Tokom raskida, mozak doživljava duboku nevolju. I ne samo to, nauka je pokazala da najviše ne strada srce, već moždane strukture. Mozak ne zna kako da obradi razočaranje ili napuštanje, što uzrokuje fizički bol, umor i nedostatak energije.
"Kako bih voleo, kako bih voleo da si ovde. Mi smo samo dve izgubljene duše koje plivaju u akvariji, iz godine u godinu trčimo po istom starom terenu."
~Pink Floyd
Kraj ljubavi, izdaja i napuštanje stvaraju veliki bol. Svi to znamo, ali postoji zanimljiva činjenica. Nije neophodno dobiti udarac, ogrebotinu ili opekotinu da biste pretrpeli fizički bol. Afektivni raskid takođe generiše ovaj simptom. To je otisak patnje. Sve boli, sve je umorno.
Autentičnu patnju generiše mozak. Da vidimo kako mozak reaguje na raskid.
Šta nauka kaže o kognitivnim efektima raskida
Da bismo pričali o tome šta se dešava u mozgu tokom raskida, moramo ostaviti po strani pesme, poeziju i književnost. Umesto toga, treba da se uputimo u svijet neuronauke. Znamo dobro da se za mnoge ljubav ne može analizirati u laboratoriji. Ipak, koliko god sterilno i hladno izgledalo, nauka je ta koja daje odgovore koji najviše otkrivaju.
Godine 2011. Edward Smit, kognitivni neuronaučnik sa Univerziteta Kolumbija, sproveo je zaista iznenađujuću seriju studija i testova. Zahvaljujući napretku u dijagnostičkim i neuroimaging tehnikama, bilo je moguće posmatrati promene u mozgu osobe koja doživljava kraj veze.
Strukture mozga koje pokazuju veću sinaptičku aktivnost su iste one koje se aktiviraju kada se opečemo. Bol je, takoreći, stvaran za mozak.
Hajde da se pozabavimo dublje sa nekim dodatnim podacima.
Krivci: naši neurotransmiteri
Zašto se čini da našoj patnji u određenim trenucima nema kraja? Zašto toliko boli sećanje? Zašto se naš um tako često vraća tom imenu i toj prošloj istoriji? Odgovor leži u našim neurotransmiterima.
Kada prekinemo vezu, prefrontalni korteks se „isključuje“. Naša sposobnost da obrađujemo informacije objektivno gubi funkcionalnost.
Zauzvrat, aktiviraju se različite strukture vezane za vezivanje i veze. Hormoni kao što su oksitocin i dopamin, regulisani limbičkim sistemom, nastavljaju da moduliraju ovu potrebu da bi druga osoba bila blizu. Ova hiperaktivnost nas navodi da želimo da se ponovo povežemo, da poželimo novu priliku. Često nas zamagljuje i ne dozvoljava nam da objektivno sagledamo šta se dešava.
~Pink Floyd
Kraj ljubavi, izdaja i napuštanje stvaraju veliki bol. Svi to znamo, ali postoji zanimljiva činjenica. Nije neophodno dobiti udarac, ogrebotinu ili opekotinu da biste pretrpeli fizički bol. Afektivni raskid takođe generiše ovaj simptom. To je otisak patnje. Sve boli, sve je umorno.
Autentičnu patnju generiše mozak. Da vidimo kako mozak reaguje na raskid.
Šta nauka kaže o kognitivnim efektima raskida
Da bismo pričali o tome šta se dešava u mozgu tokom raskida, moramo ostaviti po strani pesme, poeziju i književnost. Umesto toga, treba da se uputimo u svijet neuronauke. Znamo dobro da se za mnoge ljubav ne može analizirati u laboratoriji. Ipak, koliko god sterilno i hladno izgledalo, nauka je ta koja daje odgovore koji najviše otkrivaju.
Godine 2011. Edward Smit, kognitivni neuronaučnik sa Univerziteta Kolumbija, sproveo je zaista iznenađujuću seriju studija i testova. Zahvaljujući napretku u dijagnostičkim i neuroimaging tehnikama, bilo je moguće posmatrati promene u mozgu osobe koja doživljava kraj veze.
Strukture mozga koje pokazuju veću sinaptičku aktivnost su iste one koje se aktiviraju kada se opečemo. Bol je, takoreći, stvaran za mozak.
Hajde da se pozabavimo dublje sa nekim dodatnim podacima.
Krivci: naši neurotransmiteri
Zašto se čini da našoj patnji u određenim trenucima nema kraja? Zašto toliko boli sećanje? Zašto se naš um tako često vraća tom imenu i toj prošloj istoriji? Odgovor leži u našim neurotransmiterima.
Kada prekinemo vezu, prefrontalni korteks se „isključuje“. Naša sposobnost da obrađujemo informacije objektivno gubi funkcionalnost.
