Pavel Vorobjev: "Prije nekoliko godina sam bio vjerni poštovalac vakcinacije, kao i većina nas. Što sam više razmišljao o ovom problemu, to se kod mene veća skepsa pojavljivala. Pokušaću da vam kažem ono što znam, počeću sa riječima jednog od stubova ruske medicine Nikolaja Pirogova, koje je napisao prije pedeset godina:
" Besmislenim se naziva to, što protivreči našem uvjerenju - naime uvjerenju, a ne znanju, jer uvjerenja utiču na nas više od znanja.".
Sve više i više se pojavljuje sumnja u to da su nam vakcine neophodne i da su one uzrok izbavljenja nacija od svih bolesti. Nažalost dašnja medicina produžava da nam nameće vakcine i ne želi ni da razgovara o njima. Tvrdi da su ti koji sumnjaju u korisnost vakcina budale. To je skoro doslovan citat fraze koju je izgovorio naš uvaženi Dmitrij Anatoljevič Medvedev. Ispostavilo se da on takođe smatra da je nemoguće sumnjati u neophodnost vakcina. Uprkos svega ipak treba sumnjati jer nije sve tako nesumnjivo, kako nam plasiraju i govore.
Ispostavilo se da najpoznatija, najduže primjenjivana vakcina je vakcina protiv tuberkuloze. Nju daju svima u prvim danima života, zatim rade probe za vakcinu za stanje imuniteta, poznata je proba Pirke (ko još od nas nije išao još sa ispruženom rukom).
Ispostavilo se da ne daju sve države tu vakcinu. Začuđujuća stvar je da se ne daje u SAD-a, a oni veoma vole da se vakcinišu. Štaviše, sada se u literaturi razmatra pitanje o tome da u državama gdje se daje vakcina protiv tuberkuloze tamo Ijudi više boluju od tuberkuloze, a tamo gdje se ta vakcina ne daje manje boluju. Da li postoji povezanost među tim? Ja ne znam, nijesam siguran pošto tuberkuloza nije toliko infektivna bolest, koliko socijalna bolest, bolest loših uslova života. Nije slučajno da puno tuberkuloze ima u zatvoru. Istina tamo se i sami inficiraju, Ijudi se specijalno inficiraju da se izbave zatvora.
Međutim, problem je u tome što se bacil tuberkuloze nalazi u svima. Svi vi koji me sada slušate imate bacil tuberkuloze. Nema ni jednog čovjeka koji nema u organizmu bacil tuberkuloze. Ali, se svi ne razbolijevaju. Znači nije pitanje u tome da li imate ili ne tu bakteriju, već u tome da se ne razbolijevate od te bakterije. Vi sa svojim imunitetom ne dozvoljavate toj bakteriji da se razmnožava.
Znači koji uslovi omogućavaju njezino razmnožavanje? Dajte da se pozabavimo time. Dajte da se ne bavimo ubistvom te bakterije do koje upkos svega nećemo doći. Dajte da se bavimo tim problemima koji omogućavaju da se iskorijeni bolest.
Malo je poznato da vakcina protiv tuberkuloze ponekad izaziva oboljenje kostiju. To su ponekad teški procesi, sve do gnojnih procesa kostiju. Ponekad su to manje izraženi procesi, npr. kod osobe se pojavljuje pogrbljenost, zbog oštećenja kičme. Niko ne postavlja posebno dijagnozu i ophode se prema tome spokojno. Ta tema se počela pojavljivati bukvalno poslednjih 30 godina, a kod nas se o njoj uopšte ne raspravlja. Tuberkuloza kostiju izazvana vakcinom po svojoj učestalosti u svakom slučaju uporediva je tuberkulozom kostiju koja nije povezana sa vakcinama. Ta relativno teška patoloija prosto je teška i često nepodložna imunizaciji. Zašto se treba davati?
Sprečava li vakcina razvitak tuberkuloze? Iskreno govoreći ispostavlja se direktnih dokaza za to ne postoji. Poboljšanje uslova života, da, smanjuje učestalost tuberkuloze. To je dobro poznato. Kada su počeli davati vakcine protiv tuberkuloze u to vrijeme su počeli da se naglo poboljšavaju uslovi života i Ijudi su prestali da boluju od tuberkuloze. To nam se plasira kao dostignuće od vakcine.
