Veoma je važno da shvatite ovaj mehanizam. Mi ne možemo zamisliti da budemo srećni bez odgovarajućih uslova. Zaista je tako. Naučeni smo da svoju sreću povezujemo sa tim uslovima.
|
|
Kada se vežemo za nešto, život je uništen; kada se zakačimo za nešto, prestajemo da živimo. To piše na svim stranicama Jevanđelja. Pokušajte da shvatite. Shvatite još jednu iluziju - sreća nije adekvatna emociji, ushićenju. Verovanje da neka emocija izvire iz zadovoljenja želje je samo nova iluzija. Želja donosi samo brigu i napetost i, pre ili kasnije, rezultati opijenosti isplivaće na površinu.
|
Kada smo dovoljno patili, tada smo spremni da shvatimo. Vi se hranite emocijama - to je kao hraniti trkačkog konja urnama, i vinom. Trkački konj se ne hrani tako. To je kao hraniti ljudska bića drogama. Ali sa drogama se ne može napuniti stomak. Ono što je potrebno je dobar obrok, solidan, hranljiv, i nešto za piće. To treba sami da shvatite.
Iluzija je da neko drugi može sve to učiniti umesto vas, da neki mudrac ili učitelj može to da obavi za vas. Čak ni najveći duhovni učitelj na svetu ne može učiniti ni jedan korak umesto vas. Sve morate sami.
Sveti Avgustin je to lepo izrazio: "Sam Isus Hrist nije mogao ništa da učini za mnoge među onima koji su ga slušali." Ili da ponovo citiram onu divnu arapsku izreku, koja kaže: "Priroda kiše je uvek ista, pa ipak od nje raste trnje u pustinji i cveće u bašti."
Vi ste taj koji mora nešto da učini. Niko drugi ne može vam pomoći. Vi ste taj koji treba da svari hranu koju pojede, vi ste taj koji treba da shvati. Niko drugi ne može da shvati umesto vas. Vi ste taj koji treba da traži. Niko drugi ne može da traži umesto vas. Ne možete se osloniti ni na koga, u traženju istine, ljubavi, svoga "ja".
Postoji jedna velika iluzija, a to je da je veoma važno da budemo poštovani, da budemo voljeni i cenjeni, da budemo važni. Mnogi govore da je u nama usađena prirodna potreba da budemo voljeni i cenjeni, da pripadamo nekome. To je laž, neistina. Odbacite ovu iluziju i bićete srećni. Mi imamo prirodnu potrebu za slobodom, imamo prirodnu potrebu da volimo, ali ne i da budemo voljeni.
Ponekad, na mojim psihoterapeutskim seansama, suočavao sam se sa jednim vrlo čestim problemom: "Niko me ne voli, kako onda mogu da budem srećan?" Tada ja objašnjavam toj osobi: "Hoćete li možda da kažete kako ne postoji ni jedan trenutak u kome zaboravljate da niste voljeni, kada se opustite i osećate se srećno?" Naravno da postoji.
Jedna žena, na primer, sva se unela gledajući neki film. Reč je o nekoj komediji, žena se smeje i raduje, i u tom blagoslovenom trenutku zaboravila je da se podseti kako je niko ne voli, niko je ne voli, niko je ne voli. Srećna je! Zatim izlazi iz bioskopa i prijateljica sa kojom je gledala film odlazi s nekim momkom, ostavivši je samu. I tako ona počne da razmišlja: "Sve moje prijateljice imaju momka, a ja nemam nikog. Kako sam nesrećna. Niko me ne voli!"
U Indiji, mnogi siromašni ljudi počeli su da nabavljaju sebi tranzistore, koji su tamo luksuz. "Svi imaju radio", kažu, "ali ja ga nemam. Tako sam nesrećan." Dok ljudi nisu počeli da kupuju radio-aparate, svi su bili savršeno srećni bez njih. Isto važi i za vas - sve dok vam neko nije rekao da ne možete biti srećni ako niste voljeni, željeni ili privlačni za nekoga.
Kroz dodir sa stvarnošću postaje se srećan. Eto šta donosi sreću - dodir sa stvarnošću, trenutak po trenutak. Tu ćete pronaći Boga; tu ćete pronaći sreću. Ali većina ljudi nije spremna da čuje takve stvari.
Iluzija je da spoljašnji događaji imaju moć da nas ugroze, da drugi ljudi imaju moć da nam nanesu zlo. Nije tako. Samo im mi dajemo moć da to učine.
