Kovalev Sergej Viktorovič - psiholog, psihoterapeut, doktor psiholoških nauka, profesor. Psihoterapeut svetskih i evropskih registara, sertifikovani NLP Master Trener i specijalista Eriksonove hipnoterapije. Predsednik Međuregionalnog odeljenja za neurolingvističko programiranje, generalni direktor Instituta za inovativne psihotehnologije.
Možemo preživeti samo ako radikalno promenimo svoj pogled na svet. Moramo imati nekakve centre moći. Mentalne, mentalna snaga, koja će postaviti drugačiju sliku sveta. Optimističan, radostan, nesebičan, moralan, duhovan.
Postoji li druga realnost? Da, i ovu činjenicu fizička nauka odavno priznaje. Postoji takav Ajnštajnov saradnik, D. Bom, koji je pokušao da objasni zašto su kanoni kvantne mehanike nekompatibilni sa zakonom klasične fizike. Kao rezultat pojašnjenja, on je matematički otkrio postojanje dve vrste stvarnosti. Nemanifestovani kvantni i manifestovani fizički.
Realnost koju opisuje kvantna fizika je upravo ona u kojoj su predstavljene verovatnoće onoga što se može dogoditi u fizičkoj stvarnosti. I to se u izvesnoj meri može nazvati magičnim. A naša sekundarna stvarnost je neka vrsta projekcije primarne stvarnosti, u kojoj počinje sve što se tada dešava...
- Može li čovek uticati na stvarnost, promeniti postojeću sliku sveta?
Odnos između dve stvarnosti je kao odnos između vode i leda. Kvantna stvarnost je voda iz koje možete dobiti sve. Kada se zamrzne, da tako kažem, pretvara se u našu stvarnost, u konkretne događaje.
Iz ovoga sledi da osoba ima dovoljno veliki potencijal za voljni uticaj na svet oko sebe. Jer, u stvari, kvantna realnost je realnost verovatnoće. U zavisnosti od sopstvenih misli, mi smo, generalno, u stanju da aktiviramo bilo koju verziju događaja. Nažalost, većina ljudi ima „katastrofalno“ razmišljanje, umesto takozvanog anastrofičnog.
Odnosno, misle da će se desiti nešto loše. I to se dešava. Stoga je savet jednostavan: ako želite da stvorite nešto prihvatljivo za sebe, samo promenite sadržaj svoje svesti. Od negativnih do pozitivnih. Jer ono što je u njemu biće oličeno u vašem životu...
— Vaša profesija u našem dobu je veoma tražena. Voleo bih da znam vaše mišljenje, zašto postoji takav trend? Zašto sada, a ne, recimo, pre sto godina?
Iz jednog jednostavnog razloga. Jer sada smo oko sebe stvorili veštačko okruženje sa kojim mogućnosti naše logičke svesti ne mogu da se izbore. Postoji takav koncept „ograničene racionalnosti“, koji je predložio nekadašnji dobitnik Nobelove nagrade G. Simon.
Prema njegovim rečima, i pojedinci i čitave organizacije nisu u stanju da se izbore sa problemima koji prevazilaze određeni nivo. Niko nije u stanju da jednostavno razume šta se dešava okolo. Dakle, svi smo odavno prevazišli ovaj nivo.
Ako se količina informacija koju je čovečanstvo imalo za godinu Hristovog rođenja uzme kao jedna, onda smo već početkom prošlog veka (poslednjeg – 1900!) imali sto dvadeset osam jedinica. Shodno tome, sada je ovaj broj dostigao nezamislive vrednosti. Ljudi više nisu u stanju da razumeju složenost ovog sveta. Kao rezultat toga, svest je deformisana, a osoba ili degradira ili, takoreći, poludi. I, shodno tome, potrebna je pomoć stručnjaka.
Međutim, u stvarnosti nije sve tako beznadežno. Zato što svako od nas ima Veliko nesvesno, koje se prilično lako nosi sa bilo kojom količinom informacija.
Odnosno, potencijalno bismo mogli da pokrijemo sve ovo. Ali čovečanstvo je krenulo pogrešnim putem. Sa intuitivnog puta razvoja se okrenuo ka svesnom. Izmišljanjem svesti kao oruđa za interakciju i, uopšte, za uticaj na druge. Ovo nije dovoljno za razumevanje sveta. I psiha zakaže, broj psihičkih oboljenja raste. Štaviše, raste na takav način da oni radije ne otkrivaju ove statistike.
Postoji li druga realnost? Da, i ovu činjenicu fizička nauka odavno priznaje. Postoji takav Ajnštajnov saradnik, D. Bom, koji je pokušao da objasni zašto su kanoni kvantne mehanike nekompatibilni sa zakonom klasične fizike. Kao rezultat pojašnjenja, on je matematički otkrio postojanje dve vrste stvarnosti. Nemanifestovani kvantni i manifestovani fizički.
Realnost koju opisuje kvantna fizika je upravo ona u kojoj su predstavljene verovatnoće onoga što se može dogoditi u fizičkoj stvarnosti. I to se u izvesnoj meri može nazvati magičnim. A naša sekundarna stvarnost je neka vrsta projekcije primarne stvarnosti, u kojoj počinje sve što se tada dešava...
