"Najviša veština borbe je slomiti otpor neprijatelja, a da se čak i ne upusti u borbu."
~ Sun Cu
~ Sun Cu
„Najviša veština borbe je slomiti otpor neprijatelja, a da se čak i ne uđe u bitku sa njim“
~ Sun Cu
„Nema svrhe pokušavati se boriti protiv ukorijenjenih navika drugih ljudi ili raspravljati o njihovim iracionalnim konceptima. Samo ćete gubiti vreme, a i sami ćete se pri tom ogorčiti i okoštati. Dakle, najbolja strategija je jednostavno prihvatiti rigidnost i nefleksibilnost drugih, spolja pokazujući poštovanje prema njihovoj želji za redom. Ali u isto vreme, morate raditi na održavanju otvorenog uma, osloboditi se loših navika i istrajati u negovanju novih ideja .”
~ Robert Green
Zamislite da ste se vratili u školu i da vas nasilnik iz paralelnog odeljenja počne ismevati pred školskim drugovima i prijateljima. Šta ćeš ti uraditi? Hoćeš li se naljutiti? Hoćeš li plakati? Udari ga u lice i započne tuču? Dobro? Tačan odgovor nije ništa od navedenog.
Najbolji način da razoružate drskoga koji vam se smeje jeste da se smejete sebi. I uradi to bolje i zabavnije od njega. Najgora stvar koju možete da uradite u ovakvoj situaciji je da pokušate da uzvratite, bilo verbalno ili fizički. Ovi pokušaji idu na ruku nasilniku, on ih unapred uzima u obzir, a oni samo vode do nasilja, u kojem on ima sve šanse da vas pobedi. Ali kada se smejete sami sebi, oduzimate prestupniku oružje kojim pokušava da vas razbesni. Istovremeno, dovodite ga u zabunu kada prestane da razume šta se zapravo dešava.
Ovo je igra umova i zasnovana je na psihologiji ljudi. Nasilnik očekuje da mu uzvratite uvredama, ili da plačete, ili pokušate da pobegnete, ili čak pokušate da ga pobedite... On to očekuje i spreman je da odgovori na sve ove opcije... Ali na činjenicu da ćete se smejati sebi. On je potpuno nespreman. A ako to uspeš bolje od njega, ismevaćeš se ne sebi, već njemu, i otrovani žalac otrgnuti od njegovog napada.
Kao što je Karlos Kastaneda jednom napisao o tome:
„Kada se osećamo previše važnim, to nas čini teškim, nespretnim i pompeznim. Da bismo bili ratnici, moramo da budemo lagani i fluidni... Pridavanje sebi prevelikog značaja je čovekov najveći neprijatelj. Oslabljen je osećajem da je uvređen postupcima i lošim rečima drugih ljudi. Osećaj sopstvene važnosti bukvalno zahteva da veći deo svog života provedete uvređeni nečim ili nekim... Običan čovek je neraskidivo povezan sa onima oko sebe, ali pravi ratnik je povezan samo sa večnošću.
Dakle, hajde da skinemo težinu samovažnosti sa svojih ramena i obučemo laku odeću humora. Ako se osećate uvređeno, u redu je ... Samo se oslobodite ovih osećanja. Budite neka vrsta sunđera koji prvo upija vodu, a zatim je oslobađa od sebe bez traga.
Ključ za sreću nije zadržavanje na sitničavosti povrede, već njeno prevazilaženje humorom višeg reda. Prihvatite ogorčenost, i bol, i sramotu, ali onda odustanite od svega ovoga uz pomoć smeha.
Kao što je Mark Tven jednom mudro rekao: „humor je najveći blagoslov čovečanstva. Ništa ne može da izdrži navalu smeha.
Filozofija koja stoji iza skoro svake borilačke veštine nam govori da prvo naučimo da se borimo da ne bismo morali. Ali, nažalost, skoro svaki borilački umetnik pre ili kasnije prekrši ovaj princip, iskušavan sopstvenim egom, novcem. Ili oboje. Razmisli o tome.
Oni demonstriraju nasilje celom svetu zarad novca i raspirivanja sopstvenog ega, svesno ili nesvesno protiveći se principima za koje se zalažu (ili su se nekada zalagali). Veoma je tužno. Možete uključiti TV na nasumični kanal i videti nekog idiota kako idiotski udara drugog idiota svojim idiotskim pesnicama. Izvini prizor.
