To je ono dijete koje ima svoje ključeve, koje dolazi i odlazi samo zato što mu roditelji rade po cijeli dan, stižu kući umorni i bez ikakve želje za interakcijom, slušanjem, brigom o njemu. Ne bi trebalo biti tako. U ovoj situaciji nema marginalizacije ili bilo kakvog oblika nasilja, ipak vidimo jasan primer disfunkcije: nedostatak prave ljubavi, ojsećaj roditeljstva dvije osobe koje su svesne i prisutne, ali ih dijete prije svega opaža.
Niko ne sme da živi u uglu ravnodušnosti
Niko ne sme da živi u mračnoj prostoriji ravnodušnosti. Detinjstvo provedeno u tom podzemnom prostoru nastanjenom senkama, prazninom i emocionalnim nedostatkom može kod deteta izazvati različite unutrašnje sukobe koji će se u najboljem slučaju pojaviti nakon nekoliko godina.
Švajcarsko-američki psihijatar objašnjava da je to kao da se operiše niz poremećenih emocija i zauzvrat nagura u još neurednije fioke. Radimo na haotičnom unutrašnjem svijetu u kome se emocije međusobno ometaju: bes, razočaranje, poricanje i depresija.
Zaboravljeno dete često se pretvara u nedostupnu odraslu osobu, u jednog od onih ljudi koji vole da prođu nezapaženo, koji se zbune u svom ličnom univerzumu i ne mogu da konsoliduju smislene i trajne veze.
Niko ne zaslužuje da živi u uglu ravnodušnosti, a još manje djeca. Naši mališani zaslužuju da se obrazuju jezikom ljubavi koji nikada ne prestaje, zaslužuju naše vrijeme i čitave dane da provedemo zajedno. Oni takođe zaslužuju naše strpljenje i sposobnost da im oprostimo, beskrajno poput talasa koji se obrušavaju na obale jezera.
U zaključku, predlog: hajde da investiramo u svesno obrazovanje koje izbjegava rođenje druge zaboravljene dece, drugog izgubljenog detinjstva. Znajte da će, sviđalo se to nama ili ne, to uticati na slobodu i punoću našeg odraslog života.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/figlio-dimenticato-infanzie-indifferenza/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Niko ne sme da živi u mračnoj prostoriji ravnodušnosti. Detinjstvo provedeno u tom podzemnom prostoru nastanjenom senkama, prazninom i emocionalnim nedostatkom može kod deteta izazvati različite unutrašnje sukobe koji će se u najboljem slučaju pojaviti nakon nekoliko godina.
Švajcarsko-američki psihijatar objašnjava da je to kao da se operiše niz poremećenih emocija i zauzvrat nagura u još neurednije fioke. Radimo na haotičnom unutrašnjem svijetu u kome se emocije međusobno ometaju: bes, razočaranje, poricanje i depresija.
Zaboravljeno dete često se pretvara u nedostupnu odraslu osobu, u jednog od onih ljudi koji vole da prođu nezapaženo, koji se zbune u svom ličnom univerzumu i ne mogu da konsoliduju smislene i trajne veze.
Niko ne zaslužuje da živi u uglu ravnodušnosti, a još manje djeca. Naši mališani zaslužuju da se obrazuju jezikom ljubavi koji nikada ne prestaje, zaslužuju naše vrijeme i čitave dane da provedemo zajedno. Oni takođe zaslužuju naše strpljenje i sposobnost da im oprostimo, beskrajno poput talasa koji se obrušavaju na obale jezera.
U zaključku, predlog: hajde da investiramo u svesno obrazovanje koje izbjegava rođenje druge zaboravljene dece, drugog izgubljenog detinjstva. Znajte da će, sviđalo se to nama ili ne, to uticati na slobodu i punoću našeg odraslog života.
Prevod teksta: https://lamenteemeravigliosa.it/figlio-dimenticato-infanzie-indifferenza/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
