Shvatite ideju... Pokušajte da pronađete šta je bilo značenje. Šta me je život naučio?
Kada sam i sam bio klijent psihologa, pohađo psihološke grupe i treninge, uhvatio sam sebe uvređenom samom terapijskom situacijom. Dakle, imao sam teško detinjstvo, sve vreme nisam radio ništa osim da se „snalazim“ i „preživljavam“, ali sam odrastao, postao odrastao, ali ti se ipak „nosiš“, samo sada sa posledicama takvoga detinjstva.
Shvatate da kao odrasla osoba niste efikasni! Niste vi ti koji u potpunosti kontrolišete svoj život, već „žohari“ koji ga kontrolišu. I bilo bi mi drago da se promenim, ali nesvesno je jače i dobro je da odete kod psihologa. Prokletstvo, ali kakva je šteta što je detinjstvo bilo „smeće“, a odrasli život je težak i još uvek morate da platite svoj teško zarađeni novac da biste se „lečili“, a oni opet čačkaju po dečijim temama.
I kako je, kao, dobro za one koji su odrasli u prosperitetnoj porodici sa dobrim roditeljima i ne moraju kao odrasli da idu kod terapeuta i gube novac i vreme. Pa, zar se ne slažete, nije fer? Rađa se bela zavist prema ovim srećnicima i, naravno, ljutnja na sudbinu. Ali, „tajanstveni su putevi Gospodnji“. A članak je o tome da li ima barem nekog smisla u takvom detinjstvu i toliko napora da se „izleči“ već u odraslom dobu.
U početku sam primetio „dobrobit“ od cele situacije kada sam vodio nadzorne grupe za psihodramske psihologe. Svaki studentski stil vođenja grupe i interakcije sa klijentima bio je drugačiji. Neki su više stavljali naglasak na nežnost, neki na liderstvo, neki su dobro saosećali i proces se pokrenuo, a neki su uključivali dobru analizu sa klijentom i proces se takođe pomerio.
Često se praktikovala „promena direktora“, odnosno kada jedan proces jednog klijenta sprovodi nekoliko terapeuta po pola sata. I tu se kod jednog klijenta jasno ispoljio individualni stil svakog voditelja. Bilo je zanimljivo. Ali još interesantnije je bilo obratiti pažnju na to kako je prošlo iskustvo terapeuta, uključujući detinjstvo, uticalo na ovaj stil.
Ovde sam imao bonus u tome što sam jednom radio njihove procese sa mnogim terapeutima tokom moje trogodišnje obuke iz psihodrame i dobro poznavao njihove porodične istorije i traume. Posmatrajući ih spolja kao supervizor i neuključujući se u potpunosti u rad klijenta, počeo sam da obraćam pažnju na njihove najveće prednosti. Ispostavilo se da su mnoge od ovih kvaliteta razvili kao kompenzaciju za ono što sami nisu imali u detinjstvu. Znali su VREDNOST toga kada NISU primili, ali im je zaista bio potrebno.
Primer: Roditelji nikada nisu slušali, bili su zauzeti i odbacivali to. A dete, koje je već odraslo, sada je sa svom pažnjom terapeut. Ne prekida, hvata svaku reč, interesuje se ako ne razume. I klijent se otvara, sedi u opuštenom položaju i po njegovom telu se vidi da je u dobrom emotivnom kontaktu sa terapeutom. Veština se razvila kao nešto što je detetu bilo potrebno. Znao je vrednost slušanja!
Počeo sam da posmatram druge terapeute i da pratim šta se njima odvija glatko i dobro pokreće terapijski proces. I pretpostavka se potvrdila, to je bio slučaj za većinu. Oni koji su bili nedovoljno grljeni bili su blizu klijenta i mogli su biti zagrljeni kada je klijentu bilo teško. Mogli su da ga uzmu za ruku kada se uplaši. Oni na koje su vikali govorili su tiho, ali čujno, sa akcentima. Tamo gde su u porodicama vladali mrak i depresija, uključili su mnogo momenata igre, uključili grupu i mnogo toga pretvorili u zabavu.
Ali i dalje govorim o dobro obučenim ljudima, terapeutima, od kojih je većina prošla individualnu terapiju. Te teme koje sam pomenuo su oni u potpunosti razradili i nisu se „fokusirali“. Ali resurs uklonjen iz traume iz detinjstva je ostao. Toliko sam želeo da se ovo desi da se pojavilo. Mislim da je većina njih radila na ovim temama, jer su veoma značajne, jer je resurs toliko razvijen.
I tu se pojavio paradoks - većina terapeuta NIJE smatrala da je ovo nešto POSEBNO ni u svom poslu, ni u životu. Kada sam im skrenuo pažnju na ovaj resurs, rekli su: "Pa, kakav je ovo resurs? Za mene je to kao disanje, šta je tu posebno? E sad, da imam to i to..." i druge kvalitete. Pošto je to bio trend, odlučio sam da ovo dalje istražujem i sagledao sam svoje prednosti kao terapeuta i povukao paralele sa svojim detinjstvom.
Shvatate da kao odrasla osoba niste efikasni! Niste vi ti koji u potpunosti kontrolišete svoj život, već „žohari“ koji ga kontrolišu. I bilo bi mi drago da se promenim, ali nesvesno je jače i dobro je da odete kod psihologa. Prokletstvo, ali kakva je šteta što je detinjstvo bilo „smeće“, a odrasli život je težak i još uvek morate da platite svoj teško zarađeni novac da biste se „lečili“, a oni opet čačkaju po dečijim temama.
I kako je, kao, dobro za one koji su odrasli u prosperitetnoj porodici sa dobrim roditeljima i ne moraju kao odrasli da idu kod terapeuta i gube novac i vreme. Pa, zar se ne slažete, nije fer? Rađa se bela zavist prema ovim srećnicima i, naravno, ljutnja na sudbinu. Ali, „tajanstveni su putevi Gospodnji“. A članak je o tome da li ima barem nekog smisla u takvom detinjstvu i toliko napora da se „izleči“ već u odraslom dobu.