Ali čak je i veliki Brus Li svojevremeno pao žrtvom svog naduvanog ega, žeđi za novcem i holivudizacije kung fua. I iz nekog razloga mi se čini da bi se mnogo kajao zbog svega ovoga kada bi uspeo da proživi dovoljno dug život. Ali, nažalost, umro je u dobi od samo 32 godine.
~ Sun Cu
„Nema svrhe pokušavati se boriti protiv ukorijenjenih navika drugih ljudi ili raspravljati o njihovim iracionalnim konceptima. Samo ćete gubiti vreme, a i sami ćete se pri tom ogorčiti i okoštati. Dakle, najbolja strategija je jednostavno prihvatiti rigidnost i nefleksibilnost drugih, spolja pokazujući poštovanje prema njihovoj želji za redom. Ali u isto vreme, morate raditi na održavanju otvorenog uma, osloboditi se loših navika i istrajati u negovanju novih ideja .”
~ Robert Green
Zamislite da ste se vratili u školu i da vas nasilnik iz paralelnog odeljenja počne ismevati pred školskim drugovima i prijateljima. Šta ćeš ti uraditi? Hoćeš li se naljutiti? Hoćeš li plakati? Udari ga u lice i započne tuču? Dobro? Tačan odgovor nije ništa od navedenog.
Najbolji način da razoružate drskoga koji vam se smeje jeste da se smejete sebi. I uradi to bolje i zabavnije od njega. Najgora stvar koju možete da uradite u ovakvoj situaciji je da pokušate da uzvratite, bilo verbalno ili fizički. Ovi pokušaji idu na ruku nasilniku, on ih unapred uzima u obzir, a oni samo vode do nasilja, u kojem on ima sve šanse da vas pobedi. Ali kada se smejete sami sebi, oduzimate prestupniku oružje kojim pokušava da vas razbesni. Istovremeno, dovodite ga u zabunu kada prestane da razume šta se zapravo dešava.
Ovo je igra umova i zasnovana je na psihologiji ljudi. Nasilnik očekuje da mu uzvratite uvredama, ili da plačete, ili pokušate da pobegnete, ili čak pokušate da ga pobedite... On to očekuje i spreman je da odgovori na sve ove opcije... Ali na činjenicu da ćete se smejati sebi. On je potpuno nespreman. A ako to uspeš bolje od njega, ismevaćeš se ne sebi, već njemu, i otrovani žalac otrgnuti od njegovog napada.
Kao što je Karlos Kastaneda jednom napisao o tome:
„Kada se osećamo previše važnim, to nas čini teškim, nespretnim i pompeznim. Da bismo bili ratnici, moramo da budemo lagani i fluidni... Pridavanje sebi prevelikog značaja je čovekov najveći neprijatelj. Oslabljen je osećajem da je uvređen postupcima i lošim rečima drugih ljudi. Osećaj sopstvene važnosti bukvalno zahteva da veći deo svog života provedete uvređeni nečim ili nekim... Običan čovek je neraskidivo povezan sa onima oko sebe, ali pravi ratnik je povezan samo sa večnošću.
Dakle, hajde da skinemo težinu samovažnosti sa svojih ramena i obučemo laku odeću humora. Ako se osećate uvređeno, u redu je ... Samo se oslobodite ovih osećanja. Budite neka vrsta sunđera koji prvo upija vodu, a zatim je oslobađa od sebe bez traga.
Ključ za sreću nije zadržavanje na sitničavosti povrede, već njeno prevazilaženje humorom višeg reda. Prihvatite ogorčenost, i bol, i sramotu, ali onda odustanite od svega ovoga uz pomoć smeha.
Kao što je Mark Tven jednom mudro rekao: „humor je najveći blagoslov čovečanstva. Ništa ne može da izdrži navalu smeha.
Filozofija koja stoji iza skoro svake borilačke veštine nam govori da prvo naučimo da se borimo da ne bismo morali. Ali, nažalost, skoro svaki borilački umetnik pre ili kasnije prekrši ovaj princip, iskušavan sopstvenim egom, novcem. Ili oboje. Razmisli o tome.