Ali, oprostite, 90-ih je kod nas bila epidemija iako su svi bili vakcinisani. Tajna je da je cijela zemlja bila vakcinisana protiv tuberkuloze i odjednom učestalost tuberkuloze je otišla velikom brzinom uvis. Broj oboljelih tada je počeo da se uvećava pojavile su se rezidentne forme koje su otporne na antibiotike. A šta je tu radila vakcina? Nije jasno. Nije jasno.
Danas je sve više i više glasova, da treba prekinuti vakcinaciju protiv tuberkuloze. U svakom slučaju dokazi da je vakcina sredstvo koje snižava obolijevanje od tuberkuloze ne postoje.
Još jedna vakcina o kojoj se često raspravlja je vakcina protiv malih boginja (morbila). Mnoga djeca dobijaju tu vakcinu, sada skoro sva, izuzeci su rijetki. Šta iznenađuje? Kada sam počeo da posmatram pokazatelje učestalosti raznih neželjenih efekata, ispostavilo se da se za nekoliko decenija XX vijeka smrtnost od malih boginja prije ere vakcinacije, prije 60-ih godina, snizila 700 puta. Ponavljam 700 puta.
Znači da je poboljšana medicinska pomoć omogućila velikoj većini djece koja su oboljela od malih boginja da ozdrave. Smrtnost od malih boginja kod djece u normalnim uslovima u normalnim bolnicama je 0,0004%. Ta cifra je evidentirana u raznim zemljama u raznim uslovima. Riječ je o veoma niskoj smrtnosti, veoma niskoj. Može se uporediti po učestalosti sa smrtnošću od bilo kojih drugih uzroka, npr. čovjek ide ulicom i odjednom crijep padne. Dakle, od čega ih onda štitimo?
Ali, postoji još jedna stvar. U eri prije vakcinacije skoro sve osobe do oko 20 godina bolovali su male boginje, od njih je dospijevalo u bolnicu manje od 10%. To jest, 90% Ijudi je bilo zaraženo malim boginjama, virusom, izazivačem malih boginja, a oni uopšte nijesu bili bolesni. Znači ja tvrdim da većina odraslih nema imunitet za male boginje.
Postoje i apsolutno beskorisne vakcine, kao vakcina protiv gripa. Mnogo puta se o tome govorilo, pisalo, raspravljalo. Iza vakcine protiv gripa osim uzimanja novca iz državnih džepova, ili džepova čovjeka koji se boji da ne dobije grip, ništa drugo ne stoji. Nema ni jednog dokaza da vakcina protiv gripa smanjuje obolijevanje od gripa, ili smanjuje simptome gripa.
Poslednji grip koji znamo je svinjski grip, koji je sve preplašio. Kod njega je smrtnost bila niža nego od običnog sezonskog gripa. Ali za razliku od običnog sezonskog gripa ovdje su umirali uglavnom mladi Ijudi. Umirali su teško i brzo. Zašto?
Zato, to je svima jasno, jer je svinjski grip bio 70-ih godina i stariji Ijudi su ga uglavnom tada prebolovali, očigledno to nije težak grip i oni već imaju imunitet tokom mnogo godina. Ako ne i na cio preostali život. Vakcina nikome nije pomogla. U istoj mjeri su bili pogođeni gripom i ti koji su bili vakcinisani i ti koji nijesu bili vakcinisani. Zbog čega se onda vakcinišemo? Koji je cilj vakcine?
Možemo se pozabaviti i drugim bolestima, nijh ima relativno mnogo. Sada broj vakcina raste. Naš nacionalni kalendar vakcinacije se samo uvećava i uvećava.
Šta mi radimo pomoću tih vakcina? Trujemo te bakterije, te izazivače sa kojima prelijepo koegzisticiramo. Sad ćemo se vakcinisati i protiv pneumokoke.
Pneumokoka je izazivač koji izaziva upalu pluća. Koji često izaziva upalu pluća, on nije jedini izazivač. Upala pluća može biti izazvana najrazličitijim izazivačima. To je za nas običan izazivač, on sa nama živi, sa njim koegzisticiramo u normalnoj sredini, zajedno. Ako pomoću vakcine tog izazivača odstranimo ko će zauzeti njegovo mjesto? Od toga se neće smanjiti upala pluća.