Još jedna iluzija - da ste vi sve te etikete koje vam drugi ljudi nalepljuju ili koje ste sami sebi nalepili. Niste, niste! Ne treba, dakle, da se kačite za njih.
Iluzija je da neko drugi može sve to učiniti umesto vas, da neki mudrac ili učitelj može to da obavi za vas. Čak ni najveći duhovni učitelj na svetu ne može učiniti ni jedan korak umesto vas. Sve morate sami.
Sveti Avgustin je to lepo izrazio: "Sam Isus Hrist nije mogao ništa da učini za mnoge među onima koji su ga slušali." Ili da ponovo citiram onu divnu arapsku izreku, koja kaže: "Priroda kiše je uvek ista, pa ipak od nje raste trnje u pustinji i cveće u bašti."
Vi ste taj koji mora nešto da učini. Niko drugi ne može vam pomoći. Vi ste taj koji treba da svari hranu koju pojede, vi ste taj koji treba da shvati. Niko drugi ne može da shvati umesto vas. Vi ste taj koji treba da traži. Niko drugi ne može da traži umesto vas. Ne možete se osloniti ni na koga, u traženju istine, ljubavi, svoga "ja".
Postoji jedna velika iluzija, a to je da je veoma važno da budemo poštovani, da budemo voljeni i cenjeni, da budemo važni. Mnogi govore da je u nama usađena prirodna potreba da budemo voljeni i cenjeni, da pripadamo nekome. To je laž, neistina. Odbacite ovu iluziju i bićete srećni. Mi imamo prirodnu potrebu za slobodom, imamo prirodnu potrebu da volimo, ali ne i da budemo voljeni.
Ponekad, na mojim psihoterapeutskim seansama, suočavao sam se sa jednim vrlo čestim problemom: "Niko me ne voli, kako onda mogu da budem srećan?" Tada ja objašnjavam toj osobi: "Hoćete li možda da kažete kako ne postoji ni jedan trenutak u kome zaboravljate da niste voljeni, kada se opustite i osećate se srećno?" Naravno da postoji.
Jedna žena, na primer, sva se unela gledajući neki film. Reč je o nekoj komediji, žena se smeje i raduje, i u tom blagoslovenom trenutku zaboravila je da se podseti kako je niko ne voli, niko je ne voli, niko je ne voli. Srećna je! Zatim izlazi iz bioskopa i prijateljica sa kojom je gledala film odlazi s nekim momkom, ostavivši je samu. I tako ona počne da razmišlja: "Sve moje prijateljice imaju momka, a ja nemam nikog. Kako sam nesrećna. Niko me ne voli!"
U Indiji, mnogi siromašni ljudi počeli su da nabavljaju sebi tranzistore, koji su tamo luksuz. "Svi imaju radio", kažu, "ali ja ga nemam. Tako sam nesrećan." Dok ljudi nisu počeli da kupuju radio-aparate, svi su bili savršeno srećni bez njih. Isto važi i za vas - sve dok vam neko nije rekao da ne možete biti srećni ako niste voljeni, željeni ili privlačni za nekoga.
Kroz dodir sa stvarnošću postaje se srećan. Eto šta donosi sreću - dodir sa stvarnošću, trenutak po trenutak. Tu ćete pronaći Boga; tu ćete pronaći sreću. Ali većina ljudi nije spremna da čuje takve stvari.
Iluzija je da spoljašnji događaji imaju moć da nas ugroze, da drugi ljudi imaju moć da nam nanesu zlo. Nije tako. Samo im mi dajemo moć da to učine.
Još jedna iluzija - da ste vi sve te etikete koje vam drugi ljudi nalepljuju ili koje ste sami sebi nalepili. Niste, niste! Ne treba, dakle, da se kačite za njih.
Jednog dana, kada mi neko bude rekao da sam genije i kada to budem shvatio ozbiljno, naći ću se u velikoj nevolji. Shvatate li zašto? Zato što ću od tog trenutka postati napet. Moraću da održim nivo situacije, da odgovorim na očekivanja. Posle svakog predavanja moraću da proverim: "Da li vam se dopalo predavanje? Mislite li i dalje da sam genije?"