Oni demonstriraju nasilje celom svetu zarad novca i raspirivanja sopstvenog ega, svesno ili nesvesno protiveći se principima za koje se zalažu (ili su se nekada zalagali). Veoma je tužno. Možete uključiti TV na nasumični kanal i videti nekog idiota kako idiotski udara drugog idiota svojim idiotskim pesnicama. Izvini prizor.
Ali čak je i veliki Brus Li svojevremeno pao žrtvom svog naduvanog ega, žeđi za novcem i holivudizacije kung fua. I iz nekog razloga mi se čini da bi se mnogo kajao zbog svega ovoga kada bi uspeo da proživi dovoljno dug život. Ali, nažalost, umro je u dobi od samo 32 godine.
Umetnost borbe bez borbe prvi put je demonstrirana svetu u filmu Brusa Lija Put zmaja. Ideja ove umetnosti je jednostavna - samo treba da nadmudrite protivnika kako ne biste morali uopšte da započnete borbu. Ova umetnost je zasnovana na ključnom principu da se može boriti bez borbe i u osnovi je potpuno nenasilna.
Ali kada to podignemo na sledeći nivo i vidimo dalje nego što je video sam veliki Brus Li, počinjemo da primenjujemo ovu ideju ne samo na fizičke sukobe, već i na sve druge interakcije sa drugim ljudima. I razumemo da je ona neverovatno jaka.
„Još niste u potpunosti otvorili svoje srce za život, niste počeli da upijate svaki trenutak svog života njime. Put mirnog ratnika nije u neranjivosti, već naprotiv, u potpunoj ranjivosti – prema svetu, prema životu i prema suštini koju osećaš. Stalno vam sopstvenim primerom pokazujem da smisao života ratnika nije u izmišljenom savršenstvu ili pobedi, već u ljubavi. Ljubav je mač mirnog ratnika, a njegovi udarci donose život, a ne smrt .”
~ Dan Milman
U filmu, lik Brusa Lija je nadmašio svog neprijatelja kako bi izbegao da se bori sa njim. Nije da se plašio borbe, samo nije video smisao da se bori protiv njega samo da bi sebi i njemu dokazao da može da pobedi. Već je znao da to može. Ali umesto toga, pokušao je da ga nauči lekciji. Zato umetnost borbe bez borbe zahteva od vas da budete u stanju da preokrenete situaciju u svoju korist. Sposobnost da se uzdigne iznad situacije i njenih uobičajenih stimulansa koristeći meta-um.
Nije dovoljno biti u stanju da nadmudrite neprijatelja, još uvek morate da nadmudrite i nadigrate sopstvene emocije u svom polju (odnosno, da se izdignete iznad sopstvenog besa, zavisti ili želje za osvetom). To je neka vrsta emocionalne alhemije koju treba savladati da biste mogli da preuzmete kontrolu nad situacijom pre nego što ona eksplodira u nasilje.
Reći ću vam šta: kada ste nasilni u kulturi zasnovanoj na nasilju, vi samo nastavljate beskrajni i začarani krug nasilja. Nezdrave radnje rađaju nezdrave radnje.
Kao što je Maһatma Gandi rekao: „Ako postupamo po principu „oko za oko“, ceo svet će oslepeti.
A da se to ne bi desilo, neko mudar mora pre ili kasnije da se probudi, proguta svoj ponos, da razmišlja mudro, a ne emotivno, i odbije da nastavi ovo. Neko ko iskoristi veštinu borbe bez borbe na vreme biće taj koji će prekinuti ovaj negativni krug nasilja. Taktike i metode kojima se čovek bavi kada se bavi ovom umetnošću mogu biti mnogostrane i dalekosežne i uvek zavise od situacije.
Ključ svega je sposobnost da se uspostavi ravnoteža i ostane u sredini. U nasilnoj kulturi, najgora stvar koju možete da uradite je da budete nasilni. Nasilje treba koristiti samo u samoodbrani, a onda samo u krajnjoj nuždi, kada su vam život i zdravlje u stvarnoj opasnosti.
Pa, druga najgora stvar koju možete učiniti u takvoj kulturi je da ostanete ravnodušni prema svemu, dopuštajući da se zločini počine čak i kada biste mogli da ih sprečite.