- Može li čovek uticati na stvarnost, promeniti postojeću sliku sveta?
Odnos između dve stvarnosti je kao odnos između vode i leda. Kvantna stvarnost je voda iz koje možete dobiti sve. Kada se zamrzne, da tako kažem, pretvara se u našu stvarnost, u konkretne događaje.
Iz ovoga sledi da osoba ima dovoljno veliki potencijal za voljni uticaj na svet oko sebe. Jer, u stvari, kvantna realnost je realnost verovatnoće. U zavisnosti od sopstvenih misli, mi smo, generalno, u stanju da aktiviramo bilo koju verziju događaja. Nažalost, većina ljudi ima „katastrofalno“ razmišljanje, umesto takozvanog anastrofičnog.
Odnosno, misle da će se desiti nešto loše. I to se dešava. Stoga je savet jednostavan: ako želite da stvorite nešto prihvatljivo za sebe, samo promenite sadržaj svoje svesti. Od negativnih do pozitivnih. Jer ono što je u njemu biće oličeno u vašem životu...
— Vaša profesija u našem dobu je veoma tražena. Voleo bih da znam vaše mišljenje, zašto postoji takav trend? Zašto sada, a ne, recimo, pre sto godina?
Iz jednog jednostavnog razloga. Jer sada smo oko sebe stvorili veštačko okruženje sa kojim mogućnosti naše logičke svesti ne mogu da se izbore. Postoji takav koncept „ograničene racionalnosti“, koji je predložio nekadašnji dobitnik Nobelove nagrade G. Simon.
Prema njegovim rečima, i pojedinci i čitave organizacije nisu u stanju da se izbore sa problemima koji prevazilaze određeni nivo. Niko nije u stanju da jednostavno razume šta se dešava okolo. Dakle, svi smo odavno prevazišli ovaj nivo.
Ako se količina informacija koju je čovečanstvo imalo za godinu Hristovog rođenja uzme kao jedna, onda smo već početkom prošlog veka (poslednjeg – 1900!) imali sto dvadeset osam jedinica. Shodno tome, sada je ovaj broj dostigao nezamislive vrednosti. Ljudi više nisu u stanju da razumeju složenost ovog sveta. Kao rezultat toga, svest je deformisana, a osoba ili degradira ili, takoreći, poludi. I, shodno tome, potrebna je pomoć stručnjaka.
Međutim, u stvarnosti nije sve tako beznadežno. Zato što svako od nas ima Veliko nesvesno, koje se prilično lako nosi sa bilo kojom količinom informacija.
Odnosno, potencijalno bismo mogli da pokrijemo sve ovo. Ali čovečanstvo je krenulo pogrešnim putem. Sa intuitivnog puta razvoja se okrenuo ka svesnom. Izmišljanjem svesti kao oruđa za interakciju i, uopšte, za uticaj na druge. Ovo nije dovoljno za razumevanje sveta. I psiha zakaže, broj psihičkih oboljenja raste. Štaviše, raste na takav način da oni radije ne otkrivaju ove statistike.
Zato što je ona katastrofalna. Na primer, čak i u najprosperitetnijim zemljama, broj depresiva se povećava svake godine. Mada, čini se, kakvu depresiju može imati bogata američka domaćica? Povećava se broj reaktivnih psihoza, patoloških devijacija i tako dalje. Grubo rečeno, nismo preživeli adaptacioni izazov koji smo sami sebi bacili.
Ako se pridržavamo teorije akademika Severceva, koji je pretpostavio postojanje četiri vrste adaptacije – degradacije, intenziviranja, specijalizacije i razvoja – ispada da sada, nažalost, idemo ka degradaciji.
Epohu postmodernizma karakteriše pojava visoko specijalizovanog znanja. Pa čak ni specijalisti koji se bave istom naukom ne razumeju jedni druge. Jer oni zaista razumeju samo svoju usku oblast. Šta onda reći o čovečanstvu u celini?
Kao rezultat toga, postoji sumanuti trend ka pojednostavljivanju svega i svačega. Na primer, zamenu psihologije svakojakim glupostima poput horoskopa. Zato što je lakše pogledati horoskop nego napraviti ozbiljan test. I tako dalje. O tome sam već mnogo puta govorio i mnogo puta pisao. Činjenica da dok čovečanstvo ne shvati da ovde nešto treba da se uradi, na ovom svetu neće biti ništa dobro.
Svojevremeno je Stanislav Lem, koji nije bio samo poznati pisac naučne fantastike i futurista, u svojoj knjizi „Zbir tehnologija“ sugerisao da će čovečanstvo, zbog činjenice da se u njemu ne razvijaju prirodne sposobnosti, biti prinuđeno da sledi put kibernizacije. To jest, da uvedete kompjuterske implante direktno u vaš mozak da biste se kretali u stvarnosti...
— Kako gledate na evoluciju egoizma? Da li je to motor napretka ili prepreka za dobrobit i razumevanje ljudi?
Sebičnost nije motor napretka. Sebičnost je razarač napretka. Prokletstvo čovečanstva.