U početku sam primetio „dobrobit“ od cele situacije kada sam vodio nadzorne grupe za psihodramske psihologe. Svaki studentski stil vođenja grupe i interakcije sa klijentima bio je drugačiji. Neki su više stavljali naglasak na nežnost, neki na liderstvo, neki su dobro saosećali i proces se pokrenuo, a neki su uključivali dobru analizu sa klijentom i proces se takođe pomerio.
Često se praktikovala „promena direktora“, odnosno kada jedan proces jednog klijenta sprovodi nekoliko terapeuta po pola sata. I tu se kod jednog klijenta jasno ispoljio individualni stil svakog voditelja. Bilo je zanimljivo. Ali još interesantnije je bilo obratiti pažnju na to kako je prošlo iskustvo terapeuta, uključujući detinjstvo, uticalo na ovaj stil.
Ovde sam imao bonus u tome što sam jednom radio njihove procese sa mnogim terapeutima tokom moje trogodišnje obuke iz psihodrame i dobro poznavao njihove porodične istorije i traume. Posmatrajući ih spolja kao supervizor i neuključujući se u potpunosti u rad klijenta, počeo sam da obraćam pažnju na njihove najveće prednosti. Ispostavilo se da su mnoge od ovih kvaliteta razvili kao kompenzaciju za ono što sami nisu imali u detinjstvu. Znali su VREDNOST toga kada NISU primili, ali im je zaista bio potrebno.
Primer: Roditelji nikada nisu slušali, bili su zauzeti i odbacivali to. A dete, koje je već odraslo, sada je sa svom pažnjom terapeut. Ne prekida, hvata svaku reč, interesuje se ako ne razume. I klijent se otvara, sedi u opuštenom položaju i po njegovom telu se vidi da je u dobrom emotivnom kontaktu sa terapeutom. Veština se razvila kao nešto što je detetu bilo potrebno. Znao je vrednost slušanja!
Počeo sam da posmatram druge terapeute i da pratim šta se njima odvija glatko i dobro pokreće terapijski proces. I pretpostavka se potvrdila, to je bio slučaj za većinu. Oni koji su bili nedovoljno grljeni bili su blizu klijenta i mogli su biti zagrljeni kada je klijentu bilo teško. Mogli su da ga uzmu za ruku kada se uplaši. Oni na koje su vikali govorili su tiho, ali čujno, sa akcentima. Tamo gde su u porodicama vladali mrak i depresija, uključili su mnogo momenata igre, uključili grupu i mnogo toga pretvorili u zabavu.
Ali i dalje govorim o dobro obučenim ljudima, terapeutima, od kojih je većina prošla individualnu terapiju. Te teme koje sam pomenuo su oni u potpunosti razradili i nisu se „fokusirali“. Ali resurs uklonjen iz traume iz detinjstva je ostao. Toliko sam želeo da se ovo desi da se pojavilo. Mislim da je većina njih radila na ovim temama, jer su veoma značajne, jer je resurs toliko razvijen.
I tu se pojavio paradoks - većina terapeuta NIJE smatrala da je ovo nešto POSEBNO ni u svom poslu, ni u životu. Kada sam im skrenuo pažnju na ovaj resurs, rekli su: "Pa, kakav je ovo resurs? Za mene je to kao disanje, šta je tu posebno? E sad, da imam to i to..." i druge kvalitete. Pošto je to bio trend, odlučio sam da ovo dalje istražujem i sagledao sam svoje prednosti kao terapeuta i povukao paralele sa svojim detinjstvom.
Imao sam dosta iskustva u razmišljanju i nadzoru, ali sam ipak pitao svoje kolege šta smatraju mojim prednostima. Glavni su bili:
Povući ću paralelu između veštine i mog detinjstva, a vi ćete nekako iz svojih snaga posmatrati svoj posao, hobije i komunikaciju. Možda će biti i paralela sa teškim detinjstvom. Ili možda naprotiv, ova veština je podržana u porodici, to je takođe dobro - zapamtite resurs.
Pa onda, tačku po tačku, kako ja to zamišljam u vezi:
Svaki sledeći događaj postaje NORMA da je ceo život potpuna groznica. Ne postoji ništa drugo. Dok možeš da budeš srećan, da se igraš, da živiš, onda će groznica ipak doći. Zašto se čuditi? Bio je šokiran, bacio nešto o zid, opsovao i napred, prsima na ambrazuri.
Detinjstvo, a potom i odrasli život, naučeli su me da primam udarace. A onda su me naučili da se ne čudim što drugi imaju nešto lošije od mene. A glavna stvar koju sam naučio je da se može preživeti, ali TEŠKO JE SAM! O čemu ja pričam? Da, da sam u prvim trenucima, kada sam od mladosti shvatio da je magarac stigao, upao u paniku, histeriju i apsolutno nisam znao šta da radim. Govorim o stanju. Ogroman čovek se potpuno raspao, pocepao i izmlatio od nemoći.
Tek razradom, tek praćenjem mehanizma shvatio sam odakle je problem. Iz tog detinjstva u kome u teškim trenucima NEMA NIKO. „Nosi se sam sa sobom i ne budite ljigavc“ glavne su poruke mame. Tate uopšte nije bilo, čitavo moje detinjstvo uvjek je spavao i pio u blizini, a ponekad se i sam ponašao eksplozivno. Odnosno, nisam naučen mirnom tokom katastrofe. A i mama je mogla da se naljuti i da se uhvati za kaiš.
Suština. Znam koliko vredi imati SMIRNU osobu u blizini koja vam neće dozvoliti da „skočite“ u paniku i histeriju. I postao sam takav za druge! Klijent prijavljuje ekstremno iskustvo iz detinjstva, monstruozno. Dlake na glavi mi se dižu, udahnu, izdahnu, progutaju i: „Ovo je strašno... Kako si mogao da preživiš u ovom horor filmu?“
Udahni. Izdisanje. Nemoj nestati. Budite uz klijenta. Ne štedite i ne dozvolite mu da se potpuno upusti u ovo, zaronite u retraumatizaciju. Da ostane živ, osećajući bol klijenta i potpuno svestan, hladne glave. Biti, donekle, „roditelj koji nije više uništen od svog deteta saznanjem o povredi ili problemu“. Mali Andrej dobro zna kako mu je trebao takav roditelj, ali nije bio tu. I on se pojavio, i šteta što kao odrasli Andrej, u teškim trenucima , ne mogu uvek da uključim ulogu ovog Roditelja unutra.