Slično tome, u nemoralnom društvu, najgora stvar koju možete učiniti je biti nemoralan i činiti loše stvari, a druga najgora stvar je da budete previše moralni, održavate status kvo i „ne želite da ljuljate čamac“ tako što ćete jednostavno dozvoliti drugima da to rade šta god hoće.
Moralan čovek koji negira nasilje i praktikuje umetnost borbe bez borbe je ključ za oslobađanje ovog sveta od nasilja i nemorala, jer se umećem borbe bez borbe koristi kao skalpelom hirurga, izlažući ga najranjivijoj tački nasilnika. I nemoralni sistem. Ne napadom ili nanošenjem štete ljudima, već napadom i oštećenjem infrastrukture (i psihički i fizički) koja podržava ovaj začarani sistem.
Umetnost borbe bez borbe je slavljenje dobronamernog lukavstva i satire, a ne oružja i nasilja. To je shvatanje da je osoba sklona nasilju gotovo uvek najčešći gubitnik. Nasilje je u najboljem slučaju glupo, a u najgorem smrtonosno.
Prava hrabrost nije u dizanju neprijateljskog tenka u vazduh, već u potkopavanju snage i volje vašeg neprijatelja da se borite lukavo. To je ubediti protivnika da uđe u čamac da nastavi borbu na najbližem ostrvu, a zatim iskoči sa njega pre nego što se udalji od broda. To je da se smejete sebi mnogo više nego nasilniku. Radi se o tome da postanete sunđer koji upija svu negativnost na koju naiđete, a zatim je iskoristite na kreativan način, koji ruši paradigmu, razbija zonu udobnosti i seče kavez. Ona se smeje samoj moći. Ona se smeje autoritetu i uz pomoć jarkog humora obara preteranu ozbiljnost na zemlju.
Kada se susrećemo sa nasiljem, skloni smo da odgovorimo sopstvenim nasiljem. Kada smo suočeni sa ratom, verujemo da se takođe moramo boriti da zaštitimo sebe. Kada imamo posla sa nasilnikom, znamo da ga „trebamo“ ili psovati, ili se boriti, ili pobeći. Ali umetnost borbe bez borbe menja samu prirodu igre.
Izvrće se psihološka dinamika sa kojom se morate suočiti. Zbacuje ego sa svog pozlaćenog trona, ja pravila po kojima se ova igra „obično“ igra. Podstiče nas da postanemo beskonačni igrači u igri života, umesto da budemo marionete u ovoj igri.
Kao što Edvard Astlin Kamings piše: „Biti svoj u svetu koji dan i noć pokušava da te učini nekim drugim znači voditi najtežu borbu koju čovek može da ima, i ona se nikada ne završava.”
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2019/03/iskusstvo-srazhatsya-ne-srazhayas/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Ali kada to podignemo na sledeći nivo i vidimo dalje nego što je video sam veliki Brus Li, počinjemo da primenjujemo ovu ideju ne samo na fizičke sukobe, već i na sve druge interakcije sa drugim ljudima. I razumemo da je ona neverovatno jaka.
„Još niste u potpunosti otvorili svoje srce za život, niste počeli da upijate svaki trenutak svog života njime. Put mirnog ratnika nije u neranjivosti, već naprotiv, u potpunoj ranjivosti – prema svetu, prema životu i prema suštini koju osećaš. Stalno vam sopstvenim primerom pokazujem da smisao života ratnika nije u izmišljenom savršenstvu ili pobedi, već u ljubavi. Ljubav je mač mirnog ratnika, a njegovi udarci donose život, a ne smrt .”
~ Dan Milman
U filmu, lik Brusa Lija je nadmašio svog neprijatelja kako bi izbegao da se bori sa njim. Nije da se plašio borbe, samo nije video smisao da se bori protiv njega samo da bi sebi i njemu dokazao da može da pobedi. Već je znao da to može. Ali umesto toga, pokušao je da ga nauči lekciji. Zato umetnost borbe bez borbe zahteva od vas da budete u stanju da preokrenete situaciju u svoju korist. Sposobnost da se uzdigne iznad situacije i njenih uobičajenih stimulansa koristeći meta-um.
Nije dovoljno biti u stanju da nadmudrite neprijatelja, još uvek morate da nadmudrite i nadigrate sopstvene emocije u svom polju (odnosno, da se izdignete iznad sopstvenog besa, zavisti ili želje za osvetom). To je neka vrsta emocionalne alhemije koju treba savladati da biste mogli da preuzmete kontrolu nad situacijom pre nego što ona eksplodira u nasilje.
