Život teče i izliva se iznutra napolje. A ne obrnuto. Ono što čovek ima u sebi uvek će se ogledati u njegovom spoljašnjem delovanju, ponašanju i stavu.
Naše telo je neverovatan mehanizam. Kako je sve smišljeno, i kako zadivljujuće sve u njemu funkcioniše! Naše telo je takođe odličan ilustrator kako funkcioniše manje vidljiva, ali još neverovatnija pojava - ljudska duša...
Ali uprkos ilustrativnim primerima i razgovorima o psihosomatici, mi, usuđujem se da kažem, malo obraćamo pažnju na emocionalno zdravlje. Na kraju krajeva, morate priznati da ako osetite bol, oštetite nešto, povredite se, naiđete na fizičku povredu, nećete sumnjati da ogrebotinu ili ranu treba lečiti, inače može da počne infekcija i ona će istrunuti. Znamo da se povreda mora ispitati, a bez odlaganja tražiti uzrok bola, kako akutna faza ne bi prešla u hroničnu.
I pored toga što je psihička dinamika bolesti identična fizičkoj, mi nismo skloni da proces lečenja duše, a kamoli prevenciju, shvatamo tako ozbiljno.
I volela bih, znate, da imamo više psihološke higijene. Za početak, jednostavno više informacija o poremećajima u stanju duha, o tome koje manifestacije bi za nas trebalo da budu zvona za uzbunu, a zatim više saznanja o pružanju prve psihološke pomoći sebi, a kao rezultat svesti - veća otvorenost prema činjenici da u ovoj oblasti obratite se profesionalcima.
Jer u početku – neznanje, zatim – nemogućnost pružanja psihološke pomoći, a još više nedostatak otvorenosti i kompleksa u pogledu dobijanja stručne pomoći dovode do žalosnog rezultata – duša počinje da trune. Ovo je bez preterane patetike i dramatike. Ovo je stvarna životna činjenica.
Ona – duša – ne trune odmah. U početku, ogrebotina ili rana, ako je mala i beznačajna, onda je zarasla i zarasla sama od sebe. Ali ako je bilo dublje i nije lečeno, onda se infekcija već razvila. Ako je infekcija ignorisana, onda je proces infekcije otišao dalje - a ovaj proces, verujte mi, već ometa život ne samo za svog nosioca, već i za ljude oko njega.
Ali uprkos ilustrativnim primerima i razgovorima o psihosomatici, mi, usuđujem se da kažem, malo obraćamo pažnju na emocionalno zdravlje. Na kraju krajeva, morate priznati da ako osetite bol, oštetite nešto, povredite se, naiđete na fizičku povredu, nećete sumnjati da ogrebotinu ili ranu treba lečiti, inače može da počne infekcija i ona će istrunuti. Znamo da se povreda mora ispitati, a bez odlaganja tražiti uzrok bola, kako akutna faza ne bi prešla u hroničnu.
I pored toga što je psihička dinamika bolesti identična fizičkoj, mi nismo skloni da proces lečenja duše, a kamoli prevenciju, shvatamo tako ozbiljno.
I volela bih, znate, da imamo više psihološke higijene. Za početak, jednostavno više informacija o poremećajima u stanju duha, o tome koje manifestacije bi za nas trebalo da budu zvona za uzbunu, a zatim više saznanja o pružanju prve psihološke pomoći sebi, a kao rezultat svesti - veća otvorenost prema činjenici da u ovoj oblasti obratite se profesionalcima.
Jer u početku – neznanje, zatim – nemogućnost pružanja psihološke pomoći, a još više nedostatak otvorenosti i kompleksa u pogledu dobijanja stručne pomoći dovode do žalosnog rezultata – duša počinje da trune. Ovo je bez preterane patetike i dramatike. Ovo je stvarna životna činjenica.
Ona – duša – ne trune odmah. U početku, ogrebotina ili rana, ako je mala i beznačajna, onda je zarasla i zarasla sama od sebe. Ali ako je bilo dublje i nije lečeno, onda se infekcija već razvila. Ako je infekcija ignorisana, onda je proces infekcije otišao dalje - a ovaj proces, verujte mi, već ometa život ne samo za svog nosioca, već i za ljude oko njega.