Upala pluća nije infektivna bolest, to je bolest povezana sa tim da je čovjek prehladio, narušen je krvotok, mikro trombi u plućima itd, itd. I na to mjesto gdje su se pojavili uslovi nalazi se flora koja se nalazi u disajnim putevima ili pliva krvlju, i čovjek oboli od infekcije. Dakle, šta mi radimo? Mi uklanjamo normalnu floru i čekamo da na to mjesto dođe zlobnija flora. Nje ima dovoljno to su mikoplazma, hlamidije, stafilokoke streptokoke, od nih pneumonija nije tako laka kao od pneumokoka, mnogo je teža. Ta je pneumonija opasna po život.
Takav će biti rezultat našeg sveopšteg vakcinarskog dejstva za naše stanovništvo? Ne želim da situacija stvarno bude takva, kako je opisujem. Zato mi se čini da prije nego što se spokojno da saglasnost za vakcinaciju svaki čovjek mora razmisliti: Koliko je to opasno?
Ako govorimo o vakcini protiv poliomitisa (dječije paralize) ona je takođe pod velikim znakom pitanja. Zato što su u Rusiji dugo godina vakcinisali sa živom vakcinom i ona je prouzrokovala eksloziju dječije paralize. To je apsolutno poznato. To se skriva ali je dobro poznato. Sada su izgleda počeli da vakcinišu sa mrtvim vakcinama. Ali ispostavlja ne baš sve, daleko od toga.
Ispostavlja se da postoji mogućnost da se razvije bolest usled vakcinacije. Zašto se to radi? Zašto je to potrebno? Meni nije jasno. Ja nemam odgovor na to pitanje, osim da iza toga stoji gigantski novac, ogromni novac, mnogo veći od bilo kog farmaceutskog broja, jer je riječ o vakcinaciji cijele populacije. Zamislite lijek koji se daje cijeloj populaciji. To je ogroman novac, pri tom nije jednokratan, ponavlja se, zato su ih odmah svi dobili.
Ja danas ne pozivam da svi odustanu od vakcinacije. Ja pozivam društvo da razmisli kakav može biti rezultat našeg sveopšteg kalendara vakcinacije kada svi nama poznati izazivači budu uništeni pomoću vakcina. Kako ćemo živjeti dalje sa drugim novim bakterijama ja ne znam. Nijesam siguran da ćemo sa njima dobro koegzisticirati.
(Tekst iz emisije "Enciklopedija zabluda sa Pavelom Vorobjevim")
Ispostavilo se da najpoznatija, najduže primjenjivana vakcina je vakcina protiv tuberkuloze. Nju daju svima u prvim danima života, zatim rade probe za vakcinu za stanje imuniteta, poznata je proba Pirke (ko još od nas nije išao još sa ispruženom rukom).
Ispostavilo se da ne daju sve države tu vakcinu. Začuđujuća stvar je da se ne daje u SAD-a, a oni veoma vole da se vakcinišu. Štaviše, sada se u literaturi razmatra pitanje o tome da u državama gdje se daje vakcina protiv tuberkuloze tamo Ijudi više boluju od tuberkuloze, a tamo gdje se ta vakcina ne daje manje boluju. Da li postoji povezanost među tim? Ja ne znam, nijesam siguran pošto tuberkuloza nije toliko infektivna bolest, koliko socijalna bolest, bolest loših uslova života. Nije slučajno da puno tuberkuloze ima u zatvoru. Istina tamo se i sami inficiraju, Ijudi se specijalno inficiraju da se izbave zatvora.
Međutim, problem je u tome što se bacil tuberkuloze nalazi u svima. Svi vi koji me sada slušate imate bacil tuberkuloze. Nema ni jednog čovjeka koji nema u organizmu bacil tuberkuloze. Ali, se svi ne razbolijevaju. Znači nije pitanje u tome da li imate ili ne tu bakteriju, već u tome da se ne razbolijevate od te bakterije. Vi sa svojim imunitetom ne dozvoljavate toj bakteriji da se razmnožava.
