Potisnuto osećanje krivice koje se javilo u detinjstvu proteže se za čoveka celog života, postaje karakterna osobina. Takvi ljudi ne mogu reći „ne“, pomoći drugima na svoju štetu, pretvarajući plemeniti čin u apsurd – njihova pomoć je preterana, zamorna i ponekad izaziva odbijanje onih kojima je upućena. A pošto čovek dobija kompleks krivice u godinama kada još ne može da shvati sopstvene emocije, onda, sazrevši, ne shvata pravi razlog svog ponašanja.
Prvi put je o ženskom žrtvovanju prvi put progovorila američka psihoanalitičarka Karen Horni, koja je svoje istraživanje započela u Evropi i emigrirala u SAD. Pokušavajući da razume ovaj fenomen, došla je do zaključka da se zasniva na nesvesnom potisnutom osećaju krivice.
Razlozi za žensko žrtvovanje
Hajde da razumemo suštinu ovog ponašanja na primeru. Određena žena u porodici radi više nego što može, i više nego što je potrebno. Posvećuje se kući, nigde ne uči, ne radi, samo briše, pegla, čisti. I u isto vreme, ona stalno zamera svom mužu što ne ceni njen zaista težak rad. Ako pitate zašto je postala robinja kod kuće, naći će mnoga objašnjenja koja na prvi pogled izgledaju sasvim racionalna. Reći će da nije nastavila školovanje jer su u početku bila mala deca, neko je morao da ostane kod kuće sa njima. A kada su deca porasla, porodica se preselila u drugi stan i povećao se broj kućnih poslova.
Objašnjenja su na prvi pogled prilično verodostojna i logična, a govoreći ovo, žena nije neiskrena, ona je zaista uverena da su to razlozi njenog fanatičnog rada za dobro porodice. Ali postoji duboki mehanizam ovog fenomena, koji je primorava da se stalno žrtvuje.
Počinje u detinjstvu, obično nastaje u porodici u kojoj i majka nesebično radi za porodicu, ali je istovremeno autoritarna i potiskuje druge. Dajući sve najbolje zbog dece, ona ih stalno zamera za svaki nedolično ponašanje. Kao odgovor, u malom čoveku se javlja spontano osećanje neprijateljstva. Može se manifestovati prirodno: dete baca igračku ili vrišti. A ako majka pravilno razume i prihvati njegov bes i pokaže bebi da je primetila njegovu iritaciju, psihički razvoj deteta će ići u pravom smeru.
Razlozi za žensko žrtvovanje
Hajde da razumemo suštinu ovog ponašanja na primeru. Određena žena u porodici radi više nego što može, i više nego što je potrebno. Posvećuje se kući, nigde ne uči, ne radi, samo briše, pegla, čisti. I u isto vreme, ona stalno zamera svom mužu što ne ceni njen zaista težak rad. Ako pitate zašto je postala robinja kod kuće, naći će mnoga objašnjenja koja na prvi pogled izgledaju sasvim racionalna. Reći će da nije nastavila školovanje jer su u početku bila mala deca, neko je morao da ostane kod kuće sa njima. A kada su deca porasla, porodica se preselila u drugi stan i povećao se broj kućnih poslova.
Objašnjenja su na prvi pogled prilično verodostojna i logična, a govoreći ovo, žena nije neiskrena, ona je zaista uverena da su to razlozi njenog fanatičnog rada za dobro porodice. Ali postoji duboki mehanizam ovog fenomena, koji je primorava da se stalno žrtvuje.
Počinje u detinjstvu, obično nastaje u porodici u kojoj i majka nesebično radi za porodicu, ali je istovremeno autoritarna i potiskuje druge. Dajući sve najbolje zbog dece, ona ih stalno zamera za svaki nedolično ponašanje. Kao odgovor, u malom čoveku se javlja spontano osećanje neprijateljstva. Može se manifestovati prirodno: dete baca igračku ili vrišti. A ako majka pravilno razume i prihvati njegov bes i pokaže bebi da je primetila njegovu iritaciju, psihički razvoj deteta će ići u pravom smeru.