Pogledajmo celu ovu sliku na konkretnom primeru iz života čoveka.
Ovde je, na primer, živeo dečak po imenu Gleb. Rođen je u pristojnoj porodici, ali su mu roditelji zaposleni ljudi i vredno su radili. Kao tinejdžer, Gleb je počeo da se bavi fudbalom i provodi sve više vremena sa onim momcima koji su delili ovu strast. I tako je na treninzima Gleb, iz njemu nepoznatih razloga, počeo da bude ostavljen na klupi, a nakon toga, zbog „nedovoljnog treninga“, nije učestvovao u odlučujućim utakmicama. Ovo je veoma bolelo dečaka - unutra je bio oštar bol. Zatim, sa 13 godina, nije mogao jasno da identifikuje ovaj bol. Ali kao dete, s vremena na vreme je doživljavao slično iskustvo, kada su njegovi roditelji rekli da su zauzeti i da trenutno nemaju vremena da sede da se igraju ili pričaju sa Glebom dugo. Već tada je dečak doživeo ovaj bolan osećaj – osećaj odbačenosti.
Gleb je imao bliži odnos sa kumom i njegovom suprugom nego sa roditeljima. U ovoj porodici se osećao cenjenim i slušanim. Ali on ih je viđao retko, ova komunikacija je bila retkost i neka vrsta poslastice, tako da takođe nije očekivao da će izraziti svoja osećanja u ovim odnosima.
I u ovom slučaju o fudbalu nije bilo sa kim da razgovara – uostalom, roditelji su zauzeti kao i uvek. Ovoga puta je „progutao” bol od odbijanja drugova, rana na njegovoj duši je vremenom zarasla.
Momak, koji je već bio student, sprijateljio se sa momcima sa univerziteta. Prijateljstvo se dobro razvilo, tek nedavno je počeo da primećuje da su neki prijatelji počeli sve češće da ga izbegavaju, a odnedavno ih uopšte ne pozivaju na opštu zabavu, koju su zajedno planirali dan ranije. I evo ga opet poznatog osećaja odbačenosti... Bolno, zajedljivo, odvratno.
Hteo je da ga nekako ignoriše, ali ispostavilo se da je nemoguće preći preko ovog osećaja - duboko je sedeo i veoma tvrdoglavo podsećao na sebe. Činilo se kao da je duboka rupa izbušena u duši, koja je ostala otvorena i nezaštićena.
Ovde je, na primer, živeo dečak po imenu Gleb. Rođen je u pristojnoj porodici, ali su mu roditelji zaposleni ljudi i vredno su radili. Kao tinejdžer, Gleb je počeo da se bavi fudbalom i provodi sve više vremena sa onim momcima koji su delili ovu strast. I tako je na treninzima Gleb, iz njemu nepoznatih razloga, počeo da bude ostavljen na klupi, a nakon toga, zbog „nedovoljnog treninga“, nije učestvovao u odlučujućim utakmicama. Ovo je veoma bolelo dečaka - unutra je bio oštar bol. Zatim, sa 13 godina, nije mogao jasno da identifikuje ovaj bol. Ali kao dete, s vremena na vreme je doživljavao slično iskustvo, kada su njegovi roditelji rekli da su zauzeti i da trenutno nemaju vremena da sede da se igraju ili pričaju sa Glebom dugo. Već tada je dečak doživeo ovaj bolan osećaj – osećaj odbačenosti.
Gleb je imao bliži odnos sa kumom i njegovom suprugom nego sa roditeljima. U ovoj porodici se osećao cenjenim i slušanim. Ali on ih je viđao retko, ova komunikacija je bila retkost i neka vrsta poslastice, tako da takođe nije očekivao da će izraziti svoja osećanja u ovim odnosima.
I u ovom slučaju o fudbalu nije bilo sa kim da razgovara – uostalom, roditelji su zauzeti kao i uvek. Ovoga puta je „progutao” bol od odbijanja drugova, rana na njegovoj duši je vremenom zarasla.
