Želim da živim u svijetu gdje devojčice mogu da kažu "NE"

Pravo na ljutnju: stvar poštovanja

Kada smo mali, ne možemo da se ljutimo, niti da se afirmišemo, ono što smo ovlašćeni je da plačemo (dečacima je to uskraćeno inače se žigošu kao „devojčice“, kao da je biti žensko uvreda), pa dajemo na slobodu te emocije kroz suze (često potajno): plačemo od tuge, od gneva, od radosti.

A onda nam kažu da smo previše emotivni: možda bi bilo dovoljno da nam neko dopusti da doživimo svoje emocije, da nas edukuje da stupimo u kontakt sa njima, da ih prepoznamo, a da ih ne potiskujemo. Naučićemo da imamo pravo da izrazimo svoj bes, da kažemo „ne“, da se branimo kada doživimo nepravdu, naučićemo da je i naš glas bitan i da ne smemo da ćutimo. Naučićemo da poštujemo svoja osećanja bez skrivanja iz straha od uznemiravanja, naučićemo da poštujemo sebe kada odrastemo, da tražimo ono što nam pripada bez straha da ćemo nekome pogrešiti.

I možda, kada budemo žene, jednom zauvek prestanemo da hodamo u senci muškaraca i odlučimo da stanemo na njihovu stranu, bez straha, i da sarađujemo u držanju uzdi ovog društva koje ide lebdeći. Tada će svako biti slobodan da uradi svoj deo posla, najbolje što može, poštujući jedni druge. Da li je to utopija? Za sada da, ali od nečega takođe morate početi: međusobno poštovanje je već dobra polazna tačka.

Naša kultura i dalje diskriminiše male devojčice (a 2023
 je godina!)

Čak i ako smo na pragu 2023 godine, diskriminacija je i dalje na dnevnom redu, mi smo svakako napravili korake napred u odnosu na prošlost, ali to nije dovoljno: došli smo samo do tačke zdravog razuma čak i ako se često ne sprovodi u praksi, gde priznato je da ženski rod nije inferioran u odnosu na muški i da zaslužuje jednake mogućnosti. Ali u ovom slučaju, na kulturnom nivou, i dalje se borimo da izađemo iz određenog diskriminatornog kalupa.

Recimo da u porodici ima troje djece: dečak i devojčica koji su istih godina i stariji su i jedno novorođenče. Ako roditelji moraju da zamole jedno od dvoje starije dece da čuva bebu, biće zamoljena devojčica. Ako postoji potreba da se zatraži pomoć kod kuće, zamoliće se devojčica. Često se dečak tretira drugačije od njegove sestre i najverovatnije će odrasti ne znajući kako da brine o malom detetu (iako će verovatno postati otac u budućnosti) i neće se osećati prinuđenim da doprinosi kućnim poslovima kao odrasla osoba. Pa zašto mu je dozvoljeno da uči kada odraste i da ima drugačiji tretman od njegove sestre koja je istih godina? Zašto je ona žensko, a on muško?

Odgovornost i zrelost se stiču iskustvom, ako se dečacima ne dozvoli da imaju neka iskustva tako što ih uvek preuzimaju devojčice, logično je da kada dođu u punoletstvo neće znati kako da se ponašaju i da će težiti da se ne upuštaju u aktivnosti koje se smatraju „za žene“, ali to je jednostavno zato što će biti vaspitane na ovaj način, a ne zato što to ima neku stvarnu osnovu.

Stoga, ako želimo da doprinesemo stvarnoj ravnopravnosti muškaraca i žena, moramo početi sa obrazovanjem dečaka i devojčica. I ovde bih želeo da se obratim majkama (nemojte me spaljivati na lomači zbog onoga što tražim od vas, molim vas): vaša deca će odrasti, postaće muškarci, zato im dozvolite da odrastu tako što ćete ih naučite da je dom mikro društvo u kome svako mora da uradi svoj deo posla ako želite da funkcioniše. Težina ovog mikro-društva ne može u potpunosti da leži na ramenima žena ako su i one prinuđene da ostanu u senci: ovo samo naglašava ideologiju koja stvara diskriminaciju i nasilje.

Nema ničeg ponižavajućeg u učenju da budete sami sebi, čak i pre svega u kućnim poslovima ili u odnosima sa decom, naprotiv! Svi znamo koliko je figura oca važna za razvoj dece, zato dajte svojoj deci prave alate da postanu dobri roditelji sutrašnjice.

Prevod teksta: https://www.eticamente.net/65184/voglio-vivere-in-un-mondo-in-cui-le-bambine-possono-dire-no.html

Prevod i obrada Ana Muratović -  bebamur.com