Dakle, jedina stvar koju treba učiniti je da uklonite svaku etiketu! Izbrišite ih i bićete slobodni! Nemojte se poistovećivati sa tim etiketama. One predstavljaju ono što misli neko drugi, ono što je neko u određenom trenutku video u vama. Da li ste zaista genije? Da li ste uvrnuti? Da li ste mistik? Da li ste ludi? Šta je to važno, u suštini? Važno je da nastavimo da budemo svesni, da živimo ovaj život, trenutak po trenutak. Kako su divne one reči Jevanđelja: "Pogledajte ptice na nebu - ne seju, ne žanju, ne odlažu u ambare... pogledajte ljiljane u polju, ne predu i ne tkaju." To su zaista mistične reči, reči čoveka koji je probuđen.
Prema tome, zašto ste zabrinuti? Da li ste bar u stanju da dodate, bez obzira na svu vašu brigu, jedan jedini trenutak opuštenosti svom životu? Čemu se brinuti za sutra? Postoji li život posle smrti? Da li ću živeti posle svoje smrti? Čemu se brinuti za sutra? Uđite u sadašnjost.
Neko je rekao: "Život je ono što nam se dešava dok smo preokupirani drugim planovima." Patetično. Živite u sadašnjosti. To je nešto što ćete videti da se dešava kada se probudite. Otkrićete da živite u sadašnjosti, istinski proživljavajući svaki trenutak koji živite.
Kada smo bili mladi, drogirani smo na raznorazne načine. Vaspitavani smo da osećamo potrebu za drugima. Radi čega? Da bismo bili prihvaćeni, uvaženi, poštovani, da bi nam se tapšalo - radi onoga što nazivaju uspehom. Međutim, to su reči koje ne odgovaraju stvarnosti. Šta je uspeh? To je ono što je, po mišljenju neke grupe ljudi, pozitivno. Ali neka druga grupa može odlučiti da je to negativno. Ono što je dobro u Americi može biti smatrano lošim u Avganistanu. Uspeh, u nekom političkom krugu, može biti smatran neuspehom u drugim krugovima. Sve su to običaji, ali mi ih tretiramo kao da su sama stvarnost, zar ne?
Kada smo bili mladi, programirani smo da ne budemo srećni. Učili su nas da je za sreću potreban novac, uspeh, partner lepog izgleda, dobar posao, prijateljstvo, duhovno uzdizanje, Bog, i ko zna šta još. Ako ne dođete do tih stvari, govorili su nam, ne možete biti srećni. Ovo ubeđenje da ne možemo biti srećni bez nečega, definisaću kao usmerenost, kao cilj. Kada jednom ubedimo sebe u to - i to prodre u našu podsvest, učvrstivši se u korene našeg bića - onda smo gotovi.
"Kako možeš da budeš srećan bez zdravlja?" uzvraćate mi. U redu, kazaću vam nešto. Upoznao sam ljude koji su umirali od raka i bili srećni. Kako su mogli da budu srećni, kada su znali da će umreti? Pa ipak su bili.
"Kako bih mogao da budem srećan bez novca?" Neko ima milion dolara u banci i oseća se nesigurno; neko drugi bukvalno nema para, ali uopšte ne izgleda nesigurno. Programiran je na drugi način, to je sve. Uzaludno je savetovati prvom čoveku šta treba da učini - on treba da shvati. Saveti nisu od velike pomoći. Neophodno je shvatiti da smo programirani, da je reč o pogrešnom ubeđenju. Potrebno je da ga sagledamo kao lažno, kao običnu fantaziju.
Šta ljudi rade čitav svoj život? Bore se; samo se bore. I to se naziva samoodržanje. Kada prosečan Amerikanac kaže da se bori za goli život, to uopšte nije istina! On se bori za mnogo više nego što mu je potrebno za život. Dođite u Indiju i shvatićete. Nisu neophodni svi ti automobili, televizori, šminka za lice, tolika odeća itd., ali probajte da ubedite prosečnog Amerikanca u ovo o čemu govorim. On je podvrgnut pranju mozga - programiran je. I tako prosečni Amerikanci rade i bore se da bi pribavili predmete svojih želja koji će ih učiniti srećnim.
Čujte sada jednu patetičnu priču - vašu priču, moju, svačiju priču. "Sve dok ne budem imao to što želim (novac, prijateljstvo, bilo šta) neću biti srećan. Moram da se borim da to pribavim i, kad ga budem imao, moraću da se borim da ga zadržim. Biće tako uzbudljivo, jedno vreme. Oh, tako sam uzbuđen, imam ga!" Ali koliko traje? Nekoliko minuta, možda nekoliko dana. Kada konačno kupite vaš novi auto, koliko traje emocija? Sve dok vam se ne ukaže novi cilj.
