Žena koja sve zna, sve zna i uvek je u pravu, ne može da bude udata, tim srećnija. Ona je uvek iznad svog muža, ispred njega, ili, najčešće, uopšte bez njega. I to ne zato što joj on nije potreban, kako ona marljivo ubeđuje sebe i druge. Jer ona nikome nije potrebna.
Nijedan čovek pored sebe ne želi teglećeg konja i sveznalcu. Niko od njih ne želi da im žena započne svađu iz bilo kog razloga, čak i zbog neke sitnice. Nijedan muškarac ne voli da bude nepotreban i nevažan.
Katja ima četrdeset godina sa konjskim repom. Udala se jednom, samo godinu dana. Nema dece. Tri visoka obrazovanja. Karijera. Ali unutra je prazno. Razvela se, nije razumela zašto - njen muž je samo otišao i to je to. Ali godinu dana kasnije oženio se i više od 10 godina je bio srećan, odgajajući troje dece. Katja je sama. Kako kaže, nema snažnog čoveka kome bi mogla da se potčini, svi su izumrli kao klasa, samo naiđu žigoli ili budale. Odnosi uopšte ne funkcionišu.
U početku ovo izgleda čudno. Elegantno je obučena, pazi na sebe i brine o sebi, izgleda mlađe od svojih godina. Ona je uredna kod kuće, pa čak i dobro kuva. Prvo pomislite – gde ovi muškarci traže i šta im još treba?
Katja ima četrdeset godina sa konjskim repom. Udala se jednom, samo godinu dana. Nema dece. Tri visoka obrazovanja. Karijera. Ali unutra je prazno. Razvela se, nije razumela zašto - njen muž je samo otišao i to je to. Ali godinu dana kasnije oženio se i više od 10 godina je bio srećan, odgajajući troje dece. Katja je sama. Kako kaže, nema snažnog čoveka kome bi mogla da se potčini, svi su izumrli kao klasa, samo naiđu žigoli ili budale. Odnosi uopšte ne funkcionišu.
U početku ovo izgleda čudno. Elegantno je obučena, pazi na sebe i brine o sebi, izgleda mlađe od svojih godina. Ona je uredna kod kuće, pa čak i dobro kuva. Prvo pomislite – gde ovi muškarci traže i šta im još treba?
A onda... Onda Katja počne da priča sa tobom, a za sat vremena i ti želiš da pobegneš. Ispravlja svaku reč, svuda ubacuje svoje primedbe, prekida, iz vedra neba počinje da se svađa u svakoj prilici, hvatajući se za svaku sitnicu. Kao da je pred vama učiteljica sa naočarima, a vi ste đak trećeg razreda sa esejem napisanim neveštom rukopisom i sa dosta grešaka.
Ima je previše, nemate vremena da postavite pitanje - ona već odgovara, i to ne uvek o onome o čemu je pitate. Ako komunicirate u društvu, ona lako odgovara na pitanja koja nisu upućena njoj, za druge ljude. Kolege je zovu „Gugl” jer sve zna. Ona je svesna i čak ponosna na svoj nadimak.
Ima je previše, nemate vremena da postavite pitanje - ona već odgovara, i to ne uvek o onome o čemu je pitate. Ako komunicirate u društvu, ona lako odgovara na pitanja koja nisu upućena njoj, za druge ljude. Kolege je zovu „Gugl” jer sve zna. Ona je svesna i čak ponosna na svoj nadimak.
Čini se da sve vreme pokušava da vam dokaže da je dobra, da je vredna ljubavi i pažnje, da je pametna.
Ona ima svoje razloge, naravno. Samo tako što je postala najbolja mogla je da dobije tatinu ljubav. Nije mu bila potrebna samo ćerka, on je želeo da bude ponosan na nju. Biti najpametniji, najuspešniji, najjači. Nikada se nije osećala istinski voljenom. Nikada. Mali naziri „ljubavi” oca, kada se pokazalo da nekoga „pobeđuje”. Tada je bio ponosan na nju.
Pitam je, kakav je sad odnos sa tatom, a ona kaže da je prošlo pet godina otkako tate nema.
„On je već mrtav, a ti se još nadaš?“, pitam je.
