Slučajnosti su budile radoznalost i oduvijek su fascinirale ljudska bića. Ponekad se čini da sve sinhronizuje na neobjašnjiv način tako da se poklope dve situacije koje, po svemu sudeći, nemaju nikakve veze jedna sa drugom. Iz tog razloga, mnogi su ove nesreće uvijek povezivali sa višim silama.
Slučaj je takođe bio povod za duboka razmišljanja i velika pitanja. Bio je predmet proučavanja od filozofa do ezoteričara. To je sila prisutna od samog početka života. Zašto smo rođeni? Zašto u ovoj porodici, u ovoj zemlji, u ovim okolnostima, a ne u drugima? Postoji li nešto što to objašnjava ili je slučaj jednostavno haotičan i neodgonetljiv?
"Ne postoji slučajnost i ono što je predstavljeno kao slučajno proizlazi iz najdubljih izvora."
- Fridrih Šiler
Pojavile su se razne teorije. Od onih zasnovanih na statistici do onih koji vide natprirodnu intervenciju u ovim pojavama. U oblasti psihologije, u tom pogledu se ističe ime Karla Junga. Ovaj psihoanalitičar, prvi pristalica Frojda, a kasnije osnivač sopstvene škole, dobar dio svog rada posvetio je ovim fenomenima. Jung je bio taj koji je uveo zanimljiv koncept "sinhroniciteta".
Šta je rečeno o slučajnostima?
Jedan od prvih koji je doveo u pitanje slučajnosti bio je Hipokrat, otac medicine. Prema ovom grčkom mudracu, sve komponente univerzuma bile su povezane „okultnim afinitetima“. Drugim riječima, prema Hipokratu, postojali su zakoni koji su sve objašnjavali, ali još uvijek nepoznati.
Artur Šopenhauer, njemački filozof od velikog značaja, formulisao je sličnu teoriju: "Sudbina pojedinca je u skladu sa sudbinom drugog, i svaki je junak svoje drame, dok istovremeno interveniše kao pojava tuđa drama. Sve je to nesumnjivo nešto što prevazilazi sve naše sposobnosti razumevanja."
Sa Sigmundom Frojdom, koncept „kolektivnog nesvesnog“ počinje da se oblikuje, čemu Karl Jung daje konačnu definiciju. Definiše se kao sadržaj izvan svesti i koji je zajednički za sva ljudska bića. To su sećanja, fantazije, želje kojih nismo svesni i koje su uvek prisutne u nama. Ovo dovodi do komunikacije, takođe nesvesne, između ljudi koja bi u velikoj meri objasnila ono što nazivamo slučajnostima.
"Ne postoji slučajnost i ono što je predstavljeno kao slučajno proizlazi iz najdubljih izvora."
- Fridrih Šiler
Pojavile su se razne teorije. Od onih zasnovanih na statistici do onih koji vide natprirodnu intervenciju u ovim pojavama. U oblasti psihologije, u tom pogledu se ističe ime Karla Junga. Ovaj psihoanalitičar, prvi pristalica Frojda, a kasnije osnivač sopstvene škole, dobar dio svog rada posvetio je ovim fenomenima. Jung je bio taj koji je uveo zanimljiv koncept "sinhroniciteta".
Šta je rečeno o slučajnostima?
Jedan od prvih koji je doveo u pitanje slučajnosti bio je Hipokrat, otac medicine. Prema ovom grčkom mudracu, sve komponente univerzuma bile su povezane „okultnim afinitetima“. Drugim riječima, prema Hipokratu, postojali su zakoni koji su sve objašnjavali, ali još uvijek nepoznati.
Artur Šopenhauer, njemački filozof od velikog značaja, formulisao je sličnu teoriju: "Sudbina pojedinca je u skladu sa sudbinom drugog, i svaki je junak svoje drame, dok istovremeno interveniše kao pojava tuđa drama. Sve je to nesumnjivo nešto što prevazilazi sve naše sposobnosti razumevanja."
Sa Sigmundom Frojdom, koncept „kolektivnog nesvesnog“ počinje da se oblikuje, čemu Karl Jung daje konačnu definiciju. Definiše se kao sadržaj izvan svesti i koji je zajednički za sva ljudska bića. To su sećanja, fantazije, želje kojih nismo svesni i koje su uvek prisutne u nama. Ovo dovodi do komunikacije, takođe nesvesne, između ljudi koja bi u velikoj meri objasnila ono što nazivamo slučajnostima.