Momak, koji je već bio student, sprijateljio se sa momcima sa univerziteta. Prijateljstvo se dobro razvilo, tek nedavno je počeo da primećuje da su neki prijatelji počeli sve češće da ga izbegavaju, a odnedavno ih uopšte ne pozivaju na opštu zabavu, koju su zajedno planirali dan ranije. I evo ga opet poznatog osećaja odbačenosti... Bolno, zajedljivo, odvratno.
Hteo je da ga nekako ignoriše, ali ispostavilo se da je nemoguće preći preko ovog osećaja - duboko je sedeo i veoma tvrdoglavo podsećao na sebe. Činilo se kao da je duboka rupa izbušena u duši, koja je ostala otvorena i nezaštićena.
Uporedo sa ovim bolom odbacivanja koji je pratio Gleba, dolazile su i posledice nelečene rane – u duši je počeo da se javlja sve više besa i ogorčenosti prema onima koji su ga odbacili. Jednostavno rečeno, ljutnja je prava na one koji su se prema njemu nepravedno ponašali. Naravno, hteo je da prelijem ovaj osećaj na prestupnike, ali njih nije bilo. Dakle, gnev i gnev su bili usmereni na njega samog. I kako je taj gnev bio potiskivan iznutra ili se izražavao u samobičevanju, Glebu se sve više činilo da je on sam kriv za ono što se dešavalo. Nešto nije u redu sa mnom, pomislio je, ako me stalno odbijaju. A onda je bio logičan nastavak da je momkovo samopoštovanje palo na nulu. Sada mu je bilo gotovo nemoguće da veruje da je „normalan“, i da može njegov društveni krug prijatelja da se prošri.
U životnoj istoriji našeg junaka postoje mnoge druge činjenice koje potvrđuju nastanak posledica od nelečene i zanemarene rane. Naime, neočekivano i neobjašnjivo otpuštanje sa posla, kao i naizgled obećavajuća veza sa njegovom devojkom, koja ga je na kraju napustila. Činilo se da ga odbijanje prati unaokolo. Bol se samo pogoršavao. I zapravo nepodnošljiva patnja nakon još jednog iskustva odbijanja dovela je Gleba u kancelariju psihologa. U trenutku kada je zatražio pomoć, to više nije bila samo rana koja krvari, već specifična povreda koja ga je sprečila da u potpunosti funkcioniše i nastavi da živi.
Zaista, odbacivanje, nerazjašnjeno i produženo, ima i takvu posledicu kao što je izolacija, kada više ne postoji uverenje da nećete ponovo biti odbačeni.
Izolacija – tera čoveka u mrtvi ugao – čini se da treba da idete i komunicirate, želite veze i socijalizaciju, a ovo traumatično iskustvo vam ne dozvoljava da izađete dalje od sebe. Izolacija se samo pogoršava, a u ovom stanju osoba već ne pušta sebi bliske ljude koji bi želeli da sa njim grade odnose koji su suprotni odbacivanju.
Šta je Gleb mogao da uradi u ranim fazama procesa, kada su se osetili prvi tragovi odbijanja, dok je ponavljao isti scenario? Prva, najvažnija stvar koju treba uraditi je da je ne ignorišete. Ne govorite sebi „Hajde, dešava se“, ne prebacite odgovornost za osećanja koja se guše na nekoga, već ih prihvatite i pokušajte da to shvatite. Postavite sebi pravo pitanje: „Da li je reč o meni ili o prijateljima koji iz sopstvenih razloga nisu želeli da komuniciraju?”. Tako bi već mogla pomoći elementarna introspekcija i samosvest. Bilo je moguće sprečiti gnojenje rane pribegavanjem prve pomoći u vidu dezinfekcionog sredstva i zaštitnog flastera. A takva bi, u slučaju Gleba, mogla biti komunikacija sa kumovima koji ga vole i prihvataju. Ovo je izlaz iz izolacije i izbor ranjive pozicije prema novim vezama.
