Ima ljudi koji izgleda da imaju diplomu u traženju izgovora. Oni nalaze fantastična opravdanja za bilo kakvu nepažnju, zadatak ili neuspeh. Čini se da im nije teško da pronađu izgovore i opravdanja. Pored detinjastog ponašanja, pokazuju jasnu neodgovornost prema životu. U ovom članku ćemo govoriti o neumornoj navici mnogih ljudi da pronađu izgovore za sve.
Čuveni francuski pisac Stendal rekao je da oni koji se izvinjavaju sami sebe optužuju. To je velika istina, jer ovaj stav pre svega ističe jednu vrstu samoobmane kojom se čuva svoje samopoštovanje ili dublje realnosti koje neko ne želi da prihvati, kao što su neodlučnost, nesigurnost, nezrelost ili čak strah.
Razumevanje šta se krije iza takve ličnosti biće od velike pomoći. Ne samo da mogu da upravljaju ovim ljudima, već i, koliko je to moguće, da pronađu adekvatne strategije kako bi bili svesni efekata njihovog ponašanja.
"Izgovor je gori i strašniji od laži."
– Aleksandar Pope
Pronalaženje izgovora: umetnost laganja i odlaganja
Navika pravljenja počinje u detinjstvu. Deca već u školi mogu da smisle maštovite izgovore da opravdaju zašto nisu uradila domaći zadatak. Čak i kod kuće, oni su pametni i briljantni u izmišljanju izgovora da opravdaju zanemarivanje svog domaćeg zadatka, odgovornosti i da svoje nedostatke prenesu na druge. Na ovakav stav im niko ne ukazuje i malo po malo pravljenje postaje način preživljavanja.
Gotovo ne sluteći, postaju zanatlije samoobmane i laži, veliki odugovlačeći, koji odlažu za sledeću godinu ono što je trebalo da urade juče. U njihovom malom univerzumu sve ima opravdanje i ako drugi ne razumeju, ljute se i grde ih frazama poput: „Ne veruješ mi“, „Nikad mi ne veruješ“ itd.
Razumevanje šta se krije iza takve ličnosti biće od velike pomoći. Ne samo da mogu da upravljaju ovim ljudima, već i, koliko je to moguće, da pronađu adekvatne strategije kako bi bili svesni efekata njihovog ponašanja.
"Izgovor je gori i strašniji od laži."
– Aleksandar Pope
Pronalaženje izgovora: umetnost laganja i odlaganja
Navika pravljenja počinje u detinjstvu. Deca već u školi mogu da smisle maštovite izgovore da opravdaju zašto nisu uradila domaći zadatak. Čak i kod kuće, oni su pametni i briljantni u izmišljanju izgovora da opravdaju zanemarivanje svog domaćeg zadatka, odgovornosti i da svoje nedostatke prenesu na druge. Na ovakav stav im niko ne ukazuje i malo po malo pravljenje postaje način preživljavanja.
Gotovo ne sluteći, postaju zanatlije samoobmane i laži, veliki odugovlačeći, koji odlažu za sledeću godinu ono što je trebalo da urade juče. U njihovom malom univerzumu sve ima opravdanje i ako drugi ne razumeju, ljute se i grde ih frazama poput: „Ne veruješ mi“, „Nikad mi ne veruješ“ itd.
Važno je shvatiti da neko ko je navikao da se opravdava nije srećan čovek. Daleko od toga da se oseća prijatno sama sa sobom. Izgovor se koristi kada se neko oseća ugroženim, kada se njegove veštine dovode u pitanje, kada se otkrije greška, zanemarivanje ili pogrešno ponašanje. Izgovor je odbrambeni mehanizam za maskiranje slabosti i nedoslednosti.
Izgovori koji bole i ograničavaju
Izgovori zatvaraju mozak u podrum straha. Svako ko ih koristi u svim okolnostima ograničava svoj rast, svoje odgovornosti, svoj život i svoj ljudski potencijal. Oni koji se naviknu da se pravdaju kao da su zaraženi virusom koji ih čini bolesnima i sprečava ih da se promene i brinu o sebi na zreo način.
