Bilo kojoj odrasloj, nezavisnoj osobi je teško da uvek bude jaka. U trenucima slabosti okrećemo se nekome gore... Verujemo da postoji neko ko nas štiti i podržava...
Kako zaboraviti na sve životne poteškoće, shvatiti i prihvatiti da je sve, ma koliko strašno i relevantno izgledalo, samo privremeno, i biti bar malo iznad borbe, a ne unutra? A da li je to moguće običnom čoveku? Ili smo doživotno osuđeni na muku strepnje i razmišljanja? Mislim da odgovor na ovo pitanje leži u dve ravni odjednom – filozofskoj i praktičnoj.
Hajde da prvo razgovaramo o filozofiji. Čini mi se da autor pitanja govori o tome da li je već moguće osvrnuti se na ono što se dešava i sagledati to kao nešto što se već dogodilo, doživeo, a sebe kao osobu koja je to iskustvo već dobila i već se nosio sa tim. "Samo privremeno." Već je prošlo.
Čini mi se da se ovo pitanje ne odnosi samo na periode kada nam sve pada jedno za drugim, i želimo da budemo korak u budućnost, gde su svi problemi rešeni. Možda je reč i o umoru čoveka koji nema na koga da se osloni, jer je ovde najodrasliji.
Jednog dana moj psiholog mi je postavio pitanje: „Misliš li da te neko brani? Iznad? Anđeo čuvar, na primer?
Tada sam odmah osetila stid i zbunjenost: da li je istina, šta ja mislim? Kako uopšte možete da priznate da se oslanjate na nekoga koga sami ne možete vidjeti?
„Ne“, odgovorila sam ponosno, „sama sam“.
A onda sam pomislila – ne oslanjam se na ovaj svet. Imam malo poverenja u njega. Često mi se posreći. I, možda, ovaj osećaj potiče iz detinjstva, kada sam bila okružen ljubavlju odraslih. Ovo na nekom osnovnom nivou pomaže da se oseti ljubav prema životu čak i tokom najteže usamljenosti i teških vremena.
Čini mi se da se ovo pitanje ne odnosi samo na periode kada nam sve pada jedno za drugim, i želimo da budemo korak u budućnost, gde su svi problemi rešeni. Možda je reč i o umoru čoveka koji nema na koga da se osloni, jer je ovde najodrasliji.
Jednog dana moj psiholog mi je postavio pitanje: „Misliš li da te neko brani? Iznad? Anđeo čuvar, na primer?
Tada sam odmah osetila stid i zbunjenost: da li je istina, šta ja mislim? Kako uopšte možete da priznate da se oslanjate na nekoga koga sami ne možete vidjeti?
„Ne“, odgovorila sam ponosno, „sama sam“.
A onda sam pomislila – ne oslanjam se na ovaj svet. Imam malo poverenja u njega. Često mi se posreći. I, možda, ovaj osećaj potiče iz detinjstva, kada sam bila okružen ljubavlju odraslih. Ovo na nekom osnovnom nivou pomaže da se oseti ljubav prema životu čak i tokom najteže usamljenosti i teških vremena.
Oni koji nisu imali takav osećaj sigurnosti ga stiču: u terapijskom radu, susretu sa ljudima koji ih prihvataju bezuslovno, i tako stiču i snagu i milost za sebe slabe.
Naučite da postanete svoj zaštitnik. Sticanjem veština brige o sebi, koje obično nazivamo sebičnošću.
Filozofi i pisci s početka veka, od Kjerkegora do Kamija, postavljali su ovo pitanje: šta ako TAMO nema nikoga? Šta ako smo sami i niko ne pazi na nas, a nema Boga, nema sila koje malo pomažu?
Na ovo pitanje niko nema odgovor.
Zašto naša generacija ovu usamljenost i bespomoćnost uzima zdravo za gotovo, trudi se da ne koristi druge ljude kao oslonac (sramotno je i glupo opterećivati druge), i kao rezultat toga, oseća se usamljeno u svemiru.
I ovaj umor je vrlo razumljiv kada želite da se izvučete iz trenutne situacije i pustite da se sve reši samo od sebe... Stanite „iznad borbe“, a ne unutra. Ali retko ko od nas uspeva da ima mudrost kralja Solomona, na čijem je prstenu bio natpis „i ovo će proći“. Živi smo, i dirnuti smo. Stoga bih govor prenela sa filozofske ravni na ravan umora i strepnje.
I tu spasavaju dve zemaljske veštine: pre svega, vodi računa o svom stanju. Glupo je hraniti se na vreme, dovoljno spavati, obratiti se specijalistima za pomoć. Ako morate da budete borbena mašina, onda ova mašina treba da bude u redu.
I drugo: pričati o tome blizu i daleko - ne ide mi dobro. Sada mi treba ova konkretna pomoć, ovo specifično rasterećenje, a takođe i da progovorim. I pomaže da se prestanete osećati kao nekontrolisana žrtva okolnosti. To je ono što daje šansu da prestanete da obezvređujete svoje okruženje i vidite njegove realne mogućnosti: neko će požuriti u pomoć, neko će pobeći.
Naučite da postanete svoj zaštitnik. Sticanjem veština brige o sebi, koje obično nazivamo sebičnošću.
Filozofi i pisci s početka veka, od Kjerkegora do Kamija, postavljali su ovo pitanje: šta ako TAMO nema nikoga? Šta ako smo sami i niko ne pazi na nas, a nema Boga, nema sila koje malo pomažu?
Na ovo pitanje niko nema odgovor.
Zašto naša generacija ovu usamljenost i bespomoćnost uzima zdravo za gotovo, trudi se da ne koristi druge ljude kao oslonac (sramotno je i glupo opterećivati druge), i kao rezultat toga, oseća se usamljeno u svemiru.
I ovaj umor je vrlo razumljiv kada želite da se izvučete iz trenutne situacije i pustite da se sve reši samo od sebe... Stanite „iznad borbe“, a ne unutra. Ali retko ko od nas uspeva da ima mudrost kralja Solomona, na čijem je prstenu bio natpis „i ovo će proći“. Živi smo, i dirnuti smo. Stoga bih govor prenela sa filozofske ravni na ravan umora i strepnje.
I tu spasavaju dve zemaljske veštine: pre svega, vodi računa o svom stanju. Glupo je hraniti se na vreme, dovoljno spavati, obratiti se specijalistima za pomoć. Ako morate da budete borbena mašina, onda ova mašina treba da bude u redu.
I drugo: pričati o tome blizu i daleko - ne ide mi dobro. Sada mi treba ova konkretna pomoć, ovo specifično rasterećenje, a takođe i da progovorim. I pomaže da se prestanete osećati kao nekontrolisana žrtva okolnosti. To je ono što daje šansu da prestanete da obezvređujete svoje okruženje i vidite njegove realne mogućnosti: neko će požuriti u pomoć, neko će pobeći.
A sada praktična vežba koja pomaže da se sagleda razmere problema i da se bar malo shvati budućnost.
Autor Rubleva Julia
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/ya-vse-sama
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
- Uzmite tri stolice, stavite prvu i drugu okrenute jedna prema drugoj na maloj udaljenosti, a treću stavite vozom iza druge.
- Stavite bilo koju stvar (na primer, olovku) na prvu stolicu. Ovo je problem koji treba rešiti. Sedite preko puta nje u prvu stolicu. Ona ti je blizu. Šta osećate? Obično je tjelo stisnuto u loptu, ramena su spuštena.
- Sada sedite na sledeću stolicu, dalje od nje. Šta se odatle promenilo?
Autor Rubleva Julia
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/ya-vse-sama
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