Čak je i Karl Gustav Jung postulirao sledeće. Da biste nešto zaista razumeli, morate proći kroz četiri nivoa pogleda na svet.
Prvo, to se mora osetiti svim čulima.
Drugo: logički shvatiti, kreirati model.
Treće: prihvatite, osetite, povežite se sa ovim emocijama i osećanjima.
Ali postoji i funkcija koja, takoreći, zatvara proces saznanja. Ona je izuzetno važna. Ova funkcija je intuitivna.
To jest, četvrti nivo je intuitivni zagrljaj nečega.
Ovo je jedini način da se nešto zaista zna. Dakle, to su zapravo četiri stadijuma i četiri nivoa životne aktivnosti.
Ako zaista želite da u potpunosti shvatite ovaj život, prvo morate osetiti, zatim shvatiti, zatim emocionalno prihvatiti, a zatim, takoreći, „intuiti“, čime zaokružujete životni ciklus. Znajući ko ste, šta ste i zašto.
Ali to se neće dogoditi, jer je trenutno razvoj analize stvarnosti zaustavljen samo u prve dve faze. Samo nekoliko njih prelazi u treću i četvrtu fazu. To jest, nemamo ni emocionalno prihvatanje ni intuitivnu svest o svetu. Živimo u primitivnom svetu gde, na nivou čulnih zadovoljstava i banalne logike, „plen pobeđuje zlo“. Dakle, u stvari, mi jednostavno ne živimo ...
Da biste razumeli zašto živite, morate da shvatite svoj život na drugim nivoima postojanja. Prvo, na čulno-emocionalnom nivou. A onda - na intuitivnom. Ali za prvo je potreban moral, a za drugo - duhovnost. A sebičnost je oruđe koje vam nikada neće dozvoliti da se uzdignete na Nebo. Naprotiv, nateraće vas da zauvek puzite po zemlji. Zato što je usko specijalizovana i, u najboljem slučaju, usmerena na uski krug „svojih“. O primitivnim pravilima „njihove braće“.
Savest je u svojoj egoističkoj verziji oruđe koje omogućava da se ne ispadne iz ovog kruga. Glavni princip ove primitivne savesti: „Ne smem ovo da radim, jer ću inače biti izbačen.
Na drugom nivou, kada počne ozbiljna poslovna igra, pojavljuje se bar neka vrsta morala. Zato što je jednostavno isplativo pridržavati se njegovih normi. Ali da bi se zaista spoznao ovaj svet, neophodni su moralnost trećeg nivoa i duhovnost četvrtog nivoa. Ako se to ne dogodi, ništa neće doći iz vašeg života...
- Stoga za sebe izvlačim sledeći zaključak: ako čovek, pokušavajući da promeni svet oko sebe, ne vidi pozitivan rezultat, da li treba da promeni sebe?
Ovo je, znate, najčešći zaključak. Kao što je jedan od velikana rekao: „Juče sam bio pametan i pokušavao da promenim svet, danas sam postao mudar i pokušavam da promenim samo sebe.” Naravno, morate početi od sebe. Još jedna kineska izreka: ako hoćeš da promeniš nešto u svojoj zemlji promeni nešto u svom okrugu, ako želiš da promeniš nešto u okrugu, promeni u svom kraju, ako želiš da promeniš nešto u svom kraju, promeni u svom gradu, i tako dalje - do sređivanja vašeg stola...
Ako se pridržavamo teorije akademika Severceva, koji je pretpostavio postojanje četiri vrste adaptacije – degradacije, intenziviranja, specijalizacije i razvoja – ispada da sada, nažalost, idemo ka degradaciji.
Epohu postmodernizma karakteriše pojava visoko specijalizovanog znanja. Pa čak ni specijalisti koji se bave istom naukom ne razumeju jedni druge. Jer oni zaista razumeju samo svoju usku oblast. Šta onda reći o čovečanstvu u celini?
Kao rezultat toga, postoji sumanuti trend ka pojednostavljivanju svega i svačega. Na primer, zamenu psihologije svakojakim glupostima poput horoskopa. Zato što je lakše pogledati horoskop nego napraviti ozbiljan test. I tako dalje. O tome sam već mnogo puta govorio i mnogo puta pisao. Činjenica da dok čovečanstvo ne shvati da ovde nešto treba da se uradi, na ovom svetu neće biti ništa dobro.
Svojevremeno je Stanislav Lem, koji nije bio samo poznati pisac naučne fantastike i futurista, u svojoj knjizi „Zbir tehnologija“ sugerisao da će čovečanstvo, zbog činjenice da se u njemu ne razvijaju prirodne sposobnosti, biti prinuđeno da sledi put kibernizacije. To jest, da uvedete kompjuterske implante direktno u vaš mozak da biste se kretali u stvarnosti...
— Kako gledate na evoluciju egoizma? Da li je to motor napretka ili prepreka za dobrobit i razumevanje ljudi?
Sebičnost nije motor napretka. Sebičnost je razarač napretka. Prokletstvo čovečanstva.