„Nadam se?“ Katja ne razume, i vidim kako joj je neprijatno da nešto ne razume, ona je praktično u panici.
„Da će te voleti. Samo tako voli. Nema šanse“, počinjem da pričam, a ona već plače. Njen mozak nije imao vremena da se orijentiše, jednom nije dao odgovor ni pre nego što je postavljeno pitanje, a njeno srce je čulo sve što je rečeno.
Naravno, odmah mi je rekla „ne“, i „nije tako“. Minut kasnije, dala mi je desetak argumenata koji su značili da je tata voli. Kao da je to pokušavala da dokaže sebi i svom srcu.
„Naravno da mi se dopalo. Svi tate vole svoju decu najbolje što mogu. Ali ne uvek na način koji je deci potreban. Na kraju krajeva, devojci je potrebna ljubav, briga i dozvola da bude ono što jesu.
I nastavlja da nabraja koliko je tata učinio za nju. Iznova i iznova kaže da je sve postigla zahvaljujući tome što ju je terao da uči, prvo u školi, pa na institutu, kako joj je proveravao domaći zadatak i zahtevao da nauči sve događaje poslednjih ratova sa tačnim datumima, da on ju je poslao da prvo studira finansije, zatim pravo, a i nagovorio me je da steknem treće obrazovanje i diplomu MBA. Ona priča i priča i priča i priča...
Ona je majstor u odbrani čak i kada niko ne napada. Ona je uvek u defanzivi i u stanju borbene gotovosti.
Ona ima svoje razloge, naravno. Samo tako što je postala najbolja mogla je da dobije tatinu ljubav. Nije mu bila potrebna samo ćerka, on je želeo da bude ponosan na nju. Biti najpametniji, najuspešniji, najjači. Nikada se nije osećala istinski voljenom. Nikada. Mali naziri „ljubavi” oca, kada se pokazalo da nekoga „pobeđuje”. Tada je bio ponosan na nju.
Pitam je, kakav je sad odnos sa tatom, a ona kaže da je prošlo pet godina otkako tate nema.
„On je već mrtav, a ti se još nadaš?“, pitam je.
„Nadam se?“ Katja ne razume, i vidim kako joj je neprijatno da nešto ne razume, ona je praktično u panici.
„Da će te voleti. Samo tako voli. Nema šanse“, počinjem da pričam, a ona već plače. Njen mozak nije imao vremena da se orijentiše, jednom nije dao odgovor ni pre nego što je postavljeno pitanje, a njeno srce je čulo sve što je rečeno.
Naravno, odmah mi je rekla „ne“, i „nije tako“. Minut kasnije, dala mi je desetak argumenata koji su značili da je tata voli. Kao da je to pokušavala da dokaže sebi i svom srcu.
„Naravno da mi se dopalo. Svi tate vole svoju decu najbolje što mogu. Ali ne uvek na način koji je deci potreban. Na kraju krajeva, devojci je potrebna ljubav, briga i dozvola da bude ono što jesu.
I nastavlja da nabraja koliko je tata učinio za nju. Iznova i iznova kaže da je sve postigla zahvaljujući tome što ju je terao da uči, prvo u školi, pa na institutu, kako joj je proveravao domaći zadatak i zahtevao da nauči sve događaje poslednjih ratova sa tačnim datumima, da on ju je poslao da prvo studira finansije, zatim pravo, a i nagovorio me je da steknem treće obrazovanje i diplomu MBA. Ona priča i priča i priča i priča...
Ona je majstor u odbrani čak i kada niko ne napada. Ona je uvek u defanzivi i u stanju borbene gotovosti.
Kada počne da komunicira sa bilo kojim muškarcem, odmah uzima koplje i počinje da napada, i to prilično agresivno. Postavlja pitanja sa preokretom, proučava, ocenjuje, raspravlja. Sve to sa prilično nadmenim izrazom lica, kaže ja sam ovde najpametniji, a ko si ti?
Stiče se osećaj da ima ogromnu enciklopediju u glavi, a ona sve zna. Gde je koji glavni grad i koji predsednik, kako kuvati bilo koje jelo, kako lečiti svaku bolest, kako se piše ova ili ona reč, koja je dužina creva različitih životinja.