Reći ću vam šta: kada ste nasilni u kulturi zasnovanoj na nasilju, vi samo nastavljate beskrajni i začarani krug nasilja. Nezdrave radnje rađaju nezdrave radnje.
Kao što je Maһatma Gandi rekao: „Ako postupamo po principu „oko za oko“, ceo svet će oslepeti.
A da se to ne bi desilo, neko mudar mora pre ili kasnije da se probudi, proguta svoj ponos, da razmišlja mudro, a ne emotivno, i odbije da nastavi ovo. Neko ko iskoristi veštinu borbe bez borbe na vreme biće taj koji će prekinuti ovaj negativni krug nasilja. Taktike i metode kojima se čovek bavi kada se bavi ovom umetnošću mogu biti mnogostrane i dalekosežne i uvek zavise od situacije.
Ključ svega je sposobnost da se uspostavi ravnoteža i ostane u sredini. U nasilnoj kulturi, najgora stvar koju možete da uradite je da budete nasilni. Nasilje treba koristiti samo u samoodbrani, a onda samo u krajnjoj nuždi, kada su vam život i zdravlje u stvarnoj opasnosti.
Pa, druga najgora stvar koju možete učiniti u takvoj kulturi je da ostanete ravnodušni prema svemu, dopuštajući da se zločini počine čak i kada biste mogli da ih sprečite.
Slično tome, u nemoralnom društvu, najgora stvar koju možete učiniti je biti nemoralan i činiti loše stvari, a druga najgora stvar je da budete previše moralni, održavate status kvo i „ne želite da ljuljate čamac“ tako što ćete jednostavno dozvoliti drugima da to rade šta god hoće.
Moralan čovek koji negira nasilje i praktikuje umetnost borbe bez borbe je ključ za oslobađanje ovog sveta od nasilja i nemorala, jer se umećem borbe bez borbe koristi kao skalpelom hirurga, izlažući ga najranjivijoj tački nasilnika. I nemoralni sistem. Ne napadom ili nanošenjem štete ljudima, već napadom i oštećenjem infrastrukture (i psihički i fizički) koja podržava ovaj začarani sistem.
Umetnost borbe bez borbe je slavljenje dobronamernog lukavstva i satire, a ne oružja i nasilja. To je shvatanje da je osoba sklona nasilju gotovo uvek najčešći gubitnik. Nasilje je u najboljem slučaju glupo, a u najgorem smrtonosno.
Prava hrabrost nije u dizanju neprijateljskog tenka u vazduh, već u potkopavanju snage i volje vašeg neprijatelja da se borite lukavo. To je ubediti protivnika da uđe u čamac da nastavi borbu na najbližem ostrvu, a zatim iskoči sa njega pre nego što se udalji od broda. To je da se smejete sebi mnogo više nego nasilniku. Radi se o tome da postanete sunđer koji upija svu negativnost na koju naiđete, a zatim je iskoristite na kreativan način, koji ruši paradigmu, razbija zonu udobnosti i seče kavez. Ona se smeje samoj moći. Ona se smeje autoritetu i uz pomoć jarkog humora obara preteranu ozbiljnost na zemlju.
Kada se susrećemo sa nasiljem, skloni smo da odgovorimo sopstvenim nasiljem. Kada smo suočeni sa ratom, verujemo da se takođe moramo boriti da zaštitimo sebe. Kada imamo posla sa nasilnikom, znamo da ga „trebamo“ ili psovati, ili se boriti, ili pobeći. Ali umetnost borbe bez borbe menja samu prirodu igre.
Izvrće se psihološka dinamika sa kojom se morate suočiti. Zbacuje ego sa svog pozlaćenog trona, ja pravila po kojima se ova igra „obično“ igra. Podstiče nas da postanemo beskonačni igrači u igri života, umesto da budemo marionete u ovoj igri.
Kao što Edvard Astlin Kamings piše: „Biti svoj u svetu koji dan i noć pokušava da te učini nekim drugim znači voditi najtežu borbu koju čovek može da ima, i ona se nikada ne završava.”
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/psihologiya-lifestyle/2019/03/iskusstvo-srazhatsya-ne-srazhayas/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