Čak je i Karl Gustav Jung postulirao sledeće. Da biste nešto zaista razumeli, morate proći kroz četiri nivoa pogleda na svet.
Prvo, to se mora osetiti svim čulima.
Drugo: logički shvatiti, kreirati model.
Treće: prihvatite, osetite, povežite se sa ovim emocijama i osećanjima.
Ali postoji i funkcija koja, takoreći, zatvara proces saznanja. Ona je izuzetno važna. Ova funkcija je intuitivna.
To jest, četvrti nivo je intuitivni zagrljaj nečega.
Ovo je jedini način da se nešto zaista zna. Dakle, to su zapravo četiri stadijuma i četiri nivoa životne aktivnosti.
Ako zaista želite da u potpunosti shvatite ovaj život, prvo morate osetiti, zatim shvatiti, zatim emocionalno prihvatiti, a zatim, takoreći, „intuiti“, čime zaokružujete životni ciklus. Znajući ko ste, šta ste i zašto.
Ali to se neće dogoditi, jer je trenutno razvoj analize stvarnosti zaustavljen samo u prve dve faze. Samo nekoliko njih prelazi u treću i četvrtu fazu. To jest, nemamo ni emocionalno prihvatanje ni intuitivnu svest o svetu. Živimo u primitivnom svetu gde, na nivou čulnih zadovoljstava i banalne logike, „plen pobeđuje zlo“. Dakle, u stvari, mi jednostavno ne živimo ...
Da biste razumeli zašto živite, morate da shvatite svoj život na drugim nivoima postojanja. Prvo, na čulno-emocionalnom nivou. A onda - na intuitivnom. Ali za prvo je potreban moral, a za drugo - duhovnost. A sebičnost je oruđe koje vam nikada neće dozvoliti da se uzdignete na Nebo. Naprotiv, nateraće vas da zauvek puzite po zemlji. Zato što je usko specijalizovana i, u najboljem slučaju, usmerena na uski krug „svojih“. O primitivnim pravilima „njihove braće“.
Savest je u svojoj egoističkoj verziji oruđe koje omogućava da se ne ispadne iz ovog kruga. Glavni princip ove primitivne savesti: „Ne smem ovo da radim, jer ću inače biti izbačen.
Na drugom nivou, kada počne ozbiljna poslovna igra, pojavljuje se bar neka vrsta morala. Zato što je jednostavno isplativo pridržavati se njegovih normi. Ali da bi se zaista spoznao ovaj svet, neophodni su moralnost trećeg nivoa i duhovnost četvrtog nivoa. Ako se to ne dogodi, ništa neće doći iz vašeg života...
- Stoga za sebe izvlačim sledeći zaključak: ako čovek, pokušavajući da promeni svet oko sebe, ne vidi pozitivan rezultat, da li treba da promeni sebe?
Ovo je, znate, najčešći zaključak. Kao što je jedan od velikana rekao: „Juče sam bio pametan i pokušavao da promenim svet, danas sam postao mudar i pokušavam da promenim samo sebe.” Naravno, morate početi od sebe. Još jedna kineska izreka: ako hoćeš da promeniš nešto u svojoj zemlji promeni nešto u svom okrugu, ako želiš da promeniš nešto u okrugu, promeni u svom kraju, ako želiš da promeniš nešto u svom kraju, promeni u svom gradu, i tako dalje - do sređivanja vašeg stola...
Kakvu ulogu pripisujete okruženju u pojavi problema i njihovom rešavanju?
Postoje, takoreći, dva života. Prvi je društveni. Posvećen je socijalizaciji i radu za društvo. Drugi život je egzistencijalni, lični. To uključuje rad za sebe, otkrivanje sopstvenog potencijala. Prvi život nalaže da se seje ono što je razumno, dobro i večno, ali ne sebi, već drugima.
Ali ovo nije tvoj život, jer živiš za dobro društva. U stvari, ovde je važno ne samo učiniti nešto za druge, već nešto naučiti, nešto razumeti. Svako ima svoje „herojsko putovanje“ koje treba da sprovede...
Ali nisu mnogi tome dorasli. U svoj pravi, a ne tuđi život. Što bi, inače, trebalo da počne negde oko četrdeset druge godine. Kritično doba kada čovek shvati da ne može da živi kao svi i za sve. On treba da bude neko za sebe. I tada počinje da traži svoj poziv i misiju. Smisao tvog života. I pokušava da sve to uspe. Ispunjavanje sebe u ovom svetu.
Ali često su takve želje u nama jednostavno potisnute. Naše okruženje, odnosno naša interakcija sa njim. Gde smo zaglibljeni u frotirnoj sebičnosti. Zaboravili su kako da pregovaraju, ali su naučili da budu lukavi. Izgubili su moralne smernice, a da ne govorimo o duhovnosti. Jer moral zahteva inteligenciju. A zbog usložnjavanja sveta inteligencija se gubi. A moral postaje žrtva pada intelekta.
Čisto semantički, „egoizam“ je derivat reči „ego“. Ali ego je najniža instanca ljudskog ponašanja, sudbina Šarikova i Švondera. Zamislite da živite u svetu gde ovi likovi upravljaju svime. Dakle, vaš ego je vaš Švonder.
