Svijet se sastoji od dragocijenih detalja

​Postoje oni koji vide, ali ne posmatraju; ima onih koji čuju, ali ne slušaju; ima onih koji dodiruju, ali ne opažaju. Zbog toga više volim ljude koji znaju da cijene dragocijene detalje i sitnice u životu, one koji ulažu dobru volju. 

​Antropolozi i psiholozi tvrde da je posmatranje uvijek bilo ključno za opstanak ljudi. Međutim, svako od nas je na svoj način dio hiperventiliranog društva koje istovremeno zavisi od hiljadu podsticaja, koje zanemaruje čula, ali istovremeno ne može podnijeti da nisu aktivna. Želimo sve, bez razumevanja šta imamo pred sobom.

Prema stručnjacima, da u prošlosti nismo bili dobri posmatrači, naša vrsta bi verovatno izumrla. Naši preci su koristili puni potencijal svojih čula da bi osjetili rizike, pretnje ili podsticaje od kojih bi mogli imati koristi. Vremenom smo usavršili sluh, vid i miris kako bismo uhvatili sve detalje okoline ... Ništa nam nije promaklo.

Međutim, danas smo prilično lenji posmatrači. Ne samo da više ne opažamo opasnosti, već gubimo iz vida dragocene detalje, sitnice koje oblikuju stvarnost u kojoj živimo.

Dragoceni detalji su poput malih odeljaka naše stvarnosti u kojima se čuvaju precizne informacije. Gest, pogled, ton glasa, različita svetla, nagnuta slika. Sve su to suptilnosti koje spadaju u naše vidno polje i koje ne cijenimo uvijek. Ponekad zbog nedostatka volje, drugi put zbog nedostatka vremena.

​Takođe je neophodno zapamtiti da "viđenje nije gledanje". Da bismo bolje razumeli ovu razliku, fokusirajmo se na trenutak na sliku Edvarda Hoppera, Chop Suei (slika gore). Neki od vas će posmatrati sliku nekoliko sekundi, a da je posebno ne cijene, a da ništa posebno ne primjete. Drugi će je pak namjerno gledati da uhvate dušu slike, da pročitaju njene detalje i kontempliraće je do tačke da se identifikuju sa predstavljenim figurama.

Dobar posmatrač, onaj koji prevazilazi stvarnost, nesumnjivo opaža enigmu koju Hopper želi da saopšti ovim delom. U restoranu su dvije žene, zabrinuti smo zbog njihove sličnosti i stava one koju vidimo pred njima. Razlog? Mlada žena ispred je njen dvojnik, njen alter ego.

U današnjem društvu vidimo, ali ne gledamo. Klizimo prstom po ekranu pametnih telefona poput mehaničke navike, ponekad gotovo opsesivne. Sjedimo ispred televizora i često samo vidimo šta emituje. Isto važi i za naše postojanje, vidimo i dišemo, ali ne živimo, bar ne onako kako bismo to zaista mogli.


Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/mondo-dettagli-preziosi-apprezzati/

Prevod i obrada Ana Muratović -  bebamur.com
​