Nisam često viđao svoju majku da se smeje, radosna, srećna. Definitivno je nikada nisam video kako se cereči na sve strane. Ne mogu da se setim nijednog trenutka, čak ni u svom odraslom životu, kada je moja majka uključila smisao za humor. Ali bilo je puno „život je sranje“, „okolo su samo idioti“, „šta je dobro u ovome?“ i tako dalje. Život kao prevazilaženje, život kao mesto u kome je malo radosti.
Ako se desilo nešto teško, uvek je bilo hitno. Saberi se, stisni zube. Sve je veoma ozbiljno. Mamina omiljena fraza: "Zašto se smeješ kao idiot?!" Svaki događaj je zadatak visok kao neboder, sve je veoma važno i ozbiljno. Ovo nije mesto za šale. I kroz to sam „naučio“ koliko je važno, čak i u najbitnijem trenutku rada sa klijentom, teškom situacijom u grupi, uključiti humor, šalu i osloboditi tenziju.
I opet, retko uspevam da uključim humor u moj stvarni život, u onim trenucima kada mi je teško, gde je „ozbiljno“. Za klijente, prijatelje, koliko hoćete, za mene često izlazi mamin model ponašanja. Nisam čarobnjak, samo učim. Ali znam vrednost ovoga, i imam VEŠTINU, ali sebi... Pa ipak, hvala detinjstvu za smisao za humor. Klijenti su srećni, siguran sam.
Ovde je teže povući paralelu. Mislim nešto o tetki i ujaku. Povremeno, vikendom i praznicima, majka nas je slala kod njih u drugi grad. Voleli su me, ali su bili malo uključeni u moje vaspitanje.
Tetka je bila ljubazna, ali me nije zaštitila od majke, ćutala je. Ponekad je privlačila pomoć u pripremi hrane. Sve. Ostatak vremena je napolju i igra se sa nekoliko igračaka. I opet ulica.
Moj brat je pokušavao da igra svoje igre, 3 godine razlike je mnogo. Bio sam mu teret. Majka ga je naterala da me povede sa sobom. I uzvratio je nogom. Ali ponekad smo se kod kuće ljutili zajedno - bilo je kul, za šta smo dobijali batine od naše majke.
Kao rezultat toga, naučio sam koliko vredi kada su svi u istom procesu, kada niko ne sedi zavaljeni, svi su uključeni u igru, u akciju. Naučio sam da motivišem, naučio sam da svakom članu grupe dam koristi, da njegovo učešće učinim smislenim. Mislim da sam u privlačenju grupe Majstor, u punom smislu. Malo ljudi je videlo takvu sposobnost, čak i u „Radu sa senkom“ gde je to deo obaveznog procesa.
Ali da li se lako uključujem u grupne aktivnosti drugih u životu? Ne dolazi u obzir. Za mene je odmor sa nekim društvom, roštilj u prirodi svaki put savladavanje.
- smireno sagledavanje najtežih situacija među klijentima,
- smisao za humor čak i u najtežim trenucima,
- sposobnost uključivanja cele grupe u rad,
- liderska veština dobrog lidera-trenera,
- empatija u bolu i drugim osećanjima,
- sposobnost sagledavanja situacije iz različitih uglova i u svim detaljima,
- puno prisustvo – sposobnost da se bude ovde i sada, sa klijentom kakav jeste i njegovo prihvatanje.
Povući ću paralelu između veštine i mog detinjstva, a vi ćete nekako iz svojih snaga posmatrati svoj posao, hobije i komunikaciju. Možda će biti i paralela sa teškim detinjstvom. Ili možda naprotiv, ova veština je podržana u porodici, to je takođe dobro - zapamtite resurs.
Pa onda, tačku po tačku, kako ja to zamišljam u vezi:
- Mirno sagledavanje najtežih situacija među klijentima
Svaki sledeći događaj postaje NORMA da je ceo život potpuna groznica. Ne postoji ništa drugo. Dok možeš da budeš srećan, da se igraš, da živiš, onda će groznica ipak doći. Zašto se čuditi? Bio je šokiran, bacio nešto o zid, opsovao i napred, prsima na ambrazuri.
Detinjstvo, a potom i odrasli život, naučeli su me da primam udarace. A onda su me naučili da se ne čudim što drugi imaju nešto lošije od mene. A glavna stvar koju sam naučio je da se može preživeti, ali TEŠKO JE SAM! O čemu ja pričam? Da, da sam u prvim trenucima, kada sam od mladosti shvatio da je magarac stigao, upao u paniku, histeriju i apsolutno nisam znao šta da radim. Govorim o stanju. Ogroman čovek se potpuno raspao, pocepao i izmlatio od nemoći.
Tek razradom, tek praćenjem mehanizma shvatio sam odakle je problem. Iz tog detinjstva u kome u teškim trenucima NEMA NIKO. „Nosi se sam sa sobom i ne budite ljigavc“ glavne su poruke mame. Tate uopšte nije bilo, čitavo moje detinjstvo uvjek je spavao i pio u blizini, a ponekad se i sam ponašao eksplozivno. Odnosno, nisam naučen mirnom tokom katastrofe. A i mama je mogla da se naljuti i da se uhvati za kaiš.
Suština. Znam koliko vredi imati SMIRNU osobu u blizini koja vam neće dozvoliti da „skočite“ u paniku i histeriju. I postao sam takav za druge! Klijent prijavljuje ekstremno iskustvo iz detinjstva, monstruozno. Dlake na glavi mi se dižu, udahnu, izdahnu, progutaju i: „Ovo je strašno... Kako si mogao da preživiš u ovom horor filmu?“
Udahni. Izdisanje. Nemoj nestati. Budite uz klijenta. Ne štedite i ne dozvolite mu da se potpuno upusti u ovo, zaronite u retraumatizaciju. Da ostane živ, osećajući bol klijenta i potpuno svestan, hladne glave. Biti, donekle, „roditelj koji nije više uništen od svog deteta saznanjem o povredi ili problemu“. Mali Andrej dobro zna kako mu je trebao takav roditelj, ali nije bio tu. I on se pojavio, i šteta što kao odrasli Andrej, u teškim trenucima , ne mogu uvek da uključim ulogu ovog Roditelja unutra.