Zauzvrat, aktiviraju se različite strukture vezane za vezivanje i veze. Hormoni kao što su oksitocin i dopamin, regulisani limbičkim sistemom, nastavljaju da moduliraju ovu potrebu da bi druga osoba bila blizu. Ova hiperaktivnost nas navodi da želimo da se ponovo povežemo, da poželimo novu priliku. Često nas zamagljuje i ne dozvoljava nam da objektivno sagledamo šta se dešava.
Mozak u stanju apstinencije
Za Helen Fišer, poznatog antropologa stručnjaka za emocionalne odnose, ljubav je sistem motivacije. To bi bio impuls koji pokušava da ponudi niz nagrada mozgu. Ovi napori uključuju privrženost, intimnost, posvećenost, seks, oslobađanje od usamljenosti itd.
Tokom pauze mozak prvo doživljava gubitak ove veličine i panika. Sistem nagrađivanja, hranljivih materija i sigurnosti otkazuje. Mozak ulazi u stanje apstinencije, isto ono što zavisnik pati kada se povuče određeni lek ili određena supstanca.
Fizički bol je stvaran u raskidu
Govorili smo o tome na početku, uticaj napuštanja ili raspada se u mozgu doživljava na isti način kao i fizički bol. Kada nas napusti neko koga volimo, ne prođe mnogo vremena pre nego što se luči bujica hormona stresa kao što su kortizol i adrenalin. Šta ovo znači? Taj emocionalni stres postaje fizički i da ove hemikalije menjaju mnoge naše funkcije.
Kada postoji višak kortizola u mozgu, on šalje signale za isporuku više krvi u mišiće. Pojavljuju se kontrakture, napetosti, glavobolja, bolovi u grudima, mučnina, fizički umor itd.
Tokom raskida, mozak je kao uplašeni organ. Nekako nas ovaj koncept tjera da napustimo ideju da se ponaša kao kompjuter. Ništa nije toliko subjektivno i orkestrirano emocijama kao mozak. Svaka veza, svaka konvolucija i duboki region njenih fascinantnih struktura oživljavaju osećanja. Ovi nagoni koji nas, na kraju, čine ljudima.
Ljudski mozak voli ljubav, gubitak ove dimenzije ga užasava i iz tog razloga ima intenzivne reakcije. Bez obzira na to, on je takođe vešt u pronalaženju svoje ravnoteže. Potrebno mu je vreme, smirenost i novi pravac, ali se prilagođava. Imamo dovoljno veština da se oporavimo od bilo kog neželjenog događaja koji se može dogoditi u našem životu. Kada se ovo desi, izlazimo ojačani.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/rottura-di-coppia-cervello/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Za Helen Fišer, poznatog antropologa stručnjaka za emocionalne odnose, ljubav je sistem motivacije. To bi bio impuls koji pokušava da ponudi niz nagrada mozgu. Ovi napori uključuju privrženost, intimnost, posvećenost, seks, oslobađanje od usamljenosti itd.
Tokom pauze mozak prvo doživljava gubitak ove veličine i panika. Sistem nagrađivanja, hranljivih materija i sigurnosti otkazuje. Mozak ulazi u stanje apstinencije, isto ono što zavisnik pati kada se povuče određeni lek ili određena supstanca.
Fizički bol je stvaran u raskidu
Govorili smo o tome na početku, uticaj napuštanja ili raspada se u mozgu doživljava na isti način kao i fizički bol. Kada nas napusti neko koga volimo, ne prođe mnogo vremena pre nego što se luči bujica hormona stresa kao što su kortizol i adrenalin. Šta ovo znači? Taj emocionalni stres postaje fizički i da ove hemikalije menjaju mnoge naše funkcije.
Kada postoji višak kortizola u mozgu, on šalje signale za isporuku više krvi u mišiće. Pojavljuju se kontrakture, napetosti, glavobolja, bolovi u grudima, mučnina, fizički umor itd.
Tokom raskida, mozak je kao uplašeni organ. Nekako nas ovaj koncept tjera da napustimo ideju da se ponaša kao kompjuter. Ništa nije toliko subjektivno i orkestrirano emocijama kao mozak. Svaka veza, svaka konvolucija i duboki region njenih fascinantnih struktura oživljavaju osećanja. Ovi nagoni koji nas, na kraju, čine ljudima.
Ljudski mozak voli ljubav, gubitak ove dimenzije ga užasava i iz tog razloga ima intenzivne reakcije. Bez obzira na to, on je takođe vešt u pronalaženju svoje ravnoteže. Potrebno mu je vreme, smirenost i novi pravac, ali se prilagođava. Imamo dovoljno veština da se oporavimo od bilo kog neželjenog događaja koji se može dogoditi u našem životu. Kada se ovo desi, izlazimo ojačani.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/rottura-di-coppia-cervello/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
