„... Nije da ljudi ljubav smatraju nevažnom. Oni žude za tim, gledaju bezbroj filmova srećnih i nesrećnih ljubavnih priča, slušaju stotine glupih ljubavnih pesama, ali retko ko zaista misli da treba da uči o ljubavi…” E.Fromm "Umetnost ljubavi".
„ ...Nesklonost sebi“ je bolest koja pokriva mnoge generacije: prenosi se sa jedne generacije na drugu, nasleđuje je svaka naredna generacija od prethodne... “. E. McAvoi, S. Israelson "Sindrom Merilin Monro".
Da li se plašite da izazovete negativne emocije kod onih oko sebe?
Da li radite mnogo onih stvari koje ne želite da radite, ali da biste zaslužili odobravanje drugih, pohvale, kako ne biste izazvali negodovanje i nerazmjevanje kod drugih?
Svaki scenario je zasnovan na odnosu roditelja i deteta. A pre svega ljubav roditelja prema deci. A šta je ljubav. Podsetimo od E. Fromma.
„Ljubav je istinsko interesovanje za život i razvoj predmeta ljubavi“
Zapravo, ovo je bezuslovna ljubav, bezuslovno prihvatanje druge osobe kao punopravnog bića. Ljubav prema čoveku jednostavno zato što jeste, bez kritike, ponižavanja, laži i manipulacije. Ali, nažalost, takva ljubav se može videti prilično retko.
I onda govorimo o uslovnoj ljubavi, ljubavi prema nečemu. Ljubav koju treba zaslužiti. Roditelji koji biraju ovaj oblik ljubavi to čine jer su ih roditelji voleli onako kako su oni voleli. Kako drugačije ne znaju.
Mehanizam kontrole dece.
Naročito se takva potreba javlja kada dete počne da puzi, hoda, svuda se penje, sve baca, bije, lomi i cepa. Ovo donosi mnogo problema. A onda su mu roditelji postavili uslov „Ako se ovako ponašaš, nećeš mi biti potreban“, „Ako uradiš ovo ili ne uradiš, nekako nisi dobar.
Za dete su roditelji do 7 godina sve, ovo je njihov svet, ovo je ideja o sebi i svetu, ovo je njihov život. Dete mora da dobije zadovoljenje svojih potreba:
Da li se plašite da izazovete negativne emocije kod onih oko sebe?
Da li radite mnogo onih stvari koje ne želite da radite, ali da biste zaslužili odobravanje drugih, pohvale, kako ne biste izazvali negodovanje i nerazmjevanje kod drugih?
Svaki scenario je zasnovan na odnosu roditelja i deteta. A pre svega ljubav roditelja prema deci. A šta je ljubav. Podsetimo od E. Fromma.
„Ljubav je istinsko interesovanje za život i razvoj predmeta ljubavi“
Zapravo, ovo je bezuslovna ljubav, bezuslovno prihvatanje druge osobe kao punopravnog bića. Ljubav prema čoveku jednostavno zato što jeste, bez kritike, ponižavanja, laži i manipulacije. Ali, nažalost, takva ljubav se može videti prilično retko.
I onda govorimo o uslovnoj ljubavi, ljubavi prema nečemu. Ljubav koju treba zaslužiti. Roditelji koji biraju ovaj oblik ljubavi to čine jer su ih roditelji voleli onako kako su oni voleli. Kako drugačije ne znaju.
Mehanizam kontrole dece.
Naročito se takva potreba javlja kada dete počne da puzi, hoda, svuda se penje, sve baca, bije, lomi i cepa. Ovo donosi mnogo problema. A onda su mu roditelji postavili uslov „Ako se ovako ponašaš, nećeš mi biti potreban“, „Ako uradiš ovo ili ne uradiš, nekako nisi dobar.
Za dete su roditelji do 7 godina sve, ovo je njihov svet, ovo je ideja o sebi i svetu, ovo je njihov život. Dete mora da dobije zadovoljenje svojih potreba:
- U hrani i vodi
- Zaštićeno, toplo i čisto
- U znak priznanja
Ali na kraju se formira lista „trebalo“, shvatajući šta dete zaslužuje ljubav. Nema drugog načina. Svako ima svoju listu. Ovo je korespondencija izgleda, životnog standarda (kakav auto, stan, posao) itd. Ovu listu nosimo sa sobom ceo život. I ako se ispunjavamo, onda se osećamo dostojni ljubavi, a ako ne, zašto onda možemo biti voljeni. Formira se slika idealnog sopstva.
Vrste uslovne ljubavi
Jasno odbijanje.
„Mrzim ovo dete. Neću se brinuti o njemu." Sa detetom se takvi roditelji ponašaju nepažljivo, okrutno, izbegavaju kontakt. Oni ga doživljavaju kao lošeg, nesrećnog, neprilagođenog. Osećaju ljutnju, iritaciju prema njemu. Često deca sa takvim vaspitanjem postaju agresivna, odlaze u podzemni svet, ili obrnuto - postaju saosećajna, pokorna, „daju sve od sebe da nekako zasluže ljubav“.
Prekomerni zahtevi.
„Ne želim dete takvo kakvo jeste. Roditelji kritikuju, ne hvale, nalaze zamerke, zahtevaju poslušnost i disciplinu, društveni uspeh. Samovolja se kažnjava. Deca postaju frustrirana, nesigurna u sebe, a u odraslom dobu, opet, teže da za nešto pridobiju ljubav.
Overprotection.
„Učiniću sve za dete, posvetiću mu se“, „Neće izaći na kraj bez mene.“ Preterano ugađanje ili ograničavanje slobode, strepnja za dete, zaštita od samostalnog odlučivanja, samostalno sprovođenje radnji. Svojevrsni invaliditet deteta. U stvari, dete se tretira kao inferiorno, nesposobno da nešto uradi. Kao rezultat, javljaju se poteškoće u donošenju odluka i želja da se svoj rad prebaci na nekog drugog, infantilizam.
U odraslom životu, naš šef, naš supružnik (a) zamenjuje majčin objekat. Bez dobijanja bezuslovne ljubavi, nastojimo da svoj odnos sa majkom odigramo u značajnim odnosima za sebe, nastojeći na sve moguće načine da osvojimo ljubav. Osećanja i odnosi koji nastaju između nas i značajnih ličnosti su, uglavnom, rekonstrukcija našeg odnosa iz detinjstva sa našom majkom. Sva iskustva povezana sa šefom, voljenom osobom nemaju direktnu vezu sa njima. Ova iskustva su prvenstveno upućena našim značajnim ličnostima iz detinjstva.
Kako lista „mora“ utiče na naše živote? Koja neprijatna osećanja izazivaju zabrinutost?
Uticaj ove liste je veoma dobro opisan u sindromu „Marilin