- Smisao za humor i u najtežim trenucima
Nisam često viđao svoju majku da se smeje, radosna, srećna. Definitivno je nikada nisam video kako se cereči na sve strane. Ne mogu da se setim nijednog trenutka, čak ni u svom odraslom životu, kada je moja majka uključila smisao za humor. Ali bilo je puno „život je sranje“, „okolo su samo idioti“, „šta je dobro u ovome?“ i tako dalje. Život kao prevazilaženje, život kao mesto u kome je malo radosti.
Ako se desilo nešto teško, uvek je bilo hitno. Saberi se, stisni zube. Sve je veoma ozbiljno. Mamina omiljena fraza: "Zašto se smeješ kao idiot?!" Svaki događaj je zadatak visok kao neboder, sve je veoma važno i ozbiljno. Ovo nije mesto za šale. I kroz to sam „naučio“ koliko je važno, čak i u najbitnijem trenutku rada sa klijentom, teškom situacijom u grupi, uključiti humor, šalu i osloboditi tenziju.
I opet, retko uspevam da uključim humor u moj stvarni život, u onim trenucima kada mi je teško, gde je „ozbiljno“. Za klijente, prijatelje, koliko hoćete, za mene često izlazi mamin model ponašanja. Nisam čarobnjak, samo učim. Ali znam vrednost ovoga, i imam VEŠTINU, ali sebi... Pa ipak, hvala detinjstvu za smisao za humor. Klijenti su srećni, siguran sam.
- Sposobnost uključivanja cele grupe u rad
Ovde je teže povući paralelu. Mislim nešto o tetki i ujaku. Povremeno, vikendom i praznicima, majka nas je slala kod njih u drugi grad. Voleli su me, ali su bili malo uključeni u moje vaspitanje.
Tetka je bila ljubazna, ali me nije zaštitila od majke, ćutala je. Ponekad je privlačila pomoć u pripremi hrane. Sve. Ostatak vremena je napolju i igra se sa nekoliko igračaka. I opet ulica.
Moj brat je pokušavao da igra svoje igre, 3 godine razlike je mnogo. Bio sam mu teret. Majka ga je naterala da me povede sa sobom. I uzvratio je nogom. Ali ponekad smo se kod kuće ljutili zajedno - bilo je kul, za šta smo dobijali batine od naše majke.
Kao rezultat toga, naučio sam koliko vredi kada su svi u istom procesu, kada niko ne sedi zavaljeni, svi su uključeni u igru, u akciju. Naučio sam da motivišem, naučio sam da svakom članu grupe dam koristi, da njegovo učešće učinim smislenim. Mislim da sam u privlačenju grupe Majstor, u punom smislu. Malo ljudi je videlo takvu sposobnost, čak i u „Radu sa senkom“ gde je to deo obaveznog procesa.
Ali da li se lako uključujem u grupne aktivnosti drugih u životu? Ne dolazi u obzir. Za mene je odmor sa nekim društvom, roštilj u prirodi svaki put savladavanje.
- Liderska veština dobrog lidera-trenera
Pa, jednostavno nisam imao mogućnosti. U porodici je bio jedan vođa - majka! I dva dečaka koji su morali da izvršavaju sva njena naređenja. Pritom, koga nas je posebno poučila? Jednom. Pokazala je jednom i otišla dalje, delivši proizvod: krpljenje čarape, oprano suđe, popravljen bicikl.
Pa, i najvažnije, ono što je falilo porodici su MUŠKARCI. Neko ko bi ga zaštitio od majke i doneo pravdu. Neko ko je tolerantan prema dečjim greškama i zaista želi da ih nauči. On želi da budu spremni za život. Tako da nije on taj koji to radi ZA njih, već oni sami. Odnosno, vođa, trener, učitelj.
Sranje! Samo da te naučim nečemu! Ne znam baš kako da to uradim sam, ali ću to naučiti tako da će čovek moći 100 puta da bude bolji od mene. Narednik u vojsci je, kao rezultat, najbolje odeljenje u jedinici. 8 godina podučavanja aikida. Šef pravnog odeljenja sa 5 podređenih ljudi. 8 godina nastave psihologije. Nebrojeni broj obuka i majstorskih kurseva. Poučeni, obučeni, inspirisani.
U isto vreme, potpuno sam van dodira sa svojom motivacijom, ciljevima, misijom – energijom Monarha/Kralja u „Radu sa senkom“. Najslabiji arhetip. Sećam se da sam živeo pored Bitsevskog parka i tokom vikenda nisam mogao da izađem u šetnju ili da vozim bicikl. Glup sa kompjuterom ili TV-om.
Ali postoji veština vođenja! Ljuljao sam ga, uprkos činjenici da mog oca uopšte nije bilo, a moja majka je pritiskala autoritetom. Ali znam koliko je lider važan u grupi, na treningu, na terapiji. Koliko je važno dati veštinu, važno je da je klijent savlada ne rečima, već delima.
- Empatija u bolu i drugim osećanjima
Mislite li da je moja majka saosećala sa mnom? Donekle, da, pošto sam trčao za briljantnim zelenim i olovnim losionom. Odmah donoseći frazu: "Pa, zašto si tako glup!? Gde si opet otišao, s kim si se potukao? Nisi srećan...". Ili svi znaju: "Ništa! Začeće do venčanja!" Radi se o fizičkom bolu.
A poznate su i fraze o iskustvima: „Pa, zašto se tako mučiš?“, „Moja majka je doživela ovako nešto“, „U redu je“, „Svima se dešava“ itd. To jest, postoji potpuna nulta podrška osećanjima. Ali bilo je neophodno! I naučio sam da ih podržavam od drugih.
Mogu da plačem sa svojim klijentima, mogu da se naljutim, mogu da podržim, mogu da podelim bol. Ne uključujem odvojenu poziciju ako su osećanja stvarna, ovde-i-sada. Ne krijem se iza uloge terapeuta. Prisutan sam kao čovek, iz svog živog dela. Zašto?
