Psiholog Robert Dilts identifikovao je razloge zašto ljudi ne dozvoljavaju sebi da promene svoje živote na bolje. On je to nazvao „ograničavajućim verovanjima” ili „virusima uma”. Bilo ih je troje...
Često ograničavajuća uverenja igraju važnu ulogu u našoj percepciji sebe i sveta. To jest, to su misli i pogledi koji postaju barijere i ne dozvoljavaju da se razviju...
Majka poznatog psihologa Roberta Diltsa, jednog od osnivača NLP-a, razvila je rak dojke 1978. godine. Bila je lečena, ali nije bilo rezultata. Godine 1982, Patricia Dilts je otpuštena kući u četvrtoj fazi bolesti. Robert je odlučio da pošto je mogao da pomogne toliko nepoznatih ljudi, svojih klijenata, zašto ne bi mogao da pokuša da pomogne sopstvenoj majci?
Dilts se bukvalno zatvorio u kuću sa svojom majkom na nekoliko dana i pritom napravio jedno od najvažnijih otkrića u psihologiji. Otkrio je razloge zašto ljudi sami sebi ne dozvoljavaju da promene svoj život na bolje. Dilts je nazvao ova „ograničavajuća verovanja“ ili „virusi uma“. Bilo ih je troje.
Sine, rekla je Patricia Dilts. Razumem da si veoma vezan za mene i da ne želiš da umrem. Ali niko nikada nije izlečen od raka četvrtog stadijuma, pogotovo što su lekari rekli da se ništa ne može učiniti.
Ovo je prvo ograničavajuće uverenje koje je Dilts nazvao „beznađem“. Ako niko nikada nije mogao nešto da uradi, onda ne mogu ni ja. Postoje opcije: „nijedna žena ne može ovo“, „niko u ovoj zemlji to ne može“, „ni jedan naš penzioner...“ i tako dalje. Ali Dilts ne bi bio briljantan psiholog da nije shvatio, i to prilično brzo, kako se nositi sa beznađem: morate pronaći izuzetke. Svojoj majci je doneo isečke iz novina, izvode iz medicinskih časopisa i zapise TV programa o ljudima koji su se izlečili od teških bolesti neočekivano i neobjašnjivo za lekare. Takvi slučajevi postoje i oni su opisani. Kada nam u komentarima napišete „ovo kod nas nije moguće“ – to je to, beznađe, odnosno prvo ograničavajuće uverenje. Lek su naše priče koje neumorno tražimo i objavljujemo, a nadamo se da ćete ih pročitati.
Ali onda su stvari zastale: Dilts je bio suočen sa drugom vrstom „virusa svesti“ – bespomoćnošću. Da, naravno, rekla je njegova majka, ima takvih ljudi. Ali oni su posebni, oni su izuzeci. Ja nisam takva: ja sam obična, stara, slaba i bolesna žena. Ne mogu da radim ono što su oni uradili, nemam resurse za to. Ali pokazalo se da je to moguće prevazići: Robert Dilts, koji je verovao da svaka osoba ima neograničen resurs, podsetio je svoju majku kako je nekada davno njihova porodica živela u siromaštvu i gladi, ali je ona uvek nalazila izlaz iz situacija koje izgledalo beznadežno, po principu „oči se plaše, a ruke rade. Dok se Patriša Dilts sećala ovih epizoda jednu po jednu, razveselila se i osećala se bolje. Ali ne za dugo
Majka poznatog psihologa Roberta Diltsa, jednog od osnivača NLP-a, razvila je rak dojke 1978. godine. Bila je lečena, ali nije bilo rezultata. Godine 1982, Patricia Dilts je otpuštena kući u četvrtoj fazi bolesti. Robert je odlučio da pošto je mogao da pomogne toliko nepoznatih ljudi, svojih klijenata, zašto ne bi mogao da pokuša da pomogne sopstvenoj majci?
Dilts se bukvalno zatvorio u kuću sa svojom majkom na nekoliko dana i pritom napravio jedno od najvažnijih otkrića u psihologiji. Otkrio je razloge zašto ljudi sami sebi ne dozvoljavaju da promene svoj život na bolje. Dilts je nazvao ova „ograničavajuća verovanja“ ili „virusi uma“. Bilo ih je troje.
Sine, rekla je Patricia Dilts. Razumem da si veoma vezan za mene i da ne želiš da umrem. Ali niko nikada nije izlečen od raka četvrtog stadijuma, pogotovo što su lekari rekli da se ništa ne može učiniti.
Ovo je prvo ograničavajuće uverenje koje je Dilts nazvao „beznađem“. Ako niko nikada nije mogao nešto da uradi, onda ne mogu ni ja. Postoje opcije: „nijedna žena ne može ovo“, „niko u ovoj zemlji to ne može“, „ni jedan naš penzioner...“ i tako dalje. Ali Dilts ne bi bio briljantan psiholog da nije shvatio, i to prilično brzo, kako se nositi sa beznađem: morate pronaći izuzetke. Svojoj majci je doneo isečke iz novina, izvode iz medicinskih časopisa i zapise TV programa o ljudima koji su se izlečili od teških bolesti neočekivano i neobjašnjivo za lekare. Takvi slučajevi postoje i oni su opisani. Kada nam u komentarima napišete „ovo kod nas nije moguće“ – to je to, beznađe, odnosno prvo ograničavajuće uverenje. Lek su naše priče koje neumorno tražimo i objavljujemo, a nadamo se da ćete ih pročitati.