Ona se meša u svaki razgovor čak i ako je ne pitaju, kontroliše sve oko sebe šta god da rade, postavljajući pitanja i dajući savete, čak i ako je ne pitaju. Pogotovo kada se savet ne traži. Ispravlja svakog ko pogreši - odmah. Zato i nema mnogo prijatelja.
Muškarci za takve žene kažu da nema ništa odvratnije od žene sa ogromnim mozgom, koja to demonstrira na sve moguće načine sa ili bez razloga.
Ona zna sve i svakoga. Ali jedina osoba koju uopšte ne poznaje je ona sama. Ona ne zna šta zaista želi, navikla je da želi ono što je neophodno i ispravno želeti. Ne oseća se povezano sa svojim prelepim telom, i izgleda sputano, stegnuto, pa čak i veštački. Ona ne može da smiri sopstveni um. Nema harmonije sa samom sobom.
U svojoj stvarnosti, ako je uvjek u pravu, onda je voljena i dobro joj je. Ako ne, to je katastrofa, svet se raspada na milione komada koji se nikada ne mogu prikupiti. Ona uvek mora biti savršena i najbolja u svemu - samo u ovom slučaju može računati na ljubav. Barem neku.
I znate, hteo sam da joj kažem samo jednu stvar koju sam jednom čuo od Ruslana Naruševića.
„Nađite svoju fotografiju iz detinjstva, na kojoj imate tri ili četiri godine. Tamo gde još uvek vidite malu blistavu devojčicu sa mašnama, gde je još nisu zgnječili „trebalo bi“ i „budi najbolja“. Pogledaj u njene divne svetle i duboke oči. I recite sebi iskreno – da li ona treba da zasluži ljubav? Ko je rekao da je nedostojna ljubavi i da mora nešto da uradi da bi jednostavno bila voljena? Ko je smislio takve gluposti i naterao ovu malu djevojčicu da poveruje u to?
Stiče se osećaj da ima ogromnu enciklopediju u glavi, a ona sve zna. Gde je koji glavni grad i koji predsednik, kako kuvati bilo koje jelo, kako lečiti svaku bolest, kako se piše ova ili ona reč, koja je dužina creva različitih životinja.
Ona se meša u svaki razgovor čak i ako je ne pitaju, kontroliše sve oko sebe šta god da rade, postavljajući pitanja i dajući savete, čak i ako je ne pitaju. Pogotovo kada se savet ne traži. Ispravlja svakog ko pogreši - odmah. Zato i nema mnogo prijatelja.
Muškarci za takve žene kažu da nema ništa odvratnije od žene sa ogromnim mozgom, koja to demonstrira na sve moguće načine sa ili bez razloga.
Ona zna sve i svakoga. Ali jedina osoba koju uopšte ne poznaje je ona sama. Ona ne zna šta zaista želi, navikla je da želi ono što je neophodno i ispravno želeti. Ne oseća se povezano sa svojim prelepim telom, i izgleda sputano, stegnuto, pa čak i veštački. Ona ne može da smiri sopstveni um. Nema harmonije sa samom sobom.
U svojoj stvarnosti, ako je uvjek u pravu, onda je voljena i dobro joj je. Ako ne, to je katastrofa, svet se raspada na milione komada koji se nikada ne mogu prikupiti. Ona uvek mora biti savršena i najbolja u svemu - samo u ovom slučaju može računati na ljubav. Barem neku.
I znate, hteo sam da joj kažem samo jednu stvar koju sam jednom čuo od Ruslana Naruševića.
„Nađite svoju fotografiju iz detinjstva, na kojoj imate tri ili četiri godine. Tamo gde još uvek vidite malu blistavu devojčicu sa mašnama, gde je još nisu zgnječili „trebalo bi“ i „budi najbolja“. Pogledaj u njene divne svetle i duboke oči. I recite sebi iskreno – da li ona treba da zasluži ljubav? Ko je rekao da je nedostojna ljubavi i da mora nešto da uradi da bi jednostavno bila voljena? Ko je smislio takve gluposti i naterao ovu malu djevojčicu da poveruje u to?