Stalno se, kako je Frojd tačno napisao, nalazi između dve stvari: instinktivne privlačnosti i društvene kontrole. Ali ovo je samo prvi nivo bića. A ljudski razvoj je proces prelaska sa nivoa na nivo. Od ega do maske, od maske do individualnosti. I od individualnosti do prave ličnosti.
Ovde je maska sistem društvenih uloga koje je osoba naučila. Naslov je malo crtan, ali tačan. Podrazumeva formiranje vrste ljudskog građanina, rigorozno, dok oni posmatraju i nadgledaju, ispunjavajući društvena pravila. Ali živeći samo po pravilima, nećete postati prava osoba.
Stoga je neophodan prelazak na individualnost – ovo je treći nivo bića. A četvrti nivo je već oblast života prave ličnosti, na skali Aleksandra Isajeviča Solženjicina. Čovek koji je prošao sve krugove pakla, samo da bi ih opisao. I da se spreči ponavljanje...
Ostajući na prvom nivou ličnog razvoja, doći ćemo do ozbiljnih svetskih problema. Dakle, prognoze ovde nisu ohrabrujuće. U bliskoj budućnosti, počev od 2050. godine, imaćemo problema sa vodom. Biće ratova za čistu H2O. A malo kasnije - rat za hranu. Zato što je hrana već u nedostatku. Odatle će biti samo gore...
– Prognoze zaista nisu utešne...
Zašto bi oni bili utešni? Zbog takozvanog napretka? Nikoga nije usrećio! Obratite pažnju, sada svaka osoba ima više od srednjovekovnog kralja. Tadašnji kralj, i pored svog zlata, nakita, konkubina i tako dalje, nije imao internet, tablet, mobilni telefon. Nije bilo čak ni toplog toaleta. Pa šta?
Da li nas je ova akvizicija usrećila? U stvari, na žalost, tačno je suprotno. Na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama, na pozadini stalnog povećanja blagostanja, zadovoljstvo životom stalno opada! Nadali smo se da će 21. vek biti vek trijumfa pravde.
Sada su otkrili neverovatnu stvar – izgleda da je to postao vek totalne degradacije čovečanstva. Vidite, u kojoj oblasti se sada ne dešava degradacija? Sve je pokvareno. Izgubljena je opšta filozofija razvoja sveta. Stabilnost političke situacije. Održivo funkcionisanje privrede. Prekršene kulturne i socio-psihološke norme. Svuda imamo verske ratove. Postali smo netolerantni, ne razumemo se.
Jedan od filozofa je rekao da je glavna karakteristika ove krize to što je totalna. Ovo je kriza osnovnog pogleda na svet, koji je jednostavno zastareo i, na naše duboko žaljenje, ne radimo na stvaranju pogleda na svet koji bi nam omogućio da ovu krizu prevaziđemo.
Obratite pažnju, na primer, na našu zemlju koja, u stvari, nema ni nacionalnu ideju. Stvarala se poslednjih dvadeset godina, ali još nije nastala. Ne mogavši da to izdržim, razvio sam svoj model nacionalne ideje i objavio ga na internetu.
Pa šta? Svi su klimali glavom i radovali se... I ništa više. Mislite da je niko od nadležnih nije video? Verovatno su to videli, ali zašto, ako je princip „plen pobeđuje zlo” postao nacionalna ideja. Ideja da opljačkate sve što možete.
I šta onda hoćeš? Kakav je napredak? Napredak je, ako hoćete da znate, stao, smatraju većina ozbiljnih naučnika. Avioni sada ne lete brže, a automobili ne voze bolje. Jedini napredak se uočava samo u kompjuterskoj elektronici, gde lako možemo doći do spontanog nastajanja novog Uma. Na internetu, gde će svaki pojedinačni računar postati kao neuron...
A ko vam je rekao da je potreban napredak? Cikličnost je uvek prisutna u razvoju civilizacija. Imali smo staru Grčku, koja je dostigla svoj vrhunac i... Kako se završila antička Grčka? Nestala. Imali smo stari Rim, koji je takođe nestao. Zar ne mislite da samo ponavljamo ove priče?
Poznata anegdota „jermenskog“ radija prilično tačno prenosi smisao onoga što se dešava. Pitali su ih: "Kada će biti bolje?" „Već je bilo bolje“, odgovorio je „jermenski“ radio.
Zaista bih voleo da budem optimista. Ali, kao što znate, pesimista je dobro obavešten optimista. Ipak, ja sam više realista. U izvesnom smislu – da optimista uči engleski, pesimista kineski, a realista materijalni deo automata kalašnjikov.
Postoje, takoreći, dva života. Prvi je društveni. Posvećen je socijalizaciji i radu za društvo. Drugi život je egzistencijalni, lični. To uključuje rad za sebe, otkrivanje sopstvenog potencijala. Prvi život nalaže da se seje ono što je razumno, dobro i večno, ali ne sebi, već drugima.
Ali ovo nije tvoj život, jer živiš za dobro društva. U stvari, ovde je važno ne samo učiniti nešto za druge, već nešto naučiti, nešto razumeti. Svako ima svoje „herojsko putovanje“ koje treba da sprovede...