Kada se govori o emocijama, istina je da se posle nekog vremena zamorimo od neke emocije. Govorili su mi da je molitva najvažnija stvar; govorili su mi da je Bog najvažnija stvar; govorili su mi da je prijateljstvo najvažnija stvar. Pošto nisam znao šta je u stvari molitva, šta je Bog, šta je prijateljstvo, to je činilo da se dobro osećam. Ali, posle nekog vremena, javila bi se dosada - dosada od molitve, od Boga, od prijateljstva. Zar to nije patetično? I tu nema izlaza, jednostavno nema izlaza. To je jedini model koji nam je ponuđen - da budemo srećni. Nije nam usađen drugi model.
Naša kultura, naše društvo i, žao mi je što moram to da kažem, naša religija, nisu nam dali druge modele. Nekog proglase kardinalom - kakva čast! Čast? Jeste li rekli čast? Ne, to je pogrešna reč. Sada će i drugi težiti istom položaju. Zapali ste u ono što se u Jevanđelju opisuje kao "svet" i izgubićete svoju dušu. Svet, moć, prestiž, pobeda, uspeh, čast i tako dalje, stvari su koje ne postoje. Osvoji se svet, ali se izgubi duša. Čitav vaš život ostaje prazan i bez duše. Nema ničega.
Postoji samo jedan izlaz - da deprogramiramo sebe! A kako se to radi? Postaje se svestan činjenice da smo programirani. To se ne može promeniti naporom volje; ne može se promeniti kroz ideale; ne može se promeniti prihvatajući nove navike; možda će se promeniti ponašanje, ali vi nećete. Jedini način da doživite promenu je svesnost, shvatanje.
Kada vidite samo kamen u kamenu, i parče papira u parčetu papira, nećete više misliti da je kamen dragoceni dijamant, a parče papira ček na milion dolara. Kada to shvatite, promenićete se. U vašoj težnji za menjanjem nema više nasilja. U suprotnom, ono što nazivate promenom samo je pokušaj da drukčije rasporedimo nameštaj. Ponašanje se promenilo, ali se vi niste promenili.
Antoni de Melo - Buđenje
Dakle, jedina stvar koju treba učiniti je da uklonite svaku etiketu! Izbrišite ih i bićete slobodni! Nemojte se poistovećivati sa tim etiketama. One predstavljaju ono što misli neko drugi, ono što je neko u određenom trenutku video u vama. Da li ste zaista genije? Da li ste uvrnuti? Da li ste mistik? Da li ste ludi? Šta je to važno, u suštini? Važno je da nastavimo da budemo svesni, da živimo ovaj život, trenutak po trenutak. Kako su divne one reči Jevanđelja: "Pogledajte ptice na nebu - ne seju, ne žanju, ne odlažu u ambare... pogledajte ljiljane u polju, ne predu i ne tkaju." To su zaista mistične reči, reči čoveka koji je probuđen.
Prema tome, zašto ste zabrinuti? Da li ste bar u stanju da dodate, bez obzira na svu vašu brigu, jedan jedini trenutak opuštenosti svom životu? Čemu se brinuti za sutra? Postoji li život posle smrti? Da li ću živeti posle svoje smrti? Čemu se brinuti za sutra? Uđite u sadašnjost.
Neko je rekao: "Život je ono što nam se dešava dok smo preokupirani drugim planovima." Patetično. Živite u sadašnjosti. To je nešto što ćete videti da se dešava kada se probudite. Otkrićete da živite u sadašnjosti, istinski proživljavajući svaki trenutak koji živite.
Kada smo bili mladi, drogirani smo na raznorazne načine. Vaspitavani smo da osećamo potrebu za drugima. Radi čega? Da bismo bili prihvaćeni, uvaženi, poštovani, da bi nam se tapšalo - radi onoga što nazivaju uspehom. Međutim, to su reči koje ne odgovaraju stvarnosti. Šta je uspeh? To je ono što je, po mišljenju neke grupe ljudi, pozitivno. Ali neka druga grupa može odlučiti da je to negativno. Ono što je dobro u Americi može biti smatrano lošim u Avganistanu. Uspeh, u nekom političkom krugu, može biti smatran neuspehom u drugim krugovima. Sve su to običaji, ali mi ih tretiramo kao da su sama stvarnost, zar ne?