U životnoj istoriji našeg junaka postoje mnoge druge činjenice koje potvrđuju nastanak posledica od nelečene i zanemarene rane. Naime, neočekivano i neobjašnjivo otpuštanje sa posla, kao i naizgled obećavajuća veza sa njegovom devojkom, koja ga je na kraju napustila. Činilo se da ga odbijanje prati unaokolo. Bol se samo pogoršavao. I zapravo nepodnošljiva patnja nakon još jednog iskustva odbijanja dovela je Gleba u kancelariju psihologa. U trenutku kada je zatražio pomoć, to više nije bila samo rana koja krvari, već specifična povreda koja ga je sprečila da u potpunosti funkcioniše i nastavi da živi.
Zaista, odbacivanje, nerazjašnjeno i produženo, ima i takvu posledicu kao što je izolacija, kada više ne postoji uverenje da nećete ponovo biti odbačeni.
Izolacija – tera čoveka u mrtvi ugao – čini se da treba da idete i komunicirate, želite veze i socijalizaciju, a ovo traumatično iskustvo vam ne dozvoljava da izađete dalje od sebe. Izolacija se samo pogoršava, a u ovom stanju osoba već ne pušta sebi bliske ljude koji bi želeli da sa njim grade odnose koji su suprotni odbacivanju.
Šta je Gleb mogao da uradi u ranim fazama procesa, kada su se osetili prvi tragovi odbijanja, dok je ponavljao isti scenario? Prva, najvažnija stvar koju treba uraditi je da je ne ignorišete. Ne govorite sebi „Hajde, dešava se“, ne prebacite odgovornost za osećanja koja se guše na nekoga, već ih prihvatite i pokušajte da to shvatite. Postavite sebi pravo pitanje: „Da li je reč o meni ili o prijateljima koji iz sopstvenih razloga nisu želeli da komuniciraju?”. Tako bi već mogla pomoći elementarna introspekcija i samosvest. Bilo je moguće sprečiti gnojenje rane pribegavanjem prve pomoći u vidu dezinfekcionog sredstva i zaštitnog flastera. A takva bi, u slučaju Gleba, mogla biti komunikacija sa kumovima koji ga vole i prihvataju. Ovo je izlaz iz izolacije i izbor ranjive pozicije prema novim vezama.
U svakom konkretnom slučaju psihičke traume, odnosno lošeg zdravlja uopšte, od rane do zanemarene bolesti, pristup će, naravno, biti individualan. Pomoć koju osoba može sebi da pruži biće takođe zasnovana na kontekstu, karakteristikama ličnosti i životnoj istoriji. Važna je terapija samosvesti – razumevanje sebe o tome šta i zašto osećam, zašto se u mom životu javljaju određeni slučajevi koji se pretvaraju u trendove. Ova samosvest i analiza stanja vaše duše biće već ogromna samopomoć.
A onda, ako ovo nije dovoljno i još je teško sami shvatiti, nemojte se plašiti da se otvorite nekome ko može da vam pomogne da se izvučete iz posledica zanemarene, nelečene i nekada nezalečene rane.
Ako su nam duše negovane, verujte mi, naše telo će pratiti ovo njeno stanje!
Život teče i izliva se iznutra napolje. A ne obrnuto. Ono što čovek ima u sebi uvek će se ogledati u njegovom spoljašnjem delovanju, ponašanju i stavu.
Čuvajte svoju dušu, vodite računa o njenom zdravlju - u stvari, to je ono što određuje ceo kvalitet vašeg života!
Autor: Anna Lianna-Monier
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2022/04/psihologicheskaya-gigiena-chtoby-ne-gnila-dusha/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
A onda, ako ovo nije dovoljno i još je teško sami shvatiti, nemojte se plašiti da se otvorite nekome ko može da vam pomogne da se izvučete iz posledica zanemarene, nelečene i nekada nezalečene rane.
Ako su nam duše negovane, verujte mi, naše telo će pratiti ovo njeno stanje!
Život teče i izliva se iznutra napolje. A ne obrnuto. Ono što čovek ima u sebi uvek će se ogledati u njegovom spoljašnjem delovanju, ponašanju i stavu.
Čuvajte svoju dušu, vodite računa o njenom zdravlju - u stvari, to je ono što određuje ceo kvalitet vašeg života!
Autor: Anna Lianna-Monier
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2022/04/psihologicheskaya-gigiena-chtoby-ne-gnila-dusha/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
