Do sreće ne vode ni moral ni vrlina. Znajući da samo vrlina koju nosim duboko u sebi može da me učuini srećnim, kako mogu da prihvatim vrlinu koja mi je tuđa?
|
|
Jedna stvar mi je ipak jasna: zapovest ljubavi, nije važno da li je propoveda Hrist ili Gete, svet je potpuno pogrešno protumačio! To uopšte nije bila zapovest. Ne postoje zapovesti. Zapovesti su istine koje učen čovek prenosi neznalici na način koji ovaj može da razume. Zapovesti su istine pogrešno konciprirane.
|
Osnova svake mudrosti je ova: sreću donosi samo ljubav. Ako sada kažem "Ljubi bljižnjega svoga!" to je već doktrina. Možda bi bilo ispravnije reći: "Voli sebe kao bližnjeg svog!" Možda je prvobitna greška bila u tome što se uvek polazilo od bližnjega...
U dubini svoje duše mi želimo sreću, jednu blagotvornu harmoniju sa onim što nas okružuje. Kad god naš odnos s drugim bićem ne počiva na ljubavi, taj sklad se ne uspostavlja. Nije naša dužnost da nekog volimo, ali je naša dužnost da budemo srećni. Samo smo zbog toga na ovom svetu.
Ali s nametanjem dužnosti, s poukama i zapovestima teško da ćemo usrećiti jedni druge, jer to ni nas ne čini srećnima. Čovek može da bude "dobar" samo ako je srećan, ako u njemu vlada sklad. Ako voli.
Sve nesreće ovog sveta, pa i ona koju sam nosio u sebi, proizašle su iz nedostatka ljubavi. Sa tog stanovišta, načela Novog zaveta odjednom su mi se učinila istinitim i dubokim. "Dok ne postanete kao deca" ili "Carstvo nebesko je u vama".
To je bila jedina prava doktrina. Tako je govorio Hrist, tako je govorio Buda, tako je mislio Hegel, svako u svojoj teologiji. Za svakoga od njih bilo je najvažnije njegovo najimtimnije biće – njegova duša – sposobnost da voli. Ako je to u redu, onda je svejedno da li se jede proso ili torta, da li se nose rite ili dragulji, svet je u savršenom skladu sa dušom, dobar je jer u njemu vlada red.
Ne postoji ništa što čovek ume da voli kao samog sebe. Ne postoji niko koga se boji kao sebe samog. Tako je, zajedno s ostalim mitologijama, zapovestima i religijama primitivnog čoveka, nastao još jedan, neobičana sistem transfera i privida po kome je ljubav jedinke prema sebi, na kojoj počiva život, bila zabranjena čoveku i morao je da je skriva ili maskira.
Smatralo se moralnijim i otmenijim voleti se međusobno nego voleti samog sebe. A pošto je ljubav prema sebi provobitni instinkt, ljubav prema bližnjem nije mogla pored nje da se rascveta; čovek je ljubav prema sebi morao da kamuflira, sublimira, stilizuje u jedan vid ljubavi prema bližnjem zasnovane na reciprocitetu.
Tako su porodica, pleme, selo, religiozna zajednica, nacija i narod postali nešto sveto. Čovek, koji zbog ljubavi prema sebi ne sme da naruši moralnu zapovest – za zajednicu, za narod i domovinu može da urdi sve, čak i najstrašnije stvari, i tu se svaki poriv koji se inače žigoše pretvara u heroizam. Evo dokle je čovečanstvo danas stiglo! Ali možda će vremeneom i nacionalni idoli pasti i u ponovo otkrivenoj ljubavi prema celom čovečanstvu možda će opet uspostaviti prvobitnu doktrinu.
U dubini svoje duše mi želimo sreću, jednu blagotvornu harmoniju sa onim što nas okružuje. Kad god naš odnos s drugim bićem ne počiva na ljubavi, taj sklad se ne uspostavlja. Nije naša dužnost da nekog volimo, ali je naša dužnost da budemo srećni. Samo smo zbog toga na ovom svetu.
Ali s nametanjem dužnosti, s poukama i zapovestima teško da ćemo usrećiti jedni druge, jer to ni nas ne čini srećnima. Čovek može da bude "dobar" samo ako je srećan, ako u njemu vlada sklad. Ako voli.
Sve nesreće ovog sveta, pa i ona koju sam nosio u sebi, proizašle su iz nedostatka ljubavi. Sa tog stanovišta, načela Novog zaveta odjednom su mi se učinila istinitim i dubokim. "Dok ne postanete kao deca" ili "Carstvo nebesko je u vama".
To je bila jedina prava doktrina. Tako je govorio Hrist, tako je govorio Buda, tako je mislio Hegel, svako u svojoj teologiji. Za svakoga od njih bilo je najvažnije njegovo najimtimnije biće – njegova duša – sposobnost da voli. Ako je to u redu, onda je svejedno da li se jede proso ili torta, da li se nose rite ili dragulji, svet je u savršenom skladu sa dušom, dobar je jer u njemu vlada red.
Ne postoji ništa što čovek ume da voli kao samog sebe. Ne postoji niko koga se boji kao sebe samog. Tako je, zajedno s ostalim mitologijama, zapovestima i religijama primitivnog čoveka, nastao još jedan, neobičana sistem transfera i privida po kome je ljubav jedinke prema sebi, na kojoj počiva život, bila zabranjena čoveku i morao je da je skriva ili maskira.
Smatralo se moralnijim i otmenijim voleti se međusobno nego voleti samog sebe. A pošto je ljubav prema sebi provobitni instinkt, ljubav prema bližnjem nije mogla pored nje da se rascveta; čovek je ljubav prema sebi morao da kamuflira, sublimira, stilizuje u jedan vid ljubavi prema bližnjem zasnovane na reciprocitetu.
Tako su porodica, pleme, selo, religiozna zajednica, nacija i narod postali nešto sveto. Čovek, koji zbog ljubavi prema sebi ne sme da naruši moralnu zapovest – za zajednicu, za narod i domovinu može da urdi sve, čak i najstrašnije stvari, i tu se svaki poriv koji se inače žigoše pretvara u heroizam. Evo dokle je čovečanstvo danas stiglo! Ali možda će vremeneom i nacionalni idoli pasti i u ponovo otkrivenoj ljubavi prema celom čovečanstvu možda će opet uspostaviti prvobitnu doktrinu.
Ovakve misli dolaze postepeno, kao da im se približavamo spiralnim stepenicama, a onda nam se odjednom učini da smo sve shvatili u jednom trenu. Ali misli još uvek ne znače život. One su put koji prema njemu vodi, a mnogi večno ostanu na tom putu.
Herman Hese