Ali ponekad dete nije svesno svog neprijatelja. Za razliku od odraslih, on nije opterećen moralnim i etičkim standardima i potrebno mu je bezuslovno prihvatanje: voli svoje roditelje, a oni njega. Nesvesno dete oseća da je nemoguće osetiti bes prema majci, najvoljenijem, najbližem biću. U ovom slučaju, u njegovoj duši, neprijateljstvo je zamenjeno osećanjem krivice. To se dešava po sledećoj šemi: „Ne volim svoju majku, ona je loša. Ali ovo ne bi trebalo da bude, ne možete a da ne volite svoju majku, ona je najbolja na svetu. Dakle, ja sam loša."
Osećaj potisnute krivice može objasniti takozvani „sindrom odličnog učenika“, kada dete muči samo sebe, pokušavajući da uči samo za pet. Pošto mu nedostaju sposobnosti, ponekad sprema časove do jedan, do dva ujutru i plače kada dobije B. Ovim iscrpljujućim žarom pokušava da zasluži ljubav svoje majke, koja je nekada u njemu probudila nesvesno osećanje krivice. I iako majka više ne zahteva odlične ocene, on ne može da se oslobodi osnovne krivice pred njom i teži da postigne nemoguće.
Izuzetno je teško odrediti granicu, počevši od koje psihički pritisak majke postaje preteran, što dovodi do osećanja krivice. Mentalitet ljudi je drugačiji. Na primer, jedna od dve sestre koje su doživele isti psihološki pritisak od svoje majke će razviti osećaj krivice, dok druga neće, jer je prag njene osetljivosti viši.
Potisnuto osećanje krivice koje je nastalo u detinjstvu proteže se za čoveka celog života, postaje osobina karaktera. Takvi ljudi ne mogu reći „ne“, pomoći drugima na svoju štetu, pretvarajući plemeniti čin u apsurd – njihova pomoć je preterana, zamorna i ponekad izaziva odbijanje onih kojima je upućena. A pošto čovek stiče kompleks krivice u godinama kada još ne može da shvati sopstvene emocije, onda, sazrevši, ne shvata pravi razlog svog ponašanja.
U međuvremenu, testiranjem sebe možete utvrditi da li imate ovaj kompleks. Postoje tri znaka potisnute krivice.
Prvi je rigidnost (stabilnost) ponavljanja akcija, njihova opsesivna priroda.
"Ne mogu da idem u krevet", kaže druga žena, "ako je suđe prljavo. Pašće od umora posle dana rada i kućnih poslova, ali ću oprati sve sudove. Niko ovo neće raditi bez mene.” I to pravilo se zaista pridržava svakog dana, bez obzira u kakvom se stanju nalazi, pretvarajući obične kućne poslove u samomučenje, u određenu dužnost koju mora da ispuni.
Drugi znak je neka nerealnost onoga što se dešava.
Ona se manifestuje u preteranoj fiksaciji na domaćinstvo, u sindromu „idealne majke, idealne žene“, kada žena sa potpunim uverenjem izjavi da nema vremena da izdvoji dva-tri sata nedeljno za odlazak u teretanu, u biblioteku. Nesumnjivo, ovo nije tačno. Istina je da ova žena sebi ne dozvoljava da se ispuni, treba stalno da žrtvuje svoje zdravlje, vreme, interese.
Treći znak je zahtev za zahvalnošću.
Stalna želja da se od voljenih čuje reči zahvalnosti takođe ukazuje na dubok osećaj krivice. Kada se žena s vremena na vreme prekorno okrene rođacima: „Učinila sam sve za tebe, dala sve tebi, a ti:“ i ne čuje zahvalnost u odgovoru, to znači da im ne trebaju njeni napori da zavedu red u kuće, njeni postupci su uzrokovani kompleksnom krivicom. Prava ljubav ne zahteva zahvalnost.
Šta je potrebno učiniti da bi se oslobodio osećaja potisnute krivice?
Pre svega, zastanite i razmislite da li nemate dovoljno vremena za opuštanje i zabavu. Idite u pozorište, u saunu, kod prijatelja. Tada će i sama porodica naći vremena da opere veš, opere sudove i sredi stan. A ti, ne zahtevajući od njih zahvalnost, čućeš reči u kojima će zvučati zahvalnost i ljubav.
Nažalost, žena najčešće ne uspeva da promeni svoje ponašanje. A ako uspeju, onda često osećaj krivice ne nestaje. Pokušavajući da obnovite svoj život, možete završiti sa više problema kao rezultat. Zato je najbolje obratiti se psihologu koji će otkriti korene kompleksa i zajedno sa pacijentom proći trnovit put oslobađanja od krivice koja joj je jednom u detinjstvu usađena.
