Viktor Frankl je poznati austrijski psihoterapeut, psiholog i filozof koji je prošao kroz Aušvic. Evo poglavlja iz njegove knjige „Reci da životu!“, koji je radio u logoru i završio nakon puštanja na slobodu.
… Osoba koja je izgubila unutrašnju izdržljivost brzo se sruši. Tipična je fraza kojom odbija sve pokušaje da se oraspoloži: „Nemam šta više da očekujem od života." Šta možeš da kažeš? Kako prigovarate?
Teškoća je u tome što se pitanje smisla života mora postaviti drugačije. Moramo to sami naučiti i sumnjama objasniti da nije poenta ono što očekujemo od života, već ono što on očekuje od nas. Filozofski gledano, ovde je potrebna svojevrsna kopernikanska revolucija: ne treba da se pitamo o smislu života , već da razumemo da je ovo pitanje upućeno nama – svakodnevni život postavlja pitanja, na koja moramo odgovoriti – ne razgovorom ili razmišljanjem, ali akcijom, ispravnim ponašanjem. Na kraju krajeva, živeti u krajnjoj liniji znači snositi odgovornost za ispravno ispunjenje zadataka koje život postavlja pred svakoga, za ispunjenje zahteva dana i časa.
Ovi zahtevi, a sa njima i smisao bića, različiti su za različite ljude i u različitim trenucima života. To znači da pitanje smisla života ne može imati opšti odgovor. Život, kako ga mi ovde shvatamo, nije nešto nejasno, nejasno – on je konkretan, kao što su i njegovi zahtevi prema nama u svakom trenutku veoma specifični. Ova konkretnost je svojstvena ljudskoj sudbini: za svakog je jedinstvena i neponovljiva. Nijedna osoba se ne može poistovetiti sa drugom, kao što se nijedna sudbina ne može porediti sa drugom, niti jedna situacija nije potpuno ista – svaka poziva čoveka na drugačiji tok delovanja. Konkretna situacija zahteva od njega ili da deluje i pokuša da aktivno kroji sopstvenu sudbinu, ili da iskoristi šansu da ostvari vrednosne prilike u doživljavanju (na primer, uživanje), ili jednostavno prihvati svoju sudbinu. I svaka situacija je jedinstvena, i u toj jedinstvenosti i konkretnosti omogućava jedan odgovor na pitanje – tačan. I čim je sudbina stavila na čoveka patnju, on mora u tim patnjama, u sposobnosti da ih izdrži, da vidi svoj jedinstveni zadatak. On mora da shvati jedinstvenost svoje patnje – jer u celoj vaseljeni nema ničeg sličnog; niko ga ne može lišiti ovih stradanja, niko ih ne može doživeti umesto njega. Međutim, u tome kako će onaj kome je ova sudbina podarila svoje muke izdržati, krije se jedinstvena prilika za neponovljiv podvig. On mora da shvati jedinstvenost svoje patnje – jer u celoj vaseljeni nema ničeg sličnog; niko ga ne može lišiti ovih stradanja, niko ih ne može doživeti umesto njega.
Teškoća je u tome što se pitanje smisla života mora postaviti drugačije. Moramo to sami naučiti i sumnjama objasniti da nije poenta ono što očekujemo od života, već ono što on očekuje od nas. Filozofski gledano, ovde je potrebna svojevrsna kopernikanska revolucija: ne treba da se pitamo o smislu života , već da razumemo da je ovo pitanje upućeno nama – svakodnevni život postavlja pitanja, na koja moramo odgovoriti – ne razgovorom ili razmišljanjem, ali akcijom, ispravnim ponašanjem. Na kraju krajeva, živeti u krajnjoj liniji znači snositi odgovornost za ispravno ispunjenje zadataka koje život postavlja pred svakoga, za ispunjenje zahteva dana i časa.
Ovi zahtevi, a sa njima i smisao bića, različiti su za različite ljude i u različitim trenucima života. To znači da pitanje smisla života ne može imati opšti odgovor. Život, kako ga mi ovde shvatamo, nije nešto nejasno, nejasno – on je konkretan, kao što su i njegovi zahtevi prema nama u svakom trenutku veoma specifični. Ova konkretnost je svojstvena ljudskoj sudbini: za svakog je jedinstvena i neponovljiva. Nijedna osoba se ne može poistovetiti sa drugom, kao što se nijedna sudbina ne može porediti sa drugom, niti jedna situacija nije potpuno ista – svaka poziva čoveka na drugačiji tok delovanja. Konkretna situacija zahteva od njega ili da deluje i pokuša da aktivno kroji sopstvenu sudbinu, ili da iskoristi šansu da ostvari vrednosne prilike u doživljavanju (na primer, uživanje), ili jednostavno prihvati svoju sudbinu. I svaka situacija je jedinstvena, i u toj jedinstvenosti i konkretnosti omogućava jedan odgovor na pitanje – tačan. I čim je sudbina stavila na čoveka patnju, on mora u tim patnjama, u sposobnosti da ih izdrži, da vidi svoj jedinstveni zadatak. On mora da shvati jedinstvenost svoje patnje – jer u celoj vaseljeni nema ničeg sličnog; niko ga ne može lišiti ovih stradanja, niko ih ne može doživeti umesto njega. Međutim, u tome kako će onaj kome je ova sudbina podarila svoje muke izdržati, krije se jedinstvena prilika za neponovljiv podvig. On mora da shvati jedinstvenost svoje patnje – jer u celoj vaseljeni nema ničeg sličnog; niko ga ne može lišiti ovih stradanja, niko ih ne može doživeti umesto njega.
Za nas, u koncentracionom logoru, sve ovo nikako nije bilo apstraktno rezonovanje. Naprotiv, takve misli su bile jedino što je još pomagalo da se zadrži. Da se izdrži i ne padne u očajanje čak i kada gotovo da nije bilo šanse da preživi. Za nas je pitanje smisla života odavno bilo daleko od onog raširenog naivnog pogleda koji ga svodi na ostvarenje kreativno postavljenog cilja. Ne, radilo se o životu u celini, koji je uključivao i smrt, a pod smislom smo razumeli ne samo „smisao života“, već i smisao stradanja i umiranja. Borili smo se za ovo značenje!
© Viktor Frankl. Reci da životu. Psiholog u koncentracionom logoru. M., ANF, 2014
Prevod teksta:https://econet.ru/articles/63053-viktor-frankl-tem-kto-poteryal-smysl-zhizni
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
© Viktor Frankl. Reci da životu. Psiholog u koncentracionom logoru. M., ANF, 2014
Prevod teksta:https://econet.ru/articles/63053-viktor-frankl-tem-kto-poteryal-smysl-zhizni
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
