U svojoj knjizi Busy, Toni Crabbe koristi veoma ubedljivu paralelu da objasni zašto danas živimo u stanju hiperaktivnosti i tragamo za više po svaku cenu. Uporedite ponašanje ljudi sa ponašanjem sijamskih borbenih riba.
Sijamske borbene ribe su porijeklom iz pirinčanih polja Malezije i Tajlanda. Početkom devetnaestog veka, kralj Sijama ih je prikupio, rasipajući ogromne količine novca na tuče. Danas su ove ribe postale popularne zbog svojih lepih boja i krilatih peraja. Ali najupečatljivija karakteristika ovih riba je njihov bezgranični apetit. U stvari, ako im se pruži prilika, mogli bi da jedu jedni druge dok ne umru. Oni konzumiraju ne razmišljajući o tome sa čime se suočavaju i ne razumeju kada je to dovoljno.
Tokom čitave istorije čovečanstva, živeli smo u svetu koji karakteriše oskudica resursa. Resursi i mogućnosti koje smo imali na raspolaganju bili su ograničeni našim okruženjem. Ove granice su zaustavile naše živote, ali su nam takođe pružile zaštitu.
Danas, u našem svetu koji karakteriše višak, granice su uklonjene. Izloženi smo gotovo neograničenom znanju, komunikaciji i stimulaciji. Sa ovom eksplozijom informacija povećale su se mogućnosti, ali i očekivanja i rad.
Da bismo kontekstualizovali brzinu promene od oskudice informacija i resursa do viška, sve razmatramo u evolucionim terminima. Naš prvi predak pojavio se u Africi pre oko 2,3 miliona godina. Višak informacija je nešto što nas karakteriše u poslednjih dvadesetak godina. Ako uporedimo našu evoluciju sa jednom kalendarskom godinom, višak bi stigao oko 4 sekunde pre ponoći u novogodišnjoj noći.
Problem je što se još nismo prilagodili ovom stanju neograničenog obilja. I dalje se ponašamo kao da živimo u oskudici, trošeći sve što možemo. Baš kao što sijamske borbene ribe vide hranu i jedu je, bez prestanka da razmisle o tome kako će to uticati na njih, i mi se opasno približavamo terminalnom slučaju konzumiranja. Vidimo e-poštu, poruke, mesta i konzumiramo ih. Ne shvatajući da je previše.
Tokom čitave istorije čovečanstva, živeli smo u svetu koji karakteriše oskudica resursa. Resursi i mogućnosti koje smo imali na raspolaganju bili su ograničeni našim okruženjem. Ove granice su zaustavile naše živote, ali su nam takođe pružile zaštitu.
Danas, u našem svetu koji karakteriše višak, granice su uklonjene. Izloženi smo gotovo neograničenom znanju, komunikaciji i stimulaciji. Sa ovom eksplozijom informacija povećale su se mogućnosti, ali i očekivanja i rad.
Da bismo kontekstualizovali brzinu promene od oskudice informacija i resursa do viška, sve razmatramo u evolucionim terminima. Naš prvi predak pojavio se u Africi pre oko 2,3 miliona godina. Višak informacija je nešto što nas karakteriše u poslednjih dvadesetak godina. Ako uporedimo našu evoluciju sa jednom kalendarskom godinom, višak bi stigao oko 4 sekunde pre ponoći u novogodišnjoj noći.
Problem je što se još nismo prilagodili ovom stanju neograničenog obilja. I dalje se ponašamo kao da živimo u oskudici, trošeći sve što možemo. Baš kao što sijamske borbene ribe vide hranu i jedu je, bez prestanka da razmisle o tome kako će to uticati na njih, i mi se opasno približavamo terminalnom slučaju konzumiranja. Vidimo e-poštu, poruke, mesta i konzumiramo ih. Ne shvatajući da je previše.
Da li ste ikada zaista odlučili da budete ovako zauzeti?
Ako ne donesemo teške odluke, osećamo se bespomoćno i preplavljeno. Kada ima toliko opcija i toliko posla, sposobnost donošenja teških odluka je mišić koji treba da treniramo kao nikada ranije.
Istina je da svaki izbor ima posledice. Svaki put kada nešto biramo, ne biramo nešto drugo. Dakle, kada pokušamo da uradimo nešto, mi automatski isključujemo nešto drugo. Kada odlučimo da se preopteretimo obavezama, istovremeno odbacujemo misao, kreativnost i koncentrisanu pažnju. Isključujemo kvalitetno vreme, odnose i radost duboke uključenosti.
Umesto toga, trebalo bi da budemo u mogućnosti da namerno izaberemo da ne radimo stvari, eliminišemo opcije u našim životima i radimo na većem fokusu na manje stvari. Umesto da biramo nedisciplinovani put više, trebalo bi da biramo da radimo i imamo manje.
Naš cilj treba da bude kako da borbenu ribu u sebi učinimo boljom: kako da izbegnemo automatske izbore koji nas dovode do hiperaktivnosti, kako da se odupremo iskušenju jednostavnije alternative koja vodi u sivi i užurbani život.
Prevod teksta: https://aprilamente.info/perche-devi-scegliere-di-fare-e-avere-di-meno/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
Ako ne donesemo teške odluke, osećamo se bespomoćno i preplavljeno. Kada ima toliko opcija i toliko posla, sposobnost donošenja teških odluka je mišić koji treba da treniramo kao nikada ranije.
Istina je da svaki izbor ima posledice. Svaki put kada nešto biramo, ne biramo nešto drugo. Dakle, kada pokušamo da uradimo nešto, mi automatski isključujemo nešto drugo. Kada odlučimo da se preopteretimo obavezama, istovremeno odbacujemo misao, kreativnost i koncentrisanu pažnju. Isključujemo kvalitetno vreme, odnose i radost duboke uključenosti.
Umesto toga, trebalo bi da budemo u mogućnosti da namerno izaberemo da ne radimo stvari, eliminišemo opcije u našim životima i radimo na većem fokusu na manje stvari. Umesto da biramo nedisciplinovani put više, trebalo bi da biramo da radimo i imamo manje.
Naš cilj treba da bude kako da borbenu ribu u sebi učinimo boljom: kako da izbegnemo automatske izbore koji nas dovode do hiperaktivnosti, kako da se odupremo iskušenju jednostavnije alternative koja vodi u sivi i užurbani život.
Prevod teksta: https://aprilamente.info/perche-devi-scegliere-di-fare-e-avere-di-meno/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