Znam cenu kada nikoga nije briga šta je u tebi. Znam kako je kada formalno podržavaju, vole ohrabriuju. I znam kako me ljuti kada iza „pametnih“ reči psihoterapeuta ne stoji ništa osim „rad“. U ovome me je nemoguće prevariti, osetljivost je van granica mogućnosti. Stoga sam bio iskren prema svojim klijentima u vezi sa ovim. Ne želim da plačem u znak podrške - reći ću o tome i pokušati da razumem zašto ne reagujem na njegovu priču ili suze u meni.
I trebale su mi godine terapije da saosećam sa malim Endrjuom. Saosećajte sa ranjenim unutrašnjim detetom u sebi. I da ne uključujete tako poznate majčine fraze u sebe. I prve godine...: „Bolje bi umro nego da se tako dodvoravaš i ponižavaš pred majkom“...
I ovde je jasno odakle su poruke. U porodici je bila jedna istina – mamina. Istovremeno, uvek je tačno. Mama je uvek bila „u pravu.“ Omiljena fraza: „Majka zna najbolje!“ Pa, ako se nešto desilo, da li mislite da je vaša majka to istražila? Da li je saznala detalje? Na primer, sukob sa bratom. Došla je kući sa posla, videla sukob, saslušala nekakvu žalbu i istukla za oboje.Takođe je lakše.Ili za onog ko je po njenom mišljenju kriv. Shvati zašto?A ponekad?Umorna je, ona mora da kuva da bi jela...
I na kraju sam naučio da vidim milion detalja, da sagledam situaciju sa mnogo strana. Dobio sam na desetine sudskih sporova u sopstvenoj režiji, koji nisu baš bili regulisani zakonom. Mogao bih da upropastim svaku tužbu pronalaženjem gomile grešaka i pronalaženjem pravne države koja opovrgava stav.
Sa klijentima sam već na kilometar mogao da vidim porodični sistem, uloge različitih likova u njemu. Video sam najsitnije nijanse, čak i iz minimuma informacija... Kao rezultat toga, Elena Moksjakova i ja smo došli do odličnog treninga o otporu manipulaciji. Gde su učili kako da prepoznaju najsuptilnije zamršenosti manipulatora.
Jednostranost moje majka se pretvorila u veštinu supervizora, gde vidim rad terapeuta, poteškoće sa klijentom, zasede u transferima i projekcijama iz raznih uglova. Štaviše, odlazeći nekoliko meseci u planine Kirgistana, mogao sam da „pogledam” ceo sistem svog odrastanja, ulogu Andreja jake volje i uopšte strukturu Ega, Ličnosti. Mogao sam da skočim sa emocionalne igle na kojoj sam bio 10 godina i da se vratim!
Ovo je apsolutni paradoks. Ono što me je upropastilo kao dete ispostavilo se kao nešto što mi je pomoglo da dođem do Sebe. To je sigurno, putevi Gospodnji se ne ispovedaju. Čak sam mogao da uđem i pogledam u temu „nepravde“, koja me je činila agresivnom u mnogim, mnogim životnim situacijama.
Znam cenu kada nikoga nije briga šta je u tebi. Znam kako je kada formalno podržavaju, vole ohrabriuju. I znam kako me ljuti kada iza „pametnih“ reči psihoterapeuta ne stoji ništa osim „rad“. U ovome me je nemoguće prevariti, osetljivost je van granica mogućnosti. Stoga sam bio iskren prema svojim klijentima u vezi sa ovim. Ne želim da plačem u znak podrške - reći ću o tome i pokušati da razumem zašto ne reagujem na njegovu priču ili suze u meni.
I trebale su mi godine terapije da saosećam sa malim Endrjuom. Saosećajte sa ranjenim unutrašnjim detetom u sebi. I da ne uključujete tako poznate majčine fraze u sebe. I prve godine...: „Bolje bi umro nego da se tako dodvoravaš i ponižavaš pred majkom“...
- Sposobnost sagledavanja situacije iz raznih uglova i u svim detaljima
I ovde je jasno odakle su poruke. U porodici je bila jedna istina – mamina. Istovremeno, uvek je tačno. Mama je uvek bila „u pravu.“ Omiljena fraza: „Majka zna najbolje!“ Pa, ako se nešto desilo, da li mislite da je vaša majka to istražila? Da li je saznala detalje? Na primer, sukob sa bratom. Došla je kući sa posla, videla sukob, saslušala nekakvu žalbu i istukla za oboje.Takođe je lakše.Ili za onog ko je po njenom mišljenju kriv. Shvati zašto?A ponekad?Umorna je, ona mora da kuva da bi jela...
I na kraju sam naučio da vidim milion detalja, da sagledam situaciju sa mnogo strana. Dobio sam na desetine sudskih sporova u sopstvenoj režiji, koji nisu baš bili regulisani zakonom. Mogao bih da upropastim svaku tužbu pronalaženjem gomile grešaka i pronalaženjem pravne države koja opovrgava stav.
Sa klijentima sam već na kilometar mogao da vidim porodični sistem, uloge različitih likova u njemu. Video sam najsitnije nijanse, čak i iz minimuma informacija... Kao rezultat toga, Elena Moksjakova i ja smo došli do odličnog treninga o otporu manipulaciji. Gde su učili kako da prepoznaju najsuptilnije zamršenosti manipulatora.
Jednostranost moje majka se pretvorila u veštinu supervizora, gde vidim rad terapeuta, poteškoće sa klijentom, zasede u transferima i projekcijama iz raznih uglova. Štaviše, odlazeći nekoliko meseci u planine Kirgistana, mogao sam da „pogledam” ceo sistem svog odrastanja, ulogu Andreja jake volje i uopšte strukturu Ega, Ličnosti. Mogao sam da skočim sa emocionalne igle na kojoj sam bio 10 godina i da se vratim!
Ovo je apsolutni paradoks. Ono što me je upropastilo kao dete ispostavilo se kao nešto što mi je pomoglo da dođem do Sebe. To je sigurno, putevi Gospodnji se ne ispovedaju. Čak sam mogao da uđem i pogledam u temu „nepravde“, koja me je činila agresivnom u mnogim, mnogim životnim situacijama.