Ali nisu mnogi tome dorasli. U svoj pravi, a ne tuđi život. Što bi, inače, trebalo da počne negde oko četrdeset druge godine. Kritično doba kada čovek shvati da ne može da živi kao svi i za sve. On treba da bude neko za sebe. I tada počinje da traži svoj poziv i misiju. Smisao tvog života. I pokušava da sve to uspe. Ispunjavanje sebe u ovom svetu.
Ali često su takve želje u nama jednostavno potisnute. Naše okruženje, odnosno naša interakcija sa njim. Gde smo zaglibljeni u frotirnoj sebičnosti. Zaboravili su kako da pregovaraju, ali su naučili da budu lukavi. Izgubili su moralne smernice, a da ne govorimo o duhovnosti. Jer moral zahteva inteligenciju. A zbog usložnjavanja sveta inteligencija se gubi. A moral postaje žrtva pada intelekta.
Čisto semantički, „egoizam“ je derivat reči „ego“. Ali ego je najniža instanca ljudskog ponašanja, sudbina Šarikova i Švondera. Zamislite da živite u svetu gde ovi likovi upravljaju svime. Dakle, vaš ego je vaš Švonder.
Stalno se, kako je Frojd tačno napisao, nalazi između dve stvari: instinktivne privlačnosti i društvene kontrole. Ali ovo je samo prvi nivo bića. A ljudski razvoj je proces prelaska sa nivoa na nivo. Od ega do maske, od maske do individualnosti. I od individualnosti do prave ličnosti.
Ovde je maska sistem društvenih uloga koje je osoba naučila. Naslov je malo crtan, ali tačan. Podrazumeva formiranje vrste ljudskog građanina, rigorozno, dok oni posmatraju i nadgledaju, ispunjavajući društvena pravila. Ali živeći samo po pravilima, nećete postati prava osoba.
Stoga je neophodan prelazak na individualnost – ovo je treći nivo bića. A četvrti nivo je već oblast života prave ličnosti, na skali Aleksandra Isajeviča Solženjicina. Čovek koji je prošao sve krugove pakla, samo da bi ih opisao. I da se spreči ponavljanje...
Ostajući na prvom nivou ličnog razvoja, doći ćemo do ozbiljnih svetskih problema. Dakle, prognoze ovde nisu ohrabrujuće. U bliskoj budućnosti, počev od 2050. godine, imaćemo problema sa vodom. Biće ratova za čistu H2O. A malo kasnije - rat za hranu. Zato što je hrana već u nedostatku. Odatle će biti samo gore...
– Prognoze zaista nisu utešne...
Zašto bi oni bili utešni? Zbog takozvanog napretka? Nikoga nije usrećio! Obratite pažnju, sada svaka osoba ima više od srednjovekovnog kralja. Tadašnji kralj, i pored svog zlata, nakita, konkubina i tako dalje, nije imao internet, tablet, mobilni telefon. Nije bilo čak ni toplog toaleta. Pa šta?
Da li nas je ova akvizicija usrećila? U stvari, na žalost, tačno je suprotno. Na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama, na pozadini stalnog povećanja blagostanja, zadovoljstvo životom stalno opada! Nadali smo se da će 21. vek biti vek trijumfa pravde.
Sada su otkrili neverovatnu stvar – izgleda da je to postao vek totalne degradacije čovečanstva. Vidite, u kojoj oblasti se sada ne dešava degradacija? Sve je pokvareno. Izgubljena je opšta filozofija razvoja sveta. Stabilnost političke situacije. Održivo funkcionisanje privrede. Prekršene kulturne i socio-psihološke norme. Svuda imamo verske ratove. Postali smo netolerantni, ne razumemo se.
Jedan od filozofa je rekao da je glavna karakteristika ove krize to što je totalna. Ovo je kriza osnovnog pogleda na svet, koji je jednostavno zastareo i, na naše duboko žaljenje, ne radimo na stvaranju pogleda na svet koji bi nam omogućio da ovu krizu prevaziđemo.
Obratite pažnju, na primer, na našu zemlju koja, u stvari, nema ni nacionalnu ideju. Stvarala se poslednjih dvadeset godina, ali još nije nastala. Ne mogavši da to izdržim, razvio sam svoj model nacionalne ideje i objavio ga na internetu.
Pa šta? Svi su klimali glavom i radovali se... I ništa više. Mislite da je niko od nadležnih nije video? Verovatno su to videli, ali zašto, ako je princip „plen pobeđuje zlo” postao nacionalna ideja. Ideja da opljačkate sve što možete.
I šta onda hoćeš? Kakav je napredak? Napredak je, ako hoćete da znate, stao, smatraju većina ozbiljnih naučnika. Avioni sada ne lete brže, a automobili ne voze bolje. Jedini napredak se uočava samo u kompjuterskoj elektronici, gde lako možemo doći do spontanog nastajanja novog Uma. Na internetu, gde će svaki pojedinačni računar postati kao neuron...