Kričevskaja T.V.
Razgovarala Olga Ančarova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/zhenskaya-zhertvennost-rodom-iz-detstva
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Osećaj potisnute krivice može objasniti takozvani „sindrom odličnog učenika“, kada dete muči samo sebe, pokušavajući da uči samo za pet. Pošto mu nedostaju sposobnosti, ponekad sprema časove do jedan, do dva ujutru i plače kada dobije B. Ovim iscrpljujućim žarom pokušava da zasluži ljubav svoje majke, koja je nekada u njemu probudila nesvesno osećanje krivice. I iako majka više ne zahteva odlične ocene, on ne može da se oslobodi osnovne krivice pred njom i teži da postigne nemoguće.
Izuzetno je teško odrediti granicu, počevši od koje psihički pritisak majke postaje preteran, što dovodi do osećanja krivice. Mentalitet ljudi je drugačiji. Na primer, jedna od dve sestre koje su doživele isti psihološki pritisak od svoje majke će razviti osećaj krivice, dok druga neće, jer je prag njene osetljivosti viši.
Potisnuto osećanje krivice koje je nastalo u detinjstvu proteže se za čoveka celog života, postaje osobina karaktera. Takvi ljudi ne mogu reći „ne“, pomoći drugima na svoju štetu, pretvarajući plemeniti čin u apsurd – njihova pomoć je preterana, zamorna i ponekad izaziva odbijanje onih kojima je upućena. A pošto čovek stiče kompleks krivice u godinama kada još ne može da shvati sopstvene emocije, onda, sazrevši, ne shvata pravi razlog svog ponašanja.
U međuvremenu, testiranjem sebe možete utvrditi da li imate ovaj kompleks. Postoje tri znaka potisnute krivice.
Prvi je rigidnost (stabilnost) ponavljanja akcija, njihova opsesivna priroda.
"Ne mogu da idem u krevet", kaže druga žena, "ako je suđe prljavo. Pašće od umora posle dana rada i kućnih poslova, ali ću oprati sve sudove. Niko ovo neće raditi bez mene.” I to pravilo se zaista pridržava svakog dana, bez obzira u kakvom se stanju nalazi, pretvarajući obične kućne poslove u samomučenje, u određenu dužnost koju mora da ispuni.
Drugi znak je neka nerealnost onoga što se dešava.
Ona se manifestuje u preteranoj fiksaciji na domaćinstvo, u sindromu „idealne majke, idealne žene“, kada žena sa potpunim uverenjem izjavi da nema vremena da izdvoji dva-tri sata nedeljno za odlazak u teretanu, u biblioteku. Nesumnjivo, ovo nije tačno. Istina je da ova žena sebi ne dozvoljava da se ispuni, treba stalno da žrtvuje svoje zdravlje, vreme, interese.
Treći znak je zahtev za zahvalnošću.
Stalna želja da se od voljenih čuje reči zahvalnosti takođe ukazuje na dubok osećaj krivice. Kada se žena s vremena na vreme prekorno okrene rođacima: „Učinila sam sve za tebe, dala sve tebi, a ti:“ i ne čuje zahvalnost u odgovoru, to znači da im ne trebaju njeni napori da zavedu red u kuće, njeni postupci su uzrokovani kompleksnom krivicom. Prava ljubav ne zahteva zahvalnost.
Šta je potrebno učiniti da bi se oslobodio osećaja potisnute krivice?
Pre svega, zastanite i razmislite da li nemate dovoljno vremena za opuštanje i zabavu. Idite u pozorište, u saunu, kod prijatelja. Tada će i sama porodica naći vremena da opere veš, opere sudove i sredi stan. A ti, ne zahtevajući od njih zahvalnost, čućeš reči u kojima će zvučati zahvalnost i ljubav.
Nažalost, žena najčešće ne uspeva da promeni svoje ponašanje. A ako uspeju, onda često osećaj krivice ne nestaje. Pokušavajući da obnovite svoj život, možete završiti sa više problema kao rezultat. Zato je najbolje obratiti se psihologu koji će otkriti korene kompleksa i zajedno sa pacijentom proći trnovit put oslobađanja od krivice koja joj je jednom u detinjstvu usađena.
Kričevskaja T.V.
Razgovarala Olga Ančarova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/zhenskaya-zhertvennost-rodom-iz-detstva
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