Mogao sam da sagledam stotine nijansi teme Usamljenosti o kojima ni kao psihoterapeut nisam imao jasnu predstavu. Uspeo sam da „zakopam“ ono što sam nazvao „uspešnim brendom Andrej Višnjakov“. Ono što me je učinilo „profesionalcem“, ali me udaljilo od Sebe, od mog Puta.
Zahvaljujući ovoj veštini nastali su i oni članci o nasilju u porodici! Mamino „znam bolje“ i „kakav si ti idiot?“ - pokazalo se da sam naučio da znam, da vidim nijanse i da ih prenesem rečima, slikama, metaforama. Nasilje moje majke dovelo je do toga da sam učinio svoj deo kako bih sprečio da se to dogodi u drugim porodicama.
Zahvaljujući ovoj veštini nastali su i oni članci o nasilju u porodici! Mamino „znam bolje“ i „kakav si ti idiot?“ - pokazalo se da sam naučio da znam, da vidim nijanse i da ih prenesem rečima, slikama, metaforama. Nasilje moje majke dovelo je do toga da sam učinio svoj deo kako bih sprečio da se to dogodi u drugim porodicama.
ZNAM CENU ISTINE. CENA JASNE VIZIJE SITUACIJE.
Platio sam previše da bih shvatio gde sam prevaren, jer je sve bilo za moje dobro, pa i kaiš. Tako sam naučio da vidim u pričama klijenata i da im pomognem da vide kako stvari zaista stoje. Suočite se sa istinom, kakva god da je i koliko god bolna bila.
Ovde ova veština funkcioniše ne samo za druge, već i za mene. Spreman sam da uđem u svaku istinu i uzmem u obzir sve nijanse. Spreman sam da priznam da nisam u pravu i spreman sam da idem u bol. To je to. Ovo mi je važno, i imao sam veliku sreću da se ova veština pojavila uprkos onome što je moja majka uradila.
O tome mi je pričao moj učitelj psihodrame, videći kako radim sa klijentima. Tada sam malo razumeo o čemu se radi i tek sam tokom godina shvatio da je to veština stečena i „nestašicom“. Majka je bila i fizički i emocionalno odsutna. Bio sam prepušten sam sebi i sam se nosio sa većinom situacija.
Kada ste u jaslicama, petodnevnom u vrtiću, na programu posle škole u školi ili u pionirskim kampovima, počinjete da „želite da idete kod svoje majke“. Do te mere da sam zapanjen. Do te mere da plačem i vrištim „izvuci me odavde!“ Ponekad me je majka vodila. Nije mogla da podnese moje vrištanje, tačnije čak histeriju.
Slanje tetki i ujaku da budu bez brata i mene. Radite noću, danonoćno. Tri posla odjednom. Potpuno odsustvo. A kada je moja majka došla kući, bilo je beskrajnog kuvanja, čišćenja, pranja. Ponekad gosti i alkohol. Uvek zauzeta i nema vremena za decu.
Dakle, zagrliti svoju majku, pritisnuti se u njeno telo, duže je maziti po kosi je iz domena fantazije. Neki veoma retki trenuci. Najbolji kontakt sa majkom je branje pečuraka i bobica. Ali nešto je urađeno zajedno. Čitati bajke? A evo i filmskih traka koje možete pogledati. Da podelite nešto? Sluša na pola uha, uostalom ima posla, ko će da radi?
A pre nekoliko godina sam saznao da se plodna kesa moje majke nije povukla kada sam se rodio. Operacija je obavljena pod anestezijom. I danima me nisu dovodili kod nje. Operacija je bila teška, jedva su je spasili i majci je trebalo dugo da se oporavi. Odnosno, energično nisam osetio svoju majku na ovom svetu, ko zna gde je izletela pod anestezijom. I sa mojom sposobnošću da osetim sve...
Na taj način sam naučio koliko je važno prisustvo. Biti blizu važne osobe. Pogotovo kada oca nije briga šta će biti sa njegovom decom. A veština koju sam razvio uključuje fizičko prisustvo - ja sam veliki grlim, mislim da mi neće dozvoliti da ležim ovde. I energično - osećam raspoloženje i stanje osobe, čak i potiljkom. I egzistencijalno – kada je sve uz čoveka, jedna neprekidna pažnja.
Možeš da se držiš za mene kao sidro da ne padneš u ponor traume, prošlosti, bola. To je ono što je razvijeno u planinama, u Ašramu, u Vipasani. Budite u trenutku, pratite gde su klijentova psiha i „ja“ sada, ako to sada možete nazvati. Ovo više nije psihoterapija, jer niko nikoga ne „leči“. Ovo je lečenje Prisutnošću, Bićem. Kako jeste, sa onim što jeste. U ovome ima malo „ličnog“, ali mnogo Božanskog, ali ne u suštinski religioznom smislu.
Naučio sam da BUDEM, tačnije prestao sam da NE budem. Ne ide uvek, naravno, ali put je popločan i ovo se obnavlja u meditaciji. Mamino odsustvo pretvorilo se u Prisustvo. Bože. Čudno, ali blagodat od Svevišnjeg. Iz nekog razloga ovo je bio Put za mene.
A ovde je lukav deo. Jer pročitajte sve ovo i ispostaviće se da je usrano detinjstvo dobro! Bacanje je dobro, vidi, u JA-JESAM, ali ono me je naučilo da budem, Univerzum ga voli, oseća dobrotu. Da, zato vidim gomile Prosvetljenih oko nas. Posebno oni koji su tvrdoglavi i srećni zbog svega sa svojih 86 odsto birača. Obučeni i „srećni“ - hleb i cirkus.
Samo sekund. Da li su ga Hristovi roditelji bičevali ili podržavali? Ili je možda Buda bičevan? Ili možda Gandi? Ili možda Dalaj Lama? Da li im je trebalo smeće kao deci? Nije sve jasno.
Siguran sam da sam nekako, I pored svega što me je okruživalo, iz svega izvlačio resurs, pa i iz totalne, ekstremne usamljenosti. Gospod je pomogao, možda karma iz prošlih života.
Imam ovo. Ali zamolio sam vas da pogledate kako bi vam scenariji iz detinjstva, obrasci roditeljstva, ograničenja i lišavanja mogli dati neku jedinstvenu veštinu. Postoji takav psihoanalitičar Donald Kalshed. U knjizi „Unutrašnji svet traume“ dobro je opisao mehanizam „zaštite“ psihe malog deteta u teškim situacijama.