"Nisam otišao na razgovor za posao jer se voz pokvario i nisam mogao da se krećem", "Znam da sam ti rekao da ćemo ići na putovanje, ali sada moram da pomognem roditeljima”. Iza ovih izgovora krije se nešto što prevazilazi običan nedostatak poštenja. Strah od suočavanja sa određenim realnostima, umesto toga, treba da se suoči za sopstveno dobro, svoje dostojanstvo i svoju sreću.
Zašto ljudi traže izgovore?
Na primjer, ako smo zaboravili važan sastanak, lakše je okriviti sudbinu i pronaći uzrok našeg zaborava u nečemu izvan nas: kvaru automobila, iznenadnoj bolesti koja nas primorava da ostanemo u krevetu itd. Da vidimo koje psihološke dimenzije konkretno definišu ovo ponašanje:
Bolje odložiti nego suočiti se (odlaganje kao odbrambeni mehanizam). Ako nešto zahteva veliki napor sa naše strane, radije to odlažemo za sutra. Za ljude koji stalno traže izgovore, pre nego što se pozabave onim što ih čini nesigurnima, najbolje je da odlože što je više moguće.
Sigurnost i udobnost iznad svega (faktor straha). Osoba navikla da se opravdava uvek živi u svojoj zoni udobnosti. Sve spolja je sekundarno ili čak preteće.
Kako možemo pomoći ljudima da promene naviku pravljenja?
Kao što smo videli, korijeni loše umetnosti izmišljanja izgovora često nalaze plodno tlo u strahu i nesigurnosti onih koji žele da zaštite svoj ego i zonu udobnosti. Ponekad izgovor nije ništa drugo do laž, sitna strategija kojom se sakrivaju određene realnosti.
Šta god da je razlog, čak i ako ponekad pribjegnemo traženju izgovora da ne prolazimo kroz promenu, postoji nekoliko stvari koje treba imati na umu. Razmišljanje o ovim aspektima može biti od velike pomoći.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/trovare-delle-scuse-linstancabile-abitudine-di-molte-persone/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Izgovori koji bole i ograničavaju
Izgovori zatvaraju mozak u podrum straha. Svako ko ih koristi u svim okolnostima ograničava svoj rast, svoje odgovornosti, svoj život i svoj ljudski potencijal. Oni koji se naviknu da se pravdaju kao da su zaraženi virusom koji ih čini bolesnima i sprečava ih da se promene i brinu o sebi na zreo način.
"Nisam otišao na razgovor za posao jer se voz pokvario i nisam mogao da se krećem", "Znam da sam ti rekao da ćemo ići na putovanje, ali sada moram da pomognem roditeljima”. Iza ovih izgovora krije se nešto što prevazilazi običan nedostatak poštenja. Strah od suočavanja sa određenim realnostima, umesto toga, treba da se suoči za sopstveno dobro, svoje dostojanstvo i svoju sreću.
Zašto ljudi traže izgovore?
Na primjer, ako smo zaboravili važan sastanak, lakše je okriviti sudbinu i pronaći uzrok našeg zaborava u nečemu izvan nas: kvaru automobila, iznenadnoj bolesti koja nas primorava da ostanemo u krevetu itd. Da vidimo koje psihološke dimenzije konkretno definišu ovo ponašanje:
Bolje odložiti nego suočiti se (odlaganje kao odbrambeni mehanizam). Ako nešto zahteva veliki napor sa naše strane, radije to odlažemo za sutra. Za ljude koji stalno traže izgovore, pre nego što se pozabave onim što ih čini nesigurnima, najbolje je da odlože što je više moguće.
Sigurnost i udobnost iznad svega (faktor straha). Osoba navikla da se opravdava uvek živi u svojoj zoni udobnosti. Sve spolja je sekundarno ili čak preteće.
Kako možemo pomoći ljudima da promene naviku pravljenja?
Kao što smo videli, korijeni loše umetnosti izmišljanja izgovora često nalaze plodno tlo u strahu i nesigurnosti onih koji žele da zaštite svoj ego i zonu udobnosti. Ponekad izgovor nije ništa drugo do laž, sitna strategija kojom se sakrivaju određene realnosti.
Šta god da je razlog, čak i ako ponekad pribjegnemo traženju izgovora da ne prolazimo kroz promenu, postoji nekoliko stvari koje treba imati na umu. Razmišljanje o ovim aspektima može biti od velike pomoći.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/trovare-delle-scuse-linstancabile-abitudine-di-molte-persone/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