Ali onda su stvari zastale: Dilts je bio suočen sa drugom vrstom „virusa svesti“ – bespomoćnošću. Da, naravno, rekla je njegova majka, ima takvih ljudi. Ali oni su posebni, oni su izuzeci. Ja nisam takva: ja sam obična, stara, slaba i bolesna žena. Ne mogu da radim ono što su oni uradili, nemam resurse za to. Ali pokazalo se da je to moguće prevazići: Robert Dilts, koji je verovao da svaka osoba ima neograničen resurs, podsetio je svoju majku kako je nekada davno njihova porodica živela u siromaštvu i gladi, ali je ona uvek nalazila izlaz iz situacija koje izgledalo beznadežno, po principu „oči se plaše, a ruke rade. Dok se Patriša Dilts sećala ovih epizoda jednu po jednu, razveselila se i osećala se bolje. Ali ne za dugo
Poslednja prepreka na koju su naišli bilo je treće i najsuptilnije ograničavajuće uverenje. Dilts je to nazvao "bezvredni".
Njegova majka je dugo odbijala da priča o tome, ali je na kraju rekla: Sećaš li se svoje bake, moje majke? - Da, sećam se. Da li se sećate od čega je umrla? - Od raka dojke. „A njena sestra, moja tetka, od čega je umrla?“ - Od raka jednjaka, izgleda. „Veoma sam voleo svoju majku i tetku. Nisam ništa bolji od njih. Ako su umrli od raka, zašto da mi bude bolje?
Dilts je otkrio da privrženost porodici, roditeljima i starijim rođacima — što je uopšte dobra osobina — može da odigra okrutnu šalu sa čovekom. Za njegovu majku, oporaviti se u situaciji u kojoj je njena majka umrla bilo je jednako izdaji. Pošto su naši preci živeli ovako, a mi ih volimo, znači da ćemo i mi živeti ovako. Ukratko, „nikad nisu dobro živeli, nema šta da se počne“. Poznato?
Savladavanje ove prepreke bilo je najteže. Ali Robert Dilts je shvatio kako to da uradi, a sada možemo da iskoristimo i njegovo otkriće.
Dobro razmisli, rekao je majci. Hoćete li da moja sestra, vaša ćerka, ako iznenada jednom dobije rak, kaže: pošto mi je majka umrla od ovoga, onda i ja moram da umrem, jer je toliko volim? - O čemu govoriš! Patriša Dilts je bila ogorčena. Pa, daj joj dobar primer. Ako sada odlučite da ozdravite, onda će ona, pošto se razbolela, reći sebi: moja majka je uspela da se oporavi, i ja ću moći.
Resurs za prevazilaženje bezvrednosti leži u budućnosti. Deca kopiraju svoje roditelje. Ako sada ne nađemo novi model ponašanja koji će nam omogućiti da živimo još 25 godina sa zadovoljstvom i koristima za sebe i druge, već sedimo na klupama da živimo i žalimo se na život, demonstrirajući beznađe, bespomoćnost i bezvrednost sledeće generacije, onda će naša deca, koja nas mnogo vole, sa 50 godina reći sebi: nismo ništa bolji od naših očeva, koji su ostareli sa 50 godina.
Što se tiče majke Roberta Diltsa, ona je svakako umrla. Mnogo godina kasnije i potpuno drugačije.
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/samorazvitie-lifestyle/2022/02/virusy-soznaniya-meshayushhie-zhit-toj-zhiznyu-kotoroj-vy-hotite/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Njegova majka je dugo odbijala da priča o tome, ali je na kraju rekla: Sećaš li se svoje bake, moje majke? - Da, sećam se. Da li se sećate od čega je umrla? - Od raka dojke. „A njena sestra, moja tetka, od čega je umrla?“ - Od raka jednjaka, izgleda. „Veoma sam voleo svoju majku i tetku. Nisam ništa bolji od njih. Ako su umrli od raka, zašto da mi bude bolje?
Dilts je otkrio da privrženost porodici, roditeljima i starijim rođacima — što je uopšte dobra osobina — može da odigra okrutnu šalu sa čovekom. Za njegovu majku, oporaviti se u situaciji u kojoj je njena majka umrla bilo je jednako izdaji. Pošto su naši preci živeli ovako, a mi ih volimo, znači da ćemo i mi živeti ovako. Ukratko, „nikad nisu dobro živeli, nema šta da se počne“. Poznato?
Savladavanje ove prepreke bilo je najteže. Ali Robert Dilts je shvatio kako to da uradi, a sada možemo da iskoristimo i njegovo otkriće.
Dobro razmisli, rekao je majci. Hoćete li da moja sestra, vaša ćerka, ako iznenada jednom dobije rak, kaže: pošto mi je majka umrla od ovoga, onda i ja moram da umrem, jer je toliko volim? - O čemu govoriš! Patriša Dilts je bila ogorčena. Pa, daj joj dobar primer. Ako sada odlučite da ozdravite, onda će ona, pošto se razbolela, reći sebi: moja majka je uspela da se oporavi, i ja ću moći.
Resurs za prevazilaženje bezvrednosti leži u budućnosti. Deca kopiraju svoje roditelje. Ako sada ne nađemo novi model ponašanja koji će nam omogućiti da živimo još 25 godina sa zadovoljstvom i koristima za sebe i druge, već sedimo na klupama da živimo i žalimo se na život, demonstrirajući beznađe, bespomoćnost i bezvrednost sledeće generacije, onda će naša deca, koja nas mnogo vole, sa 50 godina reći sebi: nismo ništa bolji od naših očeva, koji su ostareli sa 50 godina.
Što se tiče majke Roberta Diltsa, ona je svakako umrla. Mnogo godina kasnije i potpuno drugačije.
Prevod teksta:
http://www.cluber.com.ua/lifestyle/samorazvitie-lifestyle/2022/02/virusy-soznaniya-meshayushhie-zhit-toj-zhiznyu-kotoroj-vy-hotite/
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
