične stvari. Rekla mi je da nosi ručak svojoj baki i delovala je kao poštena osoba. U svakom slučaju bila je u mojoj šumi i izgledala je sumnjivo sa tom čudnom kapuljačom, pa sam joj jednostavno rekao da bi moglo biti opasno preći šumu bez traženja dozvole i štaviše, sa tako blistavom odećom.
Godine 1988. Lif Feran je odlučio da preokrene priču i ispriča je iz vučje tačke gledišta, pokazujući nam svoju verziju događaja. Njegova verzija nam pomaže da shvatimo da je vrlo često dobro saslušati obje strane pre nego što požurimo da nekoga osuđujemo.
Priča o oklevetanom vuku
Šuma je bila moj dom. Tamo sam živeo i brinuo se o tome. Trudio sam se da uvijek bude čisto i dobro uređeno. Jednog sunčanog dana, dok sam skupljao prljavštinu koju su neki dečaci ostavili da leži, čuo sam korake. Potrčao sam i sakrio se iza drveta i video devojčicu kako ide stazom sa korpom u ruci.
Odmah je delovala sumnjivo jer je bila ekstravagantno obučena: sva u crvenom i sa kapuljačom preko glave, kao da nije želela da je prepoznaju.
Naravno, stao sam da saznam ko je ona i pitao je kako se zove, kuda ide i slične stvari. Rekla mi je da nosi ručak svojoj baki i delovala je kao poštena osoba. U svakom slučaju bila je u mojoj šumi i izgledala je sumnjivo sa tom čudnom kapuljačom, pa sam joj jednostavno rekao da bi moglo biti opasno preći šumu bez traženja dozvole i štaviše, sa tako blistavom odećom.
Pustio sam je da nastavi stazom i onda pretrčao prečicom da stigne do bakine kuće pre nje. Kada sam video tu finu staricu, objasnio sam šta se dogodilo i i ona se složila sa mnom: njenoj nećakinji je potrebna dobra lekcija. Tako je odlučila da se sakrije ispod kreveta, a ja sam joj obukao spavaćicu i zavukao ispod pokrivača.
Kada je devojčica stigla, pozvao sam je da uđe. Sela je pored kreveta i prvo što je rekla bio je jadan komentar o mojim velikim ušima. I ranije mi je rekla neke neljubazne stvari, ali ja sam učinio sve što sam mogao da odbranim uši i rekao joj da zahvaljujući njima bolje čujem.
Rekao sam joj i da mi se njen glas jako sviđa i da želim da mi ispriča priču. Ali ona me nije poslušala i odmah je dala još jedan komentar o mojim previše izbuljenim očima. Kao što možete da zamislite, to dete sa tako učtivom atmosferom, koje me je ipak vređalo, počelo je da se oseća pomalo neprijatno. Ali pošto mi je bila navika da okrenem drugi obraz, rekao sam joj da su mi potrebne moje velike oči da je bolje vidim.
Međutim, naknadna uvreda me je zaista zabolela. Znam da moji zubi nisu lepi, ali njen komentar je bio stvarno dosadan. Dakle, iako sam davao sve od sebe da se kontrolišem, na kraju sam skočio iz kreveta da joj besno kažem da su mi potrebni moji zubi da je bolje pojedem!
E sad, da budemo iskreni, svi znaju da nijedan vuk nikada ne bi pojeo devojčicu. Ali ta devojčica je počela da vrišti po kući, a ja sam krenuo za njom da je smirim. Dok se odjednom vrata nisu otvorila i video sam da je napolju šumar sa sekirom u ruci.
Najgore je što sam do sada skinuo bakinu masku i odmah sam znao da sam upao u velike nevolje. Bez razmišljanja dvaput sam iskočio kroz otvoren prozor i potrčao što sam brže mogao.
Želeo bih da kažem da se sve ovako završilo, ali baka se, nažalost, nikada nije odlučila da kaže istinu. Ubrzo nakon toga, počele su da kruže glasine koje su me označile kao gadnog, zao momak i svi su počeli da me izbegavaju. Ne znam šta je bilo sa tom otkačenom devojčicom, ali od tog dana nikada nisam živeo u miru.
Umjetnost slušanja
Kao što se dešava u priči o Crvenkapi, vrlo često uzimamo datu verziju događaja kao istinitu, a da se ne pitamo šta bi drugi umešani ljudi imali da kažu. U stvari, svako može da percipira i doživi istu epizodu na drugačiji i jedinstven način.
Da bi se znala verzija drugog, čovek mora biti zainteresovan da ga zna i odvojiti vreme da ga sasluša. Ne uzimati stvari zdravo za gotovo i biti oprezan kada osuđujemo druge može nam pomoći da izbjegnemo mnoge nesporazume.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/storia-lupo-nessuno-ascoltare/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Kada je devojčica stigla, pozvao sam je da uđe. Sela je pored kreveta i prvo što je rekla bio je jadan komentar o mojim velikim ušima. I ranije mi je rekla neke neljubazne stvari, ali ja sam učinio sve što sam mogao da odbranim uši i rekao joj da zahvaljujući njima bolje čujem.
Rekao sam joj i da mi se njen glas jako sviđa i da želim da mi ispriča priču. Ali ona me nije poslušala i odmah je dala još jedan komentar o mojim previše izbuljenim očima. Kao što možete da zamislite, to dete sa tako učtivom atmosferom, koje me je ipak vređalo, počelo je da se oseća pomalo neprijatno. Ali pošto mi je bila navika da okrenem drugi obraz, rekao sam joj da su mi potrebne moje velike oči da je bolje vidim.
Međutim, naknadna uvreda me je zaista zabolela. Znam da moji zubi nisu lepi, ali njen komentar je bio stvarno dosadan. Dakle, iako sam davao sve od sebe da se kontrolišem, na kraju sam skočio iz kreveta da joj besno kažem da su mi potrebni moji zubi da je bolje pojedem!
E sad, da budemo iskreni, svi znaju da nijedan vuk nikada ne bi pojeo devojčicu. Ali ta devojčica je počela da vrišti po kući, a ja sam krenuo za njom da je smirim. Dok se odjednom vrata nisu otvorila i video sam da je napolju šumar sa sekirom u ruci.
Najgore je što sam do sada skinuo bakinu masku i odmah sam znao da sam upao u velike nevolje. Bez razmišljanja dvaput sam iskočio kroz otvoren prozor i potrčao što sam brže mogao.
Želeo bih da kažem da se sve ovako završilo, ali baka se, nažalost, nikada nije odlučila da kaže istinu. Ubrzo nakon toga, počele su da kruže glasine koje su me označile kao gadnog, zao momak i svi su počeli da me izbegavaju. Ne znam šta je bilo sa tom otkačenom devojčicom, ali od tog dana nikada nisam živeo u miru.
Umjetnost slušanja
Kao što se dešava u priči o Crvenkapi, vrlo često uzimamo datu verziju događaja kao istinitu, a da se ne pitamo šta bi drugi umešani ljudi imali da kažu. U stvari, svako može da percipira i doživi istu epizodu na drugačiji i jedinstven način.
Da bi se znala verzija drugog, čovek mora biti zainteresovan da ga zna i odvojiti vreme da ga sasluša. Ne uzimati stvari zdravo za gotovo i biti oprezan kada osuđujemo druge može nam pomoći da izbjegnemo mnoge nesporazume.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/storia-lupo-nessuno-ascoltare/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
