Put po nepoznatoj teritoriji sa unutrašnjim kompasom i samostalno pronađenim smislom ...

​Ako se posreći, u životu čovjeka dođe takav momenat kada nema koga da pita za savjet. Apsolutno nikoga.

Ne zato što nema nikoga pored ili nema nikoga starijeg. Ima ih. Ali oni jednostavno nijesu išli tvojim put. Išli su samo svojim, ali ne i tvojim.

A ti si otišao već ​​dovoljno daleko da bi tražio savjet od drugih. Sve njihove riječi sada nijesu ništa više nego mišljenje stranih posmatrača, na koje se ne mogu prebaciti svoji neuspjesi.

​Mora se tražiti unutra ta tačka, koja će pomoći da se donese odluka. I sa njom uskladiti spoljne znakove. Snositi odgovornost za bilo koje odluke i učiti izdržavati svoje unutrašnje oluje.

Mnogi pokušavaju da izbjegnu ovaj momenat. Oni se vjenčavaju sa onima, koji će im reći, šta da rade. Druže sa onima koji ih pravilno ocjenjuju. Rade kod onih, koji preuzimaje odgovornost na sebe. Tako dožive starost. I nema ništa strašno u tome.

A kada ideš sam, s vremena na vrijeme se čini, da sve radiš nepravilno (i obavezno ćete oni koji sumnjaju u tebe zbog toga prekoriti). Ne zato što stvarno nešto nije u redu, već zato što drugi rade drugačije. Zato što osim tebe niko tako ne radi.

​Zato što, je to samo tvoj put. Po nepoznatoj teritoriji sa unutrašnjim kompasom i samostalno pronađenim smislom ...
​
​Autor: Aglaja Datešidze

Izvor:  sobiratelzvezd.ru 

​Prevela: Beba Muratović - bebamur.com