"Danas je slobodan dan i radnja je zatvorena - rekla je učtivo skromno obučena žena sa kantom - ali vi uđite da pogledate ako želite. U nedelju dolazim da očistim i operem. I uvijek otključam vrata, u slučaju da kupac želi da uđe da pogleda nešto. A onda će se vratiti u toku radnog vremena i kupiti!"
Tako me je ova žena u sivoj haljini odvela da mi pokaže nameštaj. Pa, kakav je to nameštaj? Veoma skroman. To je prodavnica u selu, namještaj je jednostavan. Žena je izgledala tako ljubazno, ljubazno mi je pokazala lošu robu. I rekla je da mogu naručiti iz kataloga. Evo kataloga! I doneće sve što vam treba. I nameštaj, iako jeftin, jako je dobar.
I rekla je da je teško naći posao u selu. I tako joj je drago što ima dobar posao u dobroj radnji. Sećam se, kako sam svratila u ovu radnju tokom radnog vremena. Gazda je pušio na ulici i psovao na telefon. Nije imao vremena da obrati pažnju na mušterije. A u prodavnici, zaposleni takođe nije bio previše srećan zbog poseta. Pozdravio me rečenicom: "Šta vam treba?". Ali ne govorim o tome.
Govorim o skromnim, vaspitanim ljudima. Odgovorni su, pošteni i vrijedni. Mogli bi da postanu profesionalci, oni su talentovani, oni su zahvalni! Ali drugi ih ne vide. Ne obraćaju pažnju na njih, već uzimaju zdravo za gotovo. I tako čitav život hoda sa kantom i krpom u svojoj sivoj haljin i veruje da su mu učinili uslugu – dali mu posao!
Tako to biva u životu: skroman radnik se ne primećuje, ne daju mu ništa, živi kao tiha Pepeljuga. I trudi se da sve uradi što bolje – za druge.
Mladi prodavac je vlasnikov nećak. A umorni službenik u drugoj smeni je sin prijatelja. Oni rade u radnji i to je glupo. A čistačica pere, čisti, pokazuje nameštaj, katalog i hvali. I niko ne vidi njen trud. Ali ako joj date mjesto u prodavnici, to bi donelo profit!
Skroman čovek bez veza može se primetiti samo čudom! Morate se izraziti. U suprotnom, niko vas neće primetiti. I neće vam ništa dati. Tako ćeš hodati sa kantom i čistiti za drugima. Morate otići i ponuditi. Osim ako, naravno, ne postoji želja za uspehom. Malo samopouzdanja i akcije neće škoditi.
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
I rekla je da je teško naći posao u selu. I tako joj je drago što ima dobar posao u dobroj radnji. Sećam se, kako sam svratila u ovu radnju tokom radnog vremena. Gazda je pušio na ulici i psovao na telefon. Nije imao vremena da obrati pažnju na mušterije. A u prodavnici, zaposleni takođe nije bio previše srećan zbog poseta. Pozdravio me rečenicom: "Šta vam treba?". Ali ne govorim o tome.
Govorim o skromnim, vaspitanim ljudima. Odgovorni su, pošteni i vrijedni. Mogli bi da postanu profesionalci, oni su talentovani, oni su zahvalni! Ali drugi ih ne vide. Ne obraćaju pažnju na njih, već uzimaju zdravo za gotovo. I tako čitav život hoda sa kantom i krpom u svojoj sivoj haljin i veruje da su mu učinili uslugu – dali mu posao!
Tako to biva u životu: skroman radnik se ne primećuje, ne daju mu ništa, živi kao tiha Pepeljuga. I trudi se da sve uradi što bolje – za druge.
Mladi prodavac je vlasnikov nećak. A umorni službenik u drugoj smeni je sin prijatelja. Oni rade u radnji i to je glupo. A čistačica pere, čisti, pokazuje nameštaj, katalog i hvali. I niko ne vidi njen trud. Ali ako joj date mjesto u prodavnici, to bi donelo profit!
Skroman čovek bez veza može se primetiti samo čudom! Morate se izraziti. U suprotnom, niko vas neće primetiti. I neće vam ništa dati. Tako ćeš hodati sa kantom i čistiti za drugima. Morate otići i ponuditi. Osim ako, naravno, ne postoji želja za uspehom. Malo samopouzdanja i akcije neće škoditi.
Anna Valentinova Kiryanova
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
