Razmislite o tome: koliko puta dnevno svom detetu govorite "Bravo!" ? Mnogo, previše?
To je riječ koja se koristi ako je dete sve pojelo, ako se nije zaprljalo, ako je lepo nacrtalo ... To je riječ koja se zloupotrebljava. A ta iskrivljena upotreba je toliko raširena i smatra se normalnom da je čak i bake i deke, nastavnici, ujaci i tetke sprovode u delo.
"Ako nisi dobar, neću ti kupiti tu igračku", "Ako nisi dobar, Deda Mraz neće stići“, "Moraš biti dobar, inače se nećemo slagati" ... zaista možeš nastaviti ovako još dugo.
Postoje dve glavne greške koje činimo govoreći detetu "bravo".
1. Značenje dato ovoj pseudolodi je suptilno. Biti dobar obično znači ne naljutiti odraslu osobu, pojesti sve što je odrasla osoba pripremila, znači ne umoriti ga mentalno i fizički (u stvari, često kažemo "veoma je dobar, to je kao da ga nema!"). Kao da mu zahvaljujemo što nam je olakšao život. Shodno tome, djeca povezuju dobro sa svim ovim radnjama koje usrećuju mamu, tatu ili baku i dedu. A ako preduzmu radnju koja odražava njihov karakter, ali nije u skladu sa očekivanjima odraslih, skloni smo tome da je blokiramo.
2. Ali reći "bravo!" može imati i pozitivnu vrijednost: pohvalite dete jer je ono što je učinilo ili reklo vredno hvale. Međutim, često i ovom prilikom pogrešimo. Vremenom, dijete gubi želju da radi stvari iz zdravog zadovoljstva i zamenjuje ga činjenjem stvari kako bi dobilo naše odobrenje. Takav stav će ga dovesti do nesigurnosti, da ne sledi sopstvene sklonosti, već da uvijek traži odobrenje i sud.
"Ako nisi dobar, neću ti kupiti tu igračku", "Ako nisi dobar, Deda Mraz neće stići“, "Moraš biti dobar, inače se nećemo slagati" ... zaista možeš nastaviti ovako još dugo.
Postoje dve glavne greške koje činimo govoreći detetu "bravo".
1. Značenje dato ovoj pseudolodi je suptilno. Biti dobar obično znači ne naljutiti odraslu osobu, pojesti sve što je odrasla osoba pripremila, znači ne umoriti ga mentalno i fizički (u stvari, često kažemo "veoma je dobar, to je kao da ga nema!"). Kao da mu zahvaljujemo što nam je olakšao život. Shodno tome, djeca povezuju dobro sa svim ovim radnjama koje usrećuju mamu, tatu ili baku i dedu. A ako preduzmu radnju koja odražava njihov karakter, ali nije u skladu sa očekivanjima odraslih, skloni smo tome da je blokiramo.
2. Ali reći "bravo!" može imati i pozitivnu vrijednost: pohvalite dete jer je ono što je učinilo ili reklo vredno hvale. Međutim, često i ovom prilikom pogrešimo. Vremenom, dijete gubi želju da radi stvari iz zdravog zadovoljstva i zamenjuje ga činjenjem stvari kako bi dobilo naše odobrenje. Takav stav će ga dovesti do nesigurnosti, da ne sledi sopstvene sklonosti, već da uvijek traži odobrenje i sud.
Ono što je potrebno svakom detetu ali i svakoj odrasloj osobi je konstruktivan odgovor koji nema suptilne ciljeve: u tom određenom trenutku treba imati dubok emotivni odgovor koji zahtjeva našu pažnju.
Ako nam dete pokaže jedan od svojih crteža, nemojmo ga odbaciti sa "bravo!" već odgovorimo na njegov zahtev da razgovara o njegovom radu, na njegov zahtev za pažnju odgovorimo osmehom, riječima koje nisu jednostavne i ishitreno "bravo". I naprotiv, ako umesto toga ima pogrešan stav, nemojmo sve to svesti na činjenicu da nije bio dobar, objasnimo mu zašto je njegovo ponašanje pogrešno!
Ova navika da se izraz "bravo" koristi na preteran način odražava karakteristike našeg društva. U stvari, traženje popularnih izreka, idioma i fraza koje se ponavljaju u zajedničkom jeziku način je ulaska u dominantnu misao doba u kojem živimo. I tako dete ne uči da sluša sebe, već da sledi spoljnu normu koju su postavili odrasli.
Kako možeš da naučiš da budeš svoj tako odrastajući? Današnji odrasli ulažu ogroman napor u pronalaženju svog najautentičnijeg ja takođe i zato što su vremenom naučili da budu dobri (oni su stručnjaci!) Ali nisu stekli obrazovanje prikladno za otkrivanje sopstvenih talenata, koji se razlikuju od pojedinca do pojedinca.
I tako se nalazimo kao dobri odrasli ili, naprotiv, ne dobri i u pobuni prema onome čemu su nas naučili.
Pohvaliti ili "grditi" je lako i često ne obogaćuje, dok je emocionalno učešće izazovno, ali pomaže da se osoba oseća važnom, vrijednom pažnje. Pa pokušajmo da manje hvalimo i grdimo, a emocionalno više učestvujemo!
Prevod teksta: https://www.eticamente.net/945/perche-non-dire-bravo-ad-un-bambino.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Ako nam dete pokaže jedan od svojih crteža, nemojmo ga odbaciti sa "bravo!" već odgovorimo na njegov zahtev da razgovara o njegovom radu, na njegov zahtev za pažnju odgovorimo osmehom, riječima koje nisu jednostavne i ishitreno "bravo". I naprotiv, ako umesto toga ima pogrešan stav, nemojmo sve to svesti na činjenicu da nije bio dobar, objasnimo mu zašto je njegovo ponašanje pogrešno!
Ova navika da se izraz "bravo" koristi na preteran način odražava karakteristike našeg društva. U stvari, traženje popularnih izreka, idioma i fraza koje se ponavljaju u zajedničkom jeziku način je ulaska u dominantnu misao doba u kojem živimo. I tako dete ne uči da sluša sebe, već da sledi spoljnu normu koju su postavili odrasli.
Kako možeš da naučiš da budeš svoj tako odrastajući? Današnji odrasli ulažu ogroman napor u pronalaženju svog najautentičnijeg ja takođe i zato što su vremenom naučili da budu dobri (oni su stručnjaci!) Ali nisu stekli obrazovanje prikladno za otkrivanje sopstvenih talenata, koji se razlikuju od pojedinca do pojedinca.
I tako se nalazimo kao dobri odrasli ili, naprotiv, ne dobri i u pobuni prema onome čemu su nas naučili.
Pohvaliti ili "grditi" je lako i često ne obogaćuje, dok je emocionalno učešće izazovno, ali pomaže da se osoba oseća važnom, vrijednom pažnje. Pa pokušajmo da manje hvalimo i grdimo, a emocionalno više učestvujemo!
Prevod teksta: https://www.eticamente.net/945/perche-non-dire-bravo-ad-un-bambino.html
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
