Sudbina ne kuca na vrata. Takođe možemo da ubeđujemo sebe da je stvarnost tu da zadovolji naše želje kao magijom, ali istina je da se ono što želimo nikada neće ostvariti ako ne zasučemo rukave da to i ostvarimo. A ponekad čak ni zasukanje rukava nije dovoljno.
Mogli bismo reći da su najbolji trenuci oni u kojima preuzimamo uzde svog života, oni u kojima odlučujemo i preuzimamo svoju sudbinu. Jer umesto da se molimo univerzumu ili čekamo da se planete poravnaju, treba da imamo jasno na umu šta želimo da postignemo i da zasučemo rukave da povinujemo sudbinu svojoj volji.
Svojim odlukama krojimo sudbinu
Mi stvaramo sudbinu svakim svojim korakom i svakim izborom koji napravimo. Ipak, previše ljudi je ubeđeno da će se stvari desiti samo tako što ćemo krenuti sa tokom. Ali prema ovoj perspektivi, ništa se ne može očekivati. Jedini način da dobijemo ono što želimo je da se borimo za to.
S druge strane, postoje oni koji veruju da svaka osoba dolazi na ovaj svet sa specifičnom sudbinom. Prema ovoj koncepciji, svi imamo cilj, poruke koje treba dostaviti i poslove koje treba obaviti. Ne bismo slučajno bili na svetu, naše postojanje bi imalo sasvim određenu svrhu.
Svako od nas ima svoju sudbinu, satkanu prema donetim odlukama i izborima. Jedini imperativ mora biti da ga sledimo, da se borimo za to i da ga prihvatimo. Svako od nas mora da radi ono što misli da je najbolje za njega u svim trenucima svog života.
"Morate da verujete u nešto: instinkt, sudbinu, život, karmu, bilo šta. Ovakav pristup me nikada nije izneverio i umjesto toga je uvijek pravio razliku u mom životu."
-Stiv Džobs
Sudbina: sujeverje ili stvarnost?
Da bismo došli do srži članka, ostavljamo vam priču koja analizira kako sudbina može ili ne mora uticati na naše živote. Nadamo se da vam se sviđa.
David je bio izuzetno pobožan i pažljiv čovjek. Pobožan i verujući jevrej. Jedne noći dok je spavao javi mu se anđeo u snu.
- Davide - reče mu anđeo - dolazim sa neba da ti ispunim želju. Bog je odlučio da te nagradi i šalje me da ti kažem ovu poruku. Možete pitati šta želite, a kada se probudite, to će vam se ostvariti. Kada otvorite oči, setićete se svega što se desilo večeras i znaćete da to nije proizvod vašeg uma. Dakle, šta želiš više od svega na svetu?
Svojim odlukama krojimo sudbinu
Mi stvaramo sudbinu svakim svojim korakom i svakim izborom koji napravimo. Ipak, previše ljudi je ubeđeno da će se stvari desiti samo tako što ćemo krenuti sa tokom. Ali prema ovoj perspektivi, ništa se ne može očekivati. Jedini način da dobijemo ono što želimo je da se borimo za to.
S druge strane, postoje oni koji veruju da svaka osoba dolazi na ovaj svet sa specifičnom sudbinom. Prema ovoj koncepciji, svi imamo cilj, poruke koje treba dostaviti i poslove koje treba obaviti. Ne bismo slučajno bili na svetu, naše postojanje bi imalo sasvim određenu svrhu.
Svako od nas ima svoju sudbinu, satkanu prema donetim odlukama i izborima. Jedini imperativ mora biti da ga sledimo, da se borimo za to i da ga prihvatimo. Svako od nas mora da radi ono što misli da je najbolje za njega u svim trenucima svog života.
"Morate da verujete u nešto: instinkt, sudbinu, život, karmu, bilo šta. Ovakav pristup me nikada nije izneverio i umjesto toga je uvijek pravio razliku u mom životu."
-Stiv Džobs
Sudbina: sujeverje ili stvarnost?
Da bismo došli do srži članka, ostavljamo vam priču koja analizira kako sudbina može ili ne mora uticati na naše živote. Nadamo se da vam se sviđa.
David je bio izuzetno pobožan i pažljiv čovjek. Pobožan i verujući jevrej. Jedne noći dok je spavao javi mu se anđeo u snu.