Kasnije je isti psihoanalitičar razvio koncept „sinhroniciteta“, koji se definiše kao „istovremenost dva događaja vezana značenjem, ali na ležeran način“. Drugim rečima, spoj dve situacije a da jedna nije uzrok drugoj, ali koje imaju sadržaj koji je završen. Vremenom su Jungovi postulati rezultirali brojnim oblicima magijskog razmišljanja.
Iako je Jungova teorija izuzetno fascinantna, nije sama u objašnjavanju slučajnosti. Frojd, otac psihoanalize i učitelj samog Junga, mislio je sasvim drugačije. Sa njegove tačke gledišta, slučajnost ne postoji sama po sebi. Ljudsko biće je ono koje to čini prateći svoju tvrdoglavu težnju da da smisao svemu što mu se dešava. Takođe zato što neuroze izazivaju ponavljanje traumatskih situacija.
Za klasičnu psihoanalizu, nijedan element stvarnosti sam po sebi nema smisla. Ljudsko biće mu to daje u skladu sa svojim željama i njegovim traumama. U tom smislu, postoji tendencija da se slučajnosti vide tamo gde ih nema. „Tog dana sam prošao tim putem i upoznao osobu koja je postala ljubav mog života“; a isto mu se desilo još 30 puta sa ljudima koji nisu postali ljubav njegovog života. U stvari, "ljubav prema životu" takođe može biti fantazija. Prelepo, ali ipak fantazija.
S druge strane, neurobiologija je otkrila da kada postoji visoka doza dopamina u mozgu, tendencija stvaranja obrazaca u svakoj oblasti našeg života se povećava. Obrasci koji vode, na primer, ka tome da se slučajnosti vide tamo gde ih nema. Uspostaviti veze, ponekad veoma čudne, između činjenica koje nemaju nikakve veze jedna sa drugom.
Možda situacije u kojima se nalazimo kao rezultat onoga što nazivamo slučajnošću zapravo odgovaraju nesvesnom scenariju. Ne shvatajući, pokušavamo da se nađemo u određenim situacijama ili da proživimo određena iskustva. Možda ljudsko biće nije toliko izloženo slučaju kao što mnogi misle. Njegove nesvesne želje i fantazije oblikuju ono što se zove sudbina. I dajući mu magični dodir, na ovaj ili onaj način, pruža nam određeno zadovoljstvo.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/tessuto-coincidenze-caso/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Iako je Jungova teorija izuzetno fascinantna, nije sama u objašnjavanju slučajnosti. Frojd, otac psihoanalize i učitelj samog Junga, mislio je sasvim drugačije. Sa njegove tačke gledišta, slučajnost ne postoji sama po sebi. Ljudsko biće je ono koje to čini prateći svoju tvrdoglavu težnju da da smisao svemu što mu se dešava. Takođe zato što neuroze izazivaju ponavljanje traumatskih situacija.
Za klasičnu psihoanalizu, nijedan element stvarnosti sam po sebi nema smisla. Ljudsko biće mu to daje u skladu sa svojim željama i njegovim traumama. U tom smislu, postoji tendencija da se slučajnosti vide tamo gde ih nema. „Tog dana sam prošao tim putem i upoznao osobu koja je postala ljubav mog života“; a isto mu se desilo još 30 puta sa ljudima koji nisu postali ljubav njegovog života. U stvari, "ljubav prema životu" takođe može biti fantazija. Prelepo, ali ipak fantazija.
S druge strane, neurobiologija je otkrila da kada postoji visoka doza dopamina u mozgu, tendencija stvaranja obrazaca u svakoj oblasti našeg života se povećava. Obrasci koji vode, na primer, ka tome da se slučajnosti vide tamo gde ih nema. Uspostaviti veze, ponekad veoma čudne, između činjenica koje nemaju nikakve veze jedna sa drugom.
Možda situacije u kojima se nalazimo kao rezultat onoga što nazivamo slučajnošću zapravo odgovaraju nesvesnom scenariju. Ne shvatajući, pokušavamo da se nađemo u određenim situacijama ili da proživimo određena iskustva. Možda ljudsko biće nije toliko izloženo slučaju kao što mnogi misle. Njegove nesvesne želje i fantazije oblikuju ono što se zove sudbina. I dajući mu magični dodir, na ovaj ili onaj način, pruža nam određeno zadovoljstvo.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/tessuto-coincidenze-caso/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
