Naši sudovi o svetu i ljudima su pogrešni u odnosu jedni na druge. Mi smo navikli da sudimo sa pozicije uma, a ne sa pozicije Duše. Činjenica je da stvarnost, obučena u okvire uma, gubi svoju svestranost i šarenilo, postaje izbledela, dosadna i lišena prvobitnog značenja.
Naši sudovi o svetu i ljudima su pogrešni u odnosu jedni na druge. Mi smo navikli da sudimo sa pozicije uma, a ne sa pozicije Duše. Činjenica je da stvarnost, obučena u okvire uma, gubi svoju svestranost i šarenilo, postaje izbledela, dosadna i lišena prvobitnog značenja.
Ljudski um sudi o ljudima u smislu kretanja vremena u prostoru, odnosno definiše svaku osobu u okvirima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i sudi o njegovim postupcima u svim vremenskim periodima života. Sa stanovišta uma, čovek nam se pojavljuje u obliku svojih prošlih dela, sadašnjih aktivnosti i aspekata budućeg života.
Ne ocenjujemo samu osobu, već događaje za koje je bila vezana i koji karakterišu njegovo ponašanje. Dakle, mi ne vidimo samog čoveka, već samo ono što radi iz nekog razloga. Ne znajući šta je čoveka podstaklo da izvrši radnje svog života, mi se obavezujemo da procenimo ko je on i u našem umu se formira odgovarajuća slika.
To pokazuje da mi sudimo o ljudima ne znajući ko su oni zapravo, već svoje ideje formiramo samo na osnovu slike koju naš um identifikuje u skladu sa našim iskustvom, sa stereotipima, verovanjima i istinama koji su samo nama svojstveni.
Shodno tome, bilo koja osoba u očima drugih ljudi pojavljuje se u velikom broju njegovih slika i prototipova, niko ga ne može videti onakvim kakav zaista jeste. Vidimo drugu osobu samo dok je naš um ispituje, kačeći na nju mnoštvo etiketa, očekivanja, iluzija. Stoga, ako čovek posmatra svet sa pozicije uma, on se lišava istinske čiste vizije života i ispunjava se figurativnim sudovima o ljudima i događajima.
Ako posmatramo svet sa pozicije Duše, ne vodimo računa o svojim sudovima, odbacujemo sve ideje o nečemu ili nekome i dozvoljavamo da sve bude kako jeste. Kako možete danas suditi o čoveku ako osoba koja je bio juče više nije tu, a ko će biti sutra još uvek nam je nepoznat.
Prava slika čoveka otkriva nam se samo u sadašnjosti, samo njegova trenutna slika sa svim mislima, osećanjima, postupcima može da govori o samoj osobi. Čak ni u sledećem trenutku života ne možete znati šta će osoba ispred vas postati.
Kako možete suditi o drugom po njegovim prošlim postupcima, ako prošlosti više nema, nema nikoga, osobe koja je živela u njemu. Ova ličnost je već umrla i na njenom mestu se rodila nova slika čoveka. I ova slika se rađa svakog trenutka života, jer ništa nije trajno.
Velika zabluda čovečanstva je da se poistovećujemo sa sopstvenim sudovima, idejama, očekivanjima, mislima, koji nisu uvek naši, ali su često inspirisani drugim ljudima i društvom.
Na primer, ako čoveku iz detinjstva kažete da nije sposoban ni za šta, onda će živeti svoj život bez vere u sopstvene snage. Koliko lepih ljudi srećemo u životu, lepih i izgledom i dušom, ali koji sebe smatraju ružnim i nedostojnim, a sve zato što im niko u detinjstvu nije verovao, roditelji su ih osuđivali i kritikovali, a oni, verujući u istinu reči svojih roditelja, projektovali su ovu sliku za sebe, u skladu sa kojom žive ceo život.
Ne sudite ko ste bili juče, ta osoba više ne postoji, postoji samo jedna koja je u sadašnjem trenutku, a šta ćete biti sutra zavisi samo od vas.
Autor: Vadim Zeland
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/130298-vadim-zeland-my-sudim-o-lyudyah-ne-znaya-kto-oni-est-na-samom-dele
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Ljudski um sudi o ljudima u smislu kretanja vremena u prostoru, odnosno definiše svaku osobu u okvirima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i sudi o njegovim postupcima u svim vremenskim periodima života. Sa stanovišta uma, čovek nam se pojavljuje u obliku svojih prošlih dela, sadašnjih aktivnosti i aspekata budućeg života.
Ne ocenjujemo samu osobu, već događaje za koje je bila vezana i koji karakterišu njegovo ponašanje. Dakle, mi ne vidimo samog čoveka, već samo ono što radi iz nekog razloga. Ne znajući šta je čoveka podstaklo da izvrši radnje svog života, mi se obavezujemo da procenimo ko je on i u našem umu se formira odgovarajuća slika.
To pokazuje da mi sudimo o ljudima ne znajući ko su oni zapravo, već svoje ideje formiramo samo na osnovu slike koju naš um identifikuje u skladu sa našim iskustvom, sa stereotipima, verovanjima i istinama koji su samo nama svojstveni.
Shodno tome, bilo koja osoba u očima drugih ljudi pojavljuje se u velikom broju njegovih slika i prototipova, niko ga ne može videti onakvim kakav zaista jeste. Vidimo drugu osobu samo dok je naš um ispituje, kačeći na nju mnoštvo etiketa, očekivanja, iluzija. Stoga, ako čovek posmatra svet sa pozicije uma, on se lišava istinske čiste vizije života i ispunjava se figurativnim sudovima o ljudima i događajima.
Ako posmatramo svet sa pozicije Duše, ne vodimo računa o svojim sudovima, odbacujemo sve ideje o nečemu ili nekome i dozvoljavamo da sve bude kako jeste. Kako možete danas suditi o čoveku ako osoba koja je bio juče više nije tu, a ko će biti sutra još uvek nam je nepoznat.
Prava slika čoveka otkriva nam se samo u sadašnjosti, samo njegova trenutna slika sa svim mislima, osećanjima, postupcima može da govori o samoj osobi. Čak ni u sledećem trenutku života ne možete znati šta će osoba ispred vas postati.
Kako možete suditi o drugom po njegovim prošlim postupcima, ako prošlosti više nema, nema nikoga, osobe koja je živela u njemu. Ova ličnost je već umrla i na njenom mestu se rodila nova slika čoveka. I ova slika se rađa svakog trenutka života, jer ništa nije trajno.
Velika zabluda čovečanstva je da se poistovećujemo sa sopstvenim sudovima, idejama, očekivanjima, mislima, koji nisu uvek naši, ali su često inspirisani drugim ljudima i društvom.
Na primer, ako čoveku iz detinjstva kažete da nije sposoban ni za šta, onda će živeti svoj život bez vere u sopstvene snage. Koliko lepih ljudi srećemo u životu, lepih i izgledom i dušom, ali koji sebe smatraju ružnim i nedostojnim, a sve zato što im niko u detinjstvu nije verovao, roditelji su ih osuđivali i kritikovali, a oni, verujući u istinu reči svojih roditelja, projektovali su ovu sliku za sebe, u skladu sa kojom žive ceo život.
Ne sudite ko ste bili juče, ta osoba više ne postoji, postoji samo jedna koja je u sadašnjem trenutku, a šta ćete biti sutra zavisi samo od vas.
Autor: Vadim Zeland
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/130298-vadim-zeland-my-sudim-o-lyudyah-ne-znaya-kto-oni-est-na-samom-dele
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