- Davide - reče mu anđeo - dolazim sa neba da ti ispunim želju. Bog je odlučio da te nagradi i šalje me da ti kažem ovu poruku. Možete pitati šta želite, a kada se probudite, to će vam se ostvariti. Kada otvorite oči, setićete se svega što se desilo večeras i znaćete da to nije proizvod vašeg uma. Dakle, šta želiš više od svega na svetu?
David je na trenutak razmislio prije nego što se setio problema koji ga je mučio već neko vrijeme. Radilo se o njegovoj sopstvenoj smrti. Ohrabren anđelom, upita:
– Želim da mi tačno kažete koji će biti dan i čas moje smrti.
Dok ga je slušao, anđeo je prebledeo i posumnjao.
– Mislim da ne mogu da ti kažem.
Rekao si da te mogu pitati bilo šta. Pa, ovo je ono što želim.
– Rekao sam i da je to nagrada za tebe. Kad bih ti rekao šta tražiš od mene, živeo bi kao jadnik koji broji dane koji te dele od smrti, uzvrati anđeo. To ne bi bila nagrada, već kazna. Izaberite nešto drugo.
David je dugo razmišljao. Ponekad, međutim, kada vam se ideja smrti uvuče u glavu, teško je to iskoreniti.
– Još uvek želim da znam koji će biti dan moje smrti.
Anđeo je shvatio da je nemoguće naterati čoveka da se odvrati od njegove želje i da ako mu ne odgovori, njegova glavna svrha, a to je da mu ugodi, neće uspeti, odlučio je da mu ugodi.
- Pošto ste dobar čovek i dobar jevrej, biće vam ukazana čast da budete među srećnicima, umrećete na najsvetiji dan u nedelji. Umrećete na Šabat.
Izgovarajući ove reči, anđeo je nestao, a David je mirno spavao do sledećeg dana.
Kada se probudio, baš kao što je anđeo predvideo, u glavi mu je još uvek bilo sećanje na ono što je živo sanjao. Štaviše, osećao se privilegovanim što je jedini čovek koji je unapred znao dan svoje smrti.
Narednih dana sve je išlo dobro, dok nije stigao petak. Dok se pripremao za dolazak subote, David je počeo da drhti.
Da li bi ta nedelja mogla biti dan koji je anđeo prorekao? Da li mu se zato anđeo u tom trenutku ukazao u snu? Koja je svrha bila odlazak u hram poslednjeg dana njegovog života? Pošto će ionako da umre, mogao bi i da ostane kod kuće. David je shvatio da je napravio grešku. Znao je nešto što bi želeo da ne zna, jer bi informacije koje je imao samo povredile njega i one koje je voleo.
Posle razmišljanja, čovek je došao do rešenja. Svakog petka uveče bi čitao Toru i nije prestajao dok se ne pojavi prva jutarnja zvezda, jer niko nije mogao da umre dok čita svetu knjigu.
I tako je i učinio. Prošla su dva-tri meseca i jedne nedelje ujutru, dok je David bez prestanka čitao svetu knjigu Tore, nečiji glas je dopirao do njegovog uha i očajan viknuo:
- Plamen! Plamen! Kuća gori. Izadji. Sve gori, brzo.
Bio je Šabat i David se dobro sećao anđelove poruke. Ali istovremeno se setio i da je Zohar obezbedio da svi budu bezbedni dok čitaju Toru, i da bi se uverio, ponovio je:
-Ne može mi se ništa desiti, čitam Toru.
Ali glasovi koji su dopirali sa ulice i dalje su postojali.
– Vi koji ste na tavanu, čujete li nas? Izlazite odmah dok ne bude kasno!
David je zadrhtao. Sve se to dešavalo da bi pokušali da se spasu, da prevari sudbinu. Ali sada je trebalo da umre, žrtva sopstvene namere da spase svoj život.
Možda još ima vremena– rekao je konačno. I zatvorivši knjigu Tore, pogledao je stepenice i potvrdio da vatra tamo još nije stigla. Odlučio je da siđe i tako izbegne sigurnu smrt. Trčao je niz stepenice, preskačući stepenice dvije po dvihe; i tako je završio posrćući kotrljajući se niz stepenice dok nije stigao do poda, ali ne prije nego što je udario glavom na poslednjoj stepenici.