Dete kao da „izleće“ u slojeve nesvesnog gde mu božanske energije dolaze u pomoć. Njegova figura je Sopstvo, kontakt sa Svevišnjim. To je uglavnom u trenucima kada nije bilo roditelja u blizini, bilo je usamljeno i nepodnošljivo. U bolnici, na primer. Ili kada su svi izdali ili je jedan bio dugo zaključan u ormanu.
Dete u ovim „božanskim sferama“ nalazi resurs i vraća se telu sa darovima – kreativnošću, sposobnostima, ekstrasenzornim veštinama, darom lečenja itd. Kalshed ih naziva „blagom“. Dete nije moglo da preživi u svetu ljudi, ali je preživelo u svetu visokih egregora.
Kul, ali u odraslom dobu ovo može postati zatvor, ne dozvoljavajući odrasloj osobi u bliske odnose, štiteći ga od društvenih aktivnosti. Štiti psihu od mogućih povreda i na neki način „čuva“ blago u bezbednom svetu. A ponekad čovek ima strah da ako počne da živi među ljudima punim plućima, onda će dar biti izgubljen. Imam klijenticu, umetnicu, koja se plašila da će se lečiti i da neće moći da slika. Na kraju sam napustio terapiju.
Postoji rizik da prihvatite ono što vam je Istorija dala teškim životom. Ponekad je lakše uhvatiti se za traumatično iskustvo i ne rizikovati da živite odgovoran život odraslih, a da se ne krijete iza „teškog detinjstva“. Uzmite one resurse koji su se pojavili i HVALA i UPRKOS svim tim događajima.
Razumeti nameru. Pokušajte da pronađete šta je bilo značenje? Šta sad da dam drugima, Svetu. Kako sam sada jedinstven? Šta me je Život naučio tako čudno i teško? Kako se desilo da sam PREŽIVEO i doživeo ovaj trenutak? Šta me čini uspešnim u ovome? Šta mi lako pada „kako da dišem“, zašto je tako kul i kako to „samo po sebi“ funkcioniše? Drugi ne, ali ja jesam. Da li je to samo naslednost?
I važno je napomenuti da sam pisao o tome da je sto puta lakše dati drugima nego dati sebi, jer to nije bio slučaj u detinjstvu. To je veština koju treba razviti. Međutim, prvo je dobro razumeti gde je „glad” i ovde je dobar nagoveštaj – a gde je drugima lako. Da li pokupite pse na ulici i zagrejete ih? Usmerite svoje unutrašnje dete i zagrejte ga.
Samo svako od nas zna šta je dečak ili devojčica želeo više od svega na svetu, a nije dobio. Vi ste stručnjak! Znate cenu ovoga! Teško detinjstvo može postati resurs. I, ponavljam, šteta je što mi, već odrasli, i dalje moramo da se bavimo detinjstvom, gubimo novac, energiju i vreme. Nemojte izneveriti sebe koji je danas za vas preživeo ovu noćnu moru. Dajte smisao njegovoj ili njenoj patnji.
Potrebno je mnogo hrabrosti, svesti, Ljubavi i podrške odozgo da se to pusti unutra i živi.
Sve je od Ljubavi. Ulazeći u takvu Samoću, veoma je teško podneti da u tom trenutku niste bili prihvaćeni i voljeni.
Da postoje patnja. Da je morate upoznati da biste se pomirili sa njim.
Autor: Andrej Višnjakov
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/162428-sila-rozhdennaya-vopreki
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Platio sam previše da bih shvatio gde sam prevaren, jer je sve bilo za moje dobro, pa i kaiš. Tako sam naučio da vidim u pričama klijenata i da im pomognem da vide kako stvari zaista stoje. Suočite se sa istinom, kakva god da je i koliko god bolna bila.
Ovde ova veština funkcioniše ne samo za druge, već i za mene. Spreman sam da uđem u svaku istinu i uzmem u obzir sve nijanse. Spreman sam da priznam da nisam u pravu i spreman sam da idem u bol. To je to. Ovo mi je važno, i imao sam veliku sreću da se ova veština pojavila uprkos onome što je moja majka uradila.
- Puno prisustvo – sposobnost da se bude ovde i sada, sa klijentom kakav jeste, i njegovo prihvatanje
O tome mi je pričao moj učitelj psihodrame, videći kako radim sa klijentima. Tada sam malo razumeo o čemu se radi i tek sam tokom godina shvatio da je to veština stečena i „nestašicom“. Majka je bila i fizički i emocionalno odsutna. Bio sam prepušten sam sebi i sam se nosio sa većinom situacija.
Kada ste u jaslicama, petodnevnom u vrtiću, na programu posle škole u školi ili u pionirskim kampovima, počinjete da „želite da idete kod svoje majke“. Do te mere da sam zapanjen. Do te mere da plačem i vrištim „izvuci me odavde!“ Ponekad me je majka vodila. Nije mogla da podnese moje vrištanje, tačnije čak histeriju.
Slanje tetki i ujaku da budu bez brata i mene. Radite noću, danonoćno. Tri posla odjednom. Potpuno odsustvo. A kada je moja majka došla kući, bilo je beskrajnog kuvanja, čišćenja, pranja. Ponekad gosti i alkohol. Uvek zauzeta i nema vremena za decu.
Dakle, zagrliti svoju majku, pritisnuti se u njeno telo, duže je maziti po kosi je iz domena fantazije. Neki veoma retki trenuci. Najbolji kontakt sa majkom je branje pečuraka i bobica. Ali nešto je urađeno zajedno. Čitati bajke? A evo i filmskih traka koje možete pogledati. Da podelite nešto? Sluša na pola uha, uostalom ima posla, ko će da radi?
A pre nekoliko godina sam saznao da se plodna kesa moje majke nije povukla kada sam se rodio. Operacija je obavljena pod anestezijom. I danima me nisu dovodili kod nje. Operacija je bila teška, jedva su je spasili i majci je trebalo dugo da se oporavi. Odnosno, energično nisam osetio svoju majku na ovom svetu, ko zna gde je izletela pod anestezijom. I sa mojom sposobnošću da osetim sve...