A ko vam je rekao da je potreban napredak? Cikličnost je uvek prisutna u razvoju civilizacija. Imali smo staru Grčku, koja je dostigla svoj vrhunac i... Kako se završila antička Grčka? Nestala. Imali smo stari Rim, koji je takođe nestao. Zar ne mislite da samo ponavljamo ove priče?
Poznata anegdota „jermenskog“ radija prilično tačno prenosi smisao onoga što se dešava. Pitali su ih: "Kada će biti bolje?" „Već je bilo bolje“, odgovorio je „jermenski“ radio.
Zaista bih voleo da budem optimista. Ali, kao što znate, pesimista je dobro obavešten optimista. Ipak, ja sam više realista. U izvesnom smislu – da optimista uči engleski, pesimista kineski, a realista materijalni deo automata kalašnjikov.
- Koji zadatak sada postavljate sebi i ljudima?
Naš glavni zadatak je da pravilno izgradimo potpuno drugačiji pogled na svet o sebi, drugima, svetu i Bogu. Jer u tom pogledu na svet, u tom modelu sveta koji smo stvorili, zašli smo u ćorsokak, u besmisao svega i svakoga...
Pitali ste o depresiji. Neću da govorim o teorijama ovog fenomena, koji kao doktor psiholoških nauka veoma dobro poznajem. Međutim, ne mogu a da ne kažem sledeće.
Kada su naučnici sa Harvarda sproveli istraživanje zašto imamo tako nizak životni vek, sa čuđenjem su otkrili da ne umiremo zato što pijemo i pušimo. Ima zemalja u kojima se mnogo više pije i puši. Ispostavilo se da umiremo od čežnje i nedostatka smisla života. Ponavljam: od melanholije i besmisla života! A ova smrtnost je kao neka vrsta protesta i seobe: ne mogu da budem ovde, otići ću odavde... Takva perspektiva nije ohrabrujuća.
Pritom sam i dalje optimista. Zato što se držim gledišta Marka Aurelija da gde god možete da živite, možete živeti dobro. Čak i sada.
Ne od nas, nego od velikih, rečeno je: „Zbog porasta bezakonja ohladneće ljubav mnogih; a ko pretrpi do kraja, biće spasen“ (Mt 24,12-13, izd.). Međutim, ovaj spas se sada ne vezuje za besmislene proteste na trgovima i ulicama. Nažalost, oni koji izlaze na trgove ne donose nikakvu novu ideologiju. Oni nemaju drugi pogled na svet. Oni uopšte ne donose ništa novo. Ovo je pokušaj standardne promene vlasti nestandardnim metodama.
Možemo preživeti samo ako radikalno promenimo svoj pogled na svet. Moramo imati nekakve centre moći. Mentalne, mentalna snaga, koja će postaviti drugačiju sliku sveta. Optimističan, radostan, nesebičan, moralan, duhovan. Ako to možemo da uradimo, onda ćemo spasiti ceo svet pomoću dobro poznatog efekta „stotog majmuna“.
Postojao je takav eksperiment, koji se sastojao u činjenici da su majmuni bili naseljeni na ostrvima malog arhipelaga i na njih su bacali oguljene banane. U početku su ih majmuni jeli peskom. Onda je jedan majmun pogodio da okupa bananu u vodi. Njen primer je sledio drugi, treći... I kada je stotinu majmuna ranije pomislilo na ovo, svi majmuni okolo na arhipelagu počeli su da peru banane u vodi! Efekat akumulacije je proradio. Kroz ono morfološko polje koje nas vezuje, o čemu je Rupert Šeldrejk tako detaljno pisao.
Ako se ovo desi, još uvek možemo da se podignemo. Ali transformacija će biti samo ako promenimo stvarnost, promenimo svest. Koliko god je moguće? Radim šta mogu. Objašnjavam ljudima kako je moguće ne preživeti, već živeti čak i u ovom ludom svetu.
Stvorio sam poseban integrativni sistem psihoterapije - takozvano integralno neuroprogramiranje, koje vam omogućava da rešite sve psihičke i telesne probleme osobe. I ne samo da odluči, već i da ga dovede do nivoa kada počne da razmišlja o visokom i moralnom. Počinje da dobija smisao života. I živeti sa ukusom, a ne preživljavati. I ovu nauku predajem svima. Ništa ne krijući i sve objašnjavajući.
- Takvi intervjui, ako se smatraju edukativnim, mogu se baciti u riznicu vrlina...
To nije vrlina, jer je teško to nazvati vrlinom ako samo živite po svojoj savesti. Onaj koji odgovara istinskom moralu. Tako čovek treba da živi. Samo su ljudi već zaboravili šta je to: živeti po svojoj savesti. Pomogli su im da to zaborave. Jer ljudi koji žive po svojoj savesti ne mogu da dozvole sve te besmislice koje se sada dešavaju. Bolje je za vlastodršce na ovom svetu da imaju beskrupulozne podređene. Lako ih je kupiti. One koji žive po svojoj savesti teško je kupiti, do nemogućnosti...