Kada smo bili mladi, programirani smo da ne budemo srećni. Učili su nas da je za sreću potreban novac, uspeh, partner lepog izgleda, dobar posao, prijateljstvo, duhovno uzdizanje, Bog, i ko zna šta još. Ako ne dođete do tih stvari, govorili su nam, ne možete biti srećni. Ovo ubeđenje da ne možemo biti srećni bez nečega, definisaću kao usmerenost, kao cilj. Kada jednom ubedimo sebe u to - i to prodre u našu podsvest, učvrstivši se u korene našeg bića - onda smo gotovi.
"Kako možeš da budeš srećan bez zdravlja?" uzvraćate mi. U redu, kazaću vam nešto. Upoznao sam ljude koji su umirali od raka i bili srećni. Kako su mogli da budu srećni, kada su znali da će umreti? Pa ipak su bili.
"Kako bih mogao da budem srećan bez novca?" Neko ima milion dolara u banci i oseća se nesigurno; neko drugi bukvalno nema para, ali uopšte ne izgleda nesigurno. Programiran je na drugi način, to je sve. Uzaludno je savetovati prvom čoveku šta treba da učini - on treba da shvati. Saveti nisu od velike pomoći. Neophodno je shvatiti da smo programirani, da je reč o pogrešnom ubeđenju. Potrebno je da ga sagledamo kao lažno, kao običnu fantaziju.
Šta ljudi rade čitav svoj život? Bore se; samo se bore. I to se naziva samoodržanje. Kada prosečan Amerikanac kaže da se bori za goli život, to uopšte nije istina! On se bori za mnogo više nego što mu je potrebno za život. Dođite u Indiju i shvatićete. Nisu neophodni svi ti automobili, televizori, šminka za lice, tolika odeća itd., ali probajte da ubedite prosečnog Amerikanca u ovo o čemu govorim. On je podvrgnut pranju mozga - programiran je. I tako prosečni Amerikanci rade i bore se da bi pribavili predmete svojih želja koji će ih učiniti srećnim.
Čujte sada jednu patetičnu priču - vašu priču, moju, svačiju priču. "Sve dok ne budem imao to što želim (novac, prijateljstvo, bilo šta) neću biti srećan. Moram da se borim da to pribavim i, kad ga budem imao, moraću da se borim da ga zadržim. Biće tako uzbudljivo, jedno vreme. Oh, tako sam uzbuđen, imam ga!" Ali koliko traje? Nekoliko minuta, možda nekoliko dana. Kada konačno kupite vaš novi auto, koliko traje emocija? Sve dok vam se ne ukaže novi cilj.
Kada se govori o emocijama, istina je da se posle nekog vremena zamorimo od neke emocije. Govorili su mi da je molitva najvažnija stvar; govorili su mi da je Bog najvažnija stvar; govorili su mi da je prijateljstvo najvažnija stvar. Pošto nisam znao šta je u stvari molitva, šta je Bog, šta je prijateljstvo, to je činilo da se dobro osećam. Ali, posle nekog vremena, javila bi se dosada - dosada od molitve, od Boga, od prijateljstva. Zar to nije patetično? I tu nema izlaza, jednostavno nema izlaza. To je jedini model koji nam je ponuđen - da budemo srećni. Nije nam usađen drugi model.
Naša kultura, naše društvo i, žao mi je što moram to da kažem, naša religija, nisu nam dali druge modele. Nekog proglase kardinalom - kakva čast! Čast? Jeste li rekli čast? Ne, to je pogrešna reč. Sada će i drugi težiti istom položaju. Zapali ste u ono što se u Jevanđelju opisuje kao "svet" i izgubićete svoju dušu. Svet, moć, prestiž, pobeda, uspeh, čast i tako dalje, stvari su koje ne postoje. Osvoji se svet, ali se izgubi duša. Čitav vaš život ostaje prazan i bez duše. Nema ničega.
Postoji samo jedan izlaz - da deprogramiramo sebe! A kako se to radi? Postaje se svestan činjenice da smo programirani. To se ne može promeniti naporom volje; ne može se promeniti kroz ideale; ne može se promeniti prihvatajući nove navike; možda će se promeniti ponašanje, ali vi nećete. Jedini način da doživite promenu je svesnost, shvatanje.
Kada vidite samo kamen u kamenu, i parče papira u parčetu papira, nećete više misliti da je kamen dragoceni dijamant, a parče papira ček na milion dolara. Kada to shvatite, promenićete se. U vašoj težnji za menjanjem nema više nasilja. U suprotnom, ono što nazivate promenom samo je pokušaj da drukčije rasporedimo nameštaj. Ponašanje se promenilo, ali se vi niste promenili.
Antoni de Melo - Buđenje