Znači koji uslovi omogućavaju njezino razmnožavanje? Dajte da se pozabavimo time. Dajte da se ne bavimo ubistvom te bakterije do koje upkos svega nećemo doći. Dajte da se bavimo tim problemima koji omogućavaju da se iskorijeni bolest.
Malo je poznato da vakcina protiv tuberkuloze ponekad izaziva oboljenje kostiju. To su ponekad teški procesi, sve do gnojnih procesa kostiju. Ponekad su to manje izraženi procesi, npr. kod osobe se pojavljuje pogrbljenost, zbog oštećenja kičme. Niko ne postavlja posebno dijagnozu i ophode se prema tome spokojno. Ta tema se počela pojavljivati bukvalno poslednjih 30 godina, a kod nas se o njoj uopšte ne raspravlja. Tuberkuloza kostiju izazvana vakcinom po svojoj učestalosti u svakom slučaju uporediva je tuberkulozom kostiju koja nije povezana sa vakcinama. Ta relativno teška patoloija prosto je teška i često nepodložna imunizaciji. Zašto se treba davati?
Sprečava li vakcina razvitak tuberkuloze? Iskreno govoreći ispostavlja se direktnih dokaza za to ne postoji. Poboljšanje uslova života, da, smanjuje učestalost tuberkuloze. To je dobro poznato. Kada su počeli davati vakcine protiv tuberkuloze u to vrijeme su počeli da se naglo poboljšavaju uslovi života i Ijudi su prestali da boluju od tuberkuloze. To nam se plasira kao dostignuće od vakcine.
Ali, oprostite, 90-ih je kod nas bila epidemija iako su svi bili vakcinisani. Tajna je da je cijela zemlja bila vakcinisana protiv tuberkuloze i odjednom učestalost tuberkuloze je otišla velikom brzinom uvis. Broj oboljelih tada je počeo da se uvećava pojavile su se rezidentne forme koje su otporne na antibiotike. A šta je tu radila vakcina? Nije jasno. Nije jasno.
Danas je sve više i više glasova, da treba prekinuti vakcinaciju protiv tuberkuloze. U svakom slučaju dokazi da je vakcina sredstvo koje snižava obolijevanje od tuberkuloze ne postoje.
Još jedna vakcina o kojoj se često raspravlja je vakcina protiv malih boginja (morbila). Mnoga djeca dobijaju tu vakcinu, sada skoro sva, izuzeci su rijetki. Šta iznenađuje? Kada sam počeo da posmatram pokazatelje učestalosti raznih neželjenih efekata, ispostavilo se da se za nekoliko decenija XX vijeka smrtnost od malih boginja prije ere vakcinacije, prije 60-ih godina, snizila 700 puta. Ponavljam 700 puta.
Znači da je poboljšana medicinska pomoć omogućila velikoj većini djece koja su oboljela od malih boginja da ozdrave. Smrtnost od malih boginja kod djece u normalnim uslovima u normalnim bolnicama je 0,0004%. Ta cifra je evidentirana u raznim zemljama u raznim uslovima. Riječ je o veoma niskoj smrtnosti, veoma niskoj. Može se uporediti po učestalosti sa smrtnošću od bilo kojih drugih uzroka, npr. čovjek ide ulicom i odjednom crijep padne. Dakle, od čega ih onda štitimo?
Ali, postoji još jedna stvar. U eri prije vakcinacije skoro sve osobe do oko 20 godina bolovali su male boginje, od njih je dospijevalo u bolnicu manje od 10%. To jest, 90% Ijudi je bilo zaraženo malim boginjama, virusom, izazivačem malih boginja, a oni uopšte nijesu bili bolesni. Znači ja tvrdim da većina odraslih nema imunitet za male boginje.
Postoje i apsolutno beskorisne vakcine, kao vakcina protiv gripa. Mnogo puta se o tome govorilo, pisalo, raspravljalo. Iza vakcine protiv gripa osim uzimanja novca iz državnih džepova, ili džepova čovjeka koji se boji da ne dobije grip, ništa drugo ne stoji. Nema ni jednog dokaza da vakcina protiv gripa smanjuje obolijevanje od gripa, ili smanjuje simptome gripa.
Poslednji grip koji znamo je svinjski grip, koji je sve preplašio. Kod njega je smrtnost bila niža nego od običnog sezonskog gripa. Ali za razliku od običnog sezonskog gripa ovdje su umirali uglavnom mladi Ijudi. Umirali su teško i brzo. Zašto?