A savest koja je u meni povezana je sa činjenicom da sam porastao u životnom standardu. Ja na ovaj svet gledam malo drugačije. Na prvom, drugom nivou gledate na večnost iz ugla sveta. Čini se da je večnost mala, ali svet je veoma velik. A ja već dugo gledam na ovaj svet iz večnosti. I dobro razumem da je mali i konačan. A večnost je beskrajna i neograničena…
Kovaljov Sergej Viktorovič
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/111732-sergey-kovalev-pomenyayte-katastroficheskoe-myshlenie-na-pozitivnoe
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Naš glavni zadatak je da pravilno izgradimo potpuno drugačiji pogled na svet o sebi, drugima, svetu i Bogu. Jer u tom pogledu na svet, u tom modelu sveta koji smo stvorili, zašli smo u ćorsokak, u besmisao svega i svakoga...
Pitali ste o depresiji. Neću da govorim o teorijama ovog fenomena, koji kao doktor psiholoških nauka veoma dobro poznajem. Međutim, ne mogu a da ne kažem sledeće.
Kada su naučnici sa Harvarda sproveli istraživanje zašto imamo tako nizak životni vek, sa čuđenjem su otkrili da ne umiremo zato što pijemo i pušimo. Ima zemalja u kojima se mnogo više pije i puši. Ispostavilo se da umiremo od čežnje i nedostatka smisla života. Ponavljam: od melanholije i besmisla života! A ova smrtnost je kao neka vrsta protesta i seobe: ne mogu da budem ovde, otići ću odavde... Takva perspektiva nije ohrabrujuća.
Pritom sam i dalje optimista. Zato što se držim gledišta Marka Aurelija da gde god možete da živite, možete živeti dobro. Čak i sada.
Ne od nas, nego od velikih, rečeno je: „Zbog porasta bezakonja ohladneće ljubav mnogih; a ko pretrpi do kraja, biće spasen“ (Mt 24,12-13, izd.). Međutim, ovaj spas se sada ne vezuje za besmislene proteste na trgovima i ulicama. Nažalost, oni koji izlaze na trgove ne donose nikakvu novu ideologiju. Oni nemaju drugi pogled na svet. Oni uopšte ne donose ništa novo. Ovo je pokušaj standardne promene vlasti nestandardnim metodama.
Možemo preživeti samo ako radikalno promenimo svoj pogled na svet. Moramo imati nekakve centre moći. Mentalne, mentalna snaga, koja će postaviti drugačiju sliku sveta. Optimističan, radostan, nesebičan, moralan, duhovan. Ako to možemo da uradimo, onda ćemo spasiti ceo svet pomoću dobro poznatog efekta „stotog majmuna“.
Postojao je takav eksperiment, koji se sastojao u činjenici da su majmuni bili naseljeni na ostrvima malog arhipelaga i na njih su bacali oguljene banane. U početku su ih majmuni jeli peskom. Onda je jedan majmun pogodio da okupa bananu u vodi. Njen primer je sledio drugi, treći... I kada je stotinu majmuna ranije pomislilo na ovo, svi majmuni okolo na arhipelagu počeli su da peru banane u vodi! Efekat akumulacije je proradio. Kroz ono morfološko polje koje nas vezuje, o čemu je Rupert Šeldrejk tako detaljno pisao.
Ako se ovo desi, još uvek možemo da se podignemo. Ali transformacija će biti samo ako promenimo stvarnost, promenimo svest. Koliko god je moguće? Radim šta mogu. Objašnjavam ljudima kako je moguće ne preživeti, već živeti čak i u ovom ludom svetu.
Stvorio sam poseban integrativni sistem psihoterapije - takozvano integralno neuroprogramiranje, koje vam omogućava da rešite sve psihičke i telesne probleme osobe. I ne samo da odluči, već i da ga dovede do nivoa kada počne da razmišlja o visokom i moralnom. Počinje da dobija smisao života. I živeti sa ukusom, a ne preživljavati. I ovu nauku predajem svima. Ništa ne krijući i sve objašnjavajući.
- Takvi intervjui, ako se smatraju edukativnim, mogu se baciti u riznicu vrlina...
To nije vrlina, jer je teško to nazvati vrlinom ako samo živite po svojoj savesti. Onaj koji odgovara istinskom moralu. Tako čovek treba da živi. Samo su ljudi već zaboravili šta je to: živeti po svojoj savesti. Pomogli su im da to zaborave. Jer ljudi koji žive po svojoj savesti ne mogu da dozvole sve te besmislice koje se sada dešavaju. Bolje je za vlastodršce na ovom svetu da imaju beskrupulozne podređene. Lako ih je kupiti. One koji žive po svojoj savesti teško je kupiti, do nemogućnosti...
A savest koja je u meni povezana je sa činjenicom da sam porastao u životnom standardu. Ja na ovaj svet gledam malo drugačije. Na prvom, drugom nivou gledate na večnost iz ugla sveta. Čini se da je večnost mala, ali svet je veoma velik. A ja već dugo gledam na ovaj svet iz večnosti. I dobro razumem da je mali i konačan. A večnost je beskrajna i neograničena…
Kovaljov Sergej Viktorovič
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/111732-sergey-kovalev-pomenyayte-katastroficheskoe-myshlenie-na-pozitivnoe
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
