Jednom je putem išao mudri starac, posmatrao je prirodu i divio se lijepim, jarkim bojama proljeća. Onda je ugledao muškarca koji je nosio ogroman teret na leđima. Vidjelo se da mu od tolike težine klecaju koljena.
|
|
- Zašto osuđuješ sebe na tako naporan rad i stradanje? - pitao je starac.
- Mučim se da bi moji unuci i djeca bili srećni, - rekao je bijedni čovjek. - Moj pradjed je osudio sebe na težak rad zbog mog djeda, djed - zbog mog oca, moj otac - zbog mene, a ja se mučim zbog sreće moje djece. |
- A je li neko u vašoj porodici bio srećan? - zainteresovao se mudri sagovornik.
- Još uvijek nije, ali djeca i unuci sigurno će biti srećni! - sanjalački je rekao čovjek.
- Nažalost, nepismeni ne može da uči čitanju, a krtica nikada neće moći da uči orla! - uzdahnuo je stari mudrac. - Prvo, treba da naučiš sam da budeš srećan, tek tada ćeš moći djecu da naučiš sreći. To će im i biti tvoj najvredniji poklon.
- Još uvijek nije, ali djeca i unuci sigurno će biti srećni! - sanjalački je rekao čovjek.
- Nažalost, nepismeni ne može da uči čitanju, a krtica nikada neće moći da uči orla! - uzdahnuo je stari mudrac. - Prvo, treba da naučiš sam da budeš srećan, tek tada ćeš moći djecu da naučiš sreći. To će im i biti tvoj najvredniji poklon.