David je umro te nedelje, ni ne sluteći da je vatra u susednoj kući i da nikada neće doći do njegove. Zbog njegove brige za sudbinu prerano je umro.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/il-destino-non-visite-domicilio/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
– Želim da mi tačno kažete koji će biti dan i čas moje smrti.
Dok ga je slušao, anđeo je prebledeo i posumnjao.
– Mislim da ne mogu da ti kažem.
Rekao si da te mogu pitati bilo šta. Pa, ovo je ono što želim.
– Rekao sam i da je to nagrada za tebe. Kad bih ti rekao šta tražiš od mene, živeo bi kao jadnik koji broji dane koji te dele od smrti, uzvrati anđeo. To ne bi bila nagrada, već kazna. Izaberite nešto drugo.
David je dugo razmišljao. Ponekad, međutim, kada vam se ideja smrti uvuče u glavu, teško je to iskoreniti.
– Još uvek želim da znam koji će biti dan moje smrti.
Anđeo je shvatio da je nemoguće naterati čoveka da se odvrati od njegove želje i da ako mu ne odgovori, njegova glavna svrha, a to je da mu ugodi, neće uspeti, odlučio je da mu ugodi.
- Pošto ste dobar čovek i dobar jevrej, biće vam ukazana čast da budete među srećnicima, umrećete na najsvetiji dan u nedelji. Umrećete na Šabat.
Izgovarajući ove reči, anđeo je nestao, a David je mirno spavao do sledećeg dana.
Kada se probudio, baš kao što je anđeo predvideo, u glavi mu je još uvek bilo sećanje na ono što je živo sanjao. Štaviše, osećao se privilegovanim što je jedini čovek koji je unapred znao dan svoje smrti.
Narednih dana sve je išlo dobro, dok nije stigao petak. Dok se pripremao za dolazak subote, David je počeo da drhti.
Da li bi ta nedelja mogla biti dan koji je anđeo prorekao? Da li mu se zato anđeo u tom trenutku ukazao u snu? Koja je svrha bila odlazak u hram poslednjeg dana njegovog života? Pošto će ionako da umre, mogao bi i da ostane kod kuće. David je shvatio da je napravio grešku. Znao je nešto što bi želeo da ne zna, jer bi informacije koje je imao samo povredile njega i one koje je voleo.
Posle razmišljanja, čovek je došao do rešenja. Svakog petka uveče bi čitao Toru i nije prestajao dok se ne pojavi prva jutarnja zvezda, jer niko nije mogao da umre dok čita svetu knjigu.
I tako je i učinio. Prošla su dva-tri meseca i jedne nedelje ujutru, dok je David bez prestanka čitao svetu knjigu Tore, nečiji glas je dopirao do njegovog uha i očajan viknuo:
- Plamen! Plamen! Kuća gori. Izadji. Sve gori, brzo.
Bio je Šabat i David se dobro sećao anđelove poruke. Ali istovremeno se setio i da je Zohar obezbedio da svi budu bezbedni dok čitaju Toru, i da bi se uverio, ponovio je:
-Ne može mi se ništa desiti, čitam Toru.
Ali glasovi koji su dopirali sa ulice i dalje su postojali.
– Vi koji ste na tavanu, čujete li nas? Izlazite odmah dok ne bude kasno!
David je zadrhtao. Sve se to dešavalo da bi pokušali da se spasu, da prevari sudbinu. Ali sada je trebalo da umre, žrtva sopstvene namere da spase svoj život.
Možda još ima vremena– rekao je konačno. I zatvorivši knjigu Tore, pogledao je stepenice i potvrdio da vatra tamo još nije stigla. Odlučio je da siđe i tako izbegne sigurnu smrt. Trčao je niz stepenice, preskačući stepenice dvije po dvihe; i tako je završio posrćući kotrljajući se niz stepenice dok nije stigao do poda, ali ne prije nego što je udario glavom na poslednjoj stepenici.
David je umro te nedelje, ni ne sluteći da je vatra u susednoj kući i da nikada neće doći do njegove. Zbog njegove brige za sudbinu prerano je umro.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/il-destino-non-visite-domicilio/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