Zato, to je svima jasno, jer je svinjski grip bio 70-ih godina i stariji Ijudi su ga uglavnom tada prebolovali, očigledno to nije težak grip i oni već imaju imunitet tokom mnogo godina. Ako ne i na cio preostali život. Vakcina nikome nije pomogla. U istoj mjeri su bili pogođeni gripom i ti koji su bili vakcinisani i ti koji nijesu bili vakcinisani. Zbog čega se onda vakcinišemo? Koji je cilj vakcine?
Možemo se pozabaviti i drugim bolestima, nijh ima relativno mnogo. Sada broj vakcina raste. Naš nacionalni kalendar vakcinacije se samo uvećava i uvećava.
Šta mi radimo pomoću tih vakcina? Trujemo te bakterije, te izazivače sa kojima prelijepo koegzisticiramo. Sad ćemo se vakcinisati i protiv pneumokoke.
Pneumokoka je izazivač koji izaziva upalu pluća. Koji često izaziva upalu pluća, on nije jedini izazivač. Upala pluća može biti izazvana najrazličitijim izazivačima. To je za nas običan izazivač, on sa nama živi, sa njim koegzisticiramo u normalnoj sredini, zajedno. Ako pomoću vakcine tog izazivača odstranimo ko će zauzeti njegovo mjesto? Od toga se neće smanjiti upala pluća.
Upala pluća nije infektivna bolest, to je bolest povezana sa tim da je čovjek prehladio, narušen je krvotok, mikro trombi u plućima itd, itd. I na to mjesto gdje su se pojavili uslovi nalazi se flora koja se nalazi u disajnim putevima ili pliva krvlju, i čovjek oboli od infekcije. Dakle, šta mi radimo? Mi uklanjamo normalnu floru i čekamo da na to mjesto dođe zlobnija flora. Nje ima dovoljno to su mikoplazma, hlamidije, stafilokoke streptokoke, od nih pneumonija nije tako laka kao od pneumokoka, mnogo je teža. Ta je pneumonija opasna po život.
Takav će biti rezultat našeg sveopšteg vakcinarskog dejstva za naše stanovništvo? Ne želim da situacija stvarno bude takva, kako je opisujem. Zato mi se čini da prije nego što se spokojno da saglasnost za vakcinaciju svaki čovjek mora razmisliti: Koliko je to opasno?
Ako govorimo o vakcini protiv poliomitisa (dječije paralize) ona je takođe pod velikim znakom pitanja. Zato što su u Rusiji dugo godina vakcinisali sa živom vakcinom i ona je prouzrokovala eksloziju dječije paralize. To je apsolutno poznato. To se skriva ali je dobro poznato. Sada su izgleda počeli da vakcinišu sa mrtvim vakcinama. Ali ispostavlja ne baš sve, daleko od toga.
Ispostavlja se da postoji mogućnost da se razvije bolest usled vakcinacije. Zašto se to radi? Zašto je to potrebno? Meni nije jasno. Ja nemam odgovor na to pitanje, osim da iza toga stoji gigantski novac, ogromni novac, mnogo veći od bilo kog farmaceutskog broja, jer je riječ o vakcinaciji cijele populacije. Zamislite lijek koji se daje cijeloj populaciji. To je ogroman novac, pri tom nije jednokratan, ponavlja se, zato su ih odmah svi dobili.
Ja danas ne pozivam da svi odustanu od vakcinacije. Ja pozivam društvo da razmisli kakav može biti rezultat našeg sveopšteg kalendara vakcinacije kada svi nama poznati izazivači budu uništeni pomoću vakcina. Kako ćemo živjeti dalje sa drugim novim bakterijama ja ne znam. Nijesam siguran da ćemo sa njima dobro koegzisticirati.
(Tekst iz emisije "Enciklopedija zabluda sa Pavelom Vorobjevim")
Pavel A. Vorobjev je doktor medicinskih nauka, profesor, šef katedre za hematologiju i gerijatriju na Prvom moskovskom državnom medicinskom fakultetu "I.M. Sečenova". Pavel Vorobjev je predsjednik "Društva za istraživanje farmakoekonomije".