Na taj način sam naučio koliko je važno prisustvo. Biti blizu važne osobe. Pogotovo kada oca nije briga šta će biti sa njegovom decom. A veština koju sam razvio uključuje fizičko prisustvo - ja sam veliki grlim, mislim da mi neće dozvoliti da ležim ovde. I energično - osećam raspoloženje i stanje osobe, čak i potiljkom. I egzistencijalno – kada je sve uz čoveka, jedna neprekidna pažnja.
Možeš da se držiš za mene kao sidro da ne padneš u ponor traume, prošlosti, bola. To je ono što je razvijeno u planinama, u Ašramu, u Vipasani. Budite u trenutku, pratite gde su klijentova psiha i „ja“ sada, ako to sada možete nazvati. Ovo više nije psihoterapija, jer niko nikoga ne „leči“. Ovo je lečenje Prisutnošću, Bićem. Kako jeste, sa onim što jeste. U ovome ima malo „ličnog“, ali mnogo Božanskog, ali ne u suštinski religioznom smislu.
Naučio sam da BUDEM, tačnije prestao sam da NE budem. Ne ide uvek, naravno, ali put je popločan i ovo se obnavlja u meditaciji. Mamino odsustvo pretvorilo se u Prisustvo. Bože. Čudno, ali blagodat od Svevišnjeg. Iz nekog razloga ovo je bio Put za mene.
A ovde je lukav deo. Jer pročitajte sve ovo i ispostaviće se da je usrano detinjstvo dobro! Bacanje je dobro, vidi, u JA-JESAM, ali ono me je naučilo da budem, Univerzum ga voli, oseća dobrotu. Da, zato vidim gomile Prosvetljenih oko nas. Posebno oni koji su tvrdoglavi i srećni zbog svega sa svojih 86 odsto birača. Obučeni i „srećni“ - hleb i cirkus.
Samo sekund. Da li su ga Hristovi roditelji bičevali ili podržavali? Ili je možda Buda bičevan? Ili možda Gandi? Ili možda Dalaj Lama? Da li im je trebalo smeće kao deci? Nije sve jasno.
Siguran sam da sam nekako, I pored svega što me je okruživalo, iz svega izvlačio resurs, pa i iz totalne, ekstremne usamljenosti. Gospod je pomogao, možda karma iz prošlih života.
Imam ovo. Ali zamolio sam vas da pogledate kako bi vam scenariji iz detinjstva, obrasci roditeljstva, ograničenja i lišavanja mogli dati neku jedinstvenu veštinu. Postoji takav psihoanalitičar Donald Kalshed. U knjizi „Unutrašnji svet traume“ dobro je opisao mehanizam „zaštite“ psihe malog deteta u teškim situacijama.
Dete kao da „izleće“ u slojeve nesvesnog gde mu božanske energije dolaze u pomoć. Njegova figura je Sopstvo, kontakt sa Svevišnjim. To je uglavnom u trenucima kada nije bilo roditelja u blizini, bilo je usamljeno i nepodnošljivo. U bolnici, na primer. Ili kada su svi izdali ili je jedan bio dugo zaključan u ormanu.
Dete u ovim „božanskim sferama“ nalazi resurs i vraća se telu sa darovima – kreativnošću, sposobnostima, ekstrasenzornim veštinama, darom lečenja itd. Kalshed ih naziva „blagom“. Dete nije moglo da preživi u svetu ljudi, ali je preživelo u svetu visokih egregora.
Kul, ali u odraslom dobu ovo može postati zatvor, ne dozvoljavajući odrasloj osobi u bliske odnose, štiteći ga od društvenih aktivnosti. Štiti psihu od mogućih povreda i na neki način „čuva“ blago u bezbednom svetu. A ponekad čovek ima strah da ako počne da živi među ljudima punim plućima, onda će dar biti izgubljen. Imam klijenticu, umetnicu, koja se plašila da će se lečiti i da neće moći da slika. Na kraju sam napustio terapiju.
Postoji rizik da prihvatite ono što vam je Istorija dala teškim životom. Ponekad je lakše uhvatiti se za traumatično iskustvo i ne rizikovati da živite odgovoran život odraslih, a da se ne krijete iza „teškog detinjstva“. Uzmite one resurse koji su se pojavili i HVALA i UPRKOS svim tim događajima.
Razumeti nameru. Pokušajte da pronađete šta je bilo značenje? Šta sad da dam drugima, Svetu. Kako sam sada jedinstven? Šta me je Život naučio tako čudno i teško? Kako se desilo da sam PREŽIVEO i doživeo ovaj trenutak? Šta me čini uspešnim u ovome? Šta mi lako pada „kako da dišem“, zašto je tako kul i kako to „samo po sebi“ funkcioniše? Drugi ne, ali ja jesam. Da li je to samo naslednost?
I važno je napomenuti da sam pisao o tome da je sto puta lakše dati drugima nego dati sebi, jer to nije bio slučaj u detinjstvu. To je veština koju treba razviti. Međutim, prvo je dobro razumeti gde je „glad” i ovde je dobar nagoveštaj – a gde je drugima lako. Da li pokupite pse na ulici i zagrejete ih? Usmerite svoje unutrašnje dete i zagrejte ga.
Samo svako od nas zna šta je dečak ili devojčica želeo više od svega na svetu, a nije dobio. Vi ste stručnjak! Znate cenu ovoga! Teško detinjstvo može postati resurs. I, ponavljam, šteta je što mi, već odrasli, i dalje moramo da se bavimo detinjstvom, gubimo novac, energiju i vreme. Nemojte izneveriti sebe koji je danas za vas preživeo ovu noćnu moru. Dajte smisao njegovoj ili njenoj patnji.
Potrebno je mnogo hrabrosti, svesti, Ljubavi i podrške odozgo da se to pusti unutra i živi.
Sve je od Ljubavi. Ulazeći u takvu Samoću, veoma je teško podneti da u tom trenutku niste bili prihvaćeni i voljeni.
Da postoje patnja. Da je morate upoznati da biste se pomirili sa njim.
Autor: Andrej Višnjakov
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/162428-sila-rozhdennaya-vopreki
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