Da biste bili voljeni, ne morate da budete u pravu, da budete savršeni, da znate sve, da sve možete. Da biste to uradili, trebalo bi da naučite da budete svoji i spremni da primite ljubav.
A Katja mi je rekla, naći ću osobu koja će me voleti takvu kakva jesam, i onda ću postati svoj. Ali ovo je samoobmana. Realnost je da za to prvo treba da postanete svoji, pa tek onda ta osoba može da dođe. Kada se konačno umori od toga da bude jaka, kada se umori od toga da bude pametna, prava i najbolja, kada više ne može sve sama i savršeno.
Tek sa četrdeset godina teško je skinuti svoju sveznalicu, jer je jako strašno. Već je toliko priraslo za nju da ona i ne zamišlja kako je moguće živeti drugačije – i da li je moguće.
Za nju je to jedini način preživljavanja u kojem ne doživljava strah i nada se sreći.
A Katja mi je rekla, naći ću osobu koja će me voleti takvu kakva jesam, i onda ću postati svoj. Ali ovo je samoobmana. Realnost je da za to prvo treba da postanete svoji, pa tek onda ta osoba može da dođe. Kada se konačno umori od toga da bude jaka, kada se umori od toga da bude pametna, prava i najbolja, kada više ne može sve sama i savršeno.
Tek sa četrdeset godina teško je skinuti svoju sveznalicu, jer je jako strašno. Već je toliko priraslo za nju da ona i ne zamišlja kako je moguće živeti drugačije – i da li je moguće.
Za nju je to jedini način preživljavanja u kojem ne doživljava strah i nada se sreći.
Daje joj osećaj sopstvene važnosti, ispunjenosti, isključivosti, štiti je od mnogih iskustava. I šta bez ove školjke? Ako odbacimo sve naše kore, regalije i titule, šta je unutra? Bespomoćna, krhka, ranjiva, obična žena za koju misli da je nemoguće voleti tek tako. Zadovoljstvo mi je. Zato što je ona kao "nikakva", jer nije najbolja. A biti ranjiv nije samo opasno, već i ponižavajuće.
I ne vole najviše. Vole prave, otvorene, ranjive, duboke, obične. Oni sa kojima ne treba da ratuješ za titulu „najpametnijeg“, sa kojima ne treba uvek da budeš na oprezu, sa kojima možeš da razgovaraš od srca, a ne mozgom. Oni čije je srce spremno da primi ljubav i da je da. Pošto vole srcem, a Katja je već zaboravila kako da koristi svoje srce, zatvorila ga je, zapečatila, napunila ciglama sa svih strana i posadila cveće na vrhu.
A u srcu svih ovih godina bol. Ali ko će ga slušati kad postoji megamozak sposoban da bude najbolji, pametniji od svih, koji je uvek u pravu. Tako ona živi - uvek u pravu i uvek sama.
Autor: Olga Valiaeva
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/141333-zhenschina-kotoraya-vsegda-prava fbclid=IwAR3e4aZanbi3RQE6-hsKoF4Jt2pt37JLh0JyzgsH7zOW2P-BVHiFuI9zdNY
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
I ne vole najviše. Vole prave, otvorene, ranjive, duboke, obične. Oni sa kojima ne treba da ratuješ za titulu „najpametnijeg“, sa kojima ne treba uvek da budeš na oprezu, sa kojima možeš da razgovaraš od srca, a ne mozgom. Oni čije je srce spremno da primi ljubav i da je da. Pošto vole srcem, a Katja je već zaboravila kako da koristi svoje srce, zatvorila ga je, zapečatila, napunila ciglama sa svih strana i posadila cveće na vrhu.
A u srcu svih ovih godina bol. Ali ko će ga slušati kad postoji megamozak sposoban da bude najbolji, pametniji od svih, koji je uvek u pravu. Tako ona živi - uvek u pravu i uvek sama.
Autor: Olga Valiaeva
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/141333-zhenschina-kotoraya-vsegda-prava fbclid=IwAR3e4aZanbi3RQE6-hsKoF4Jt2pt37JLh0JyzgsH7zOW2P-BVHiFuI9zdNY
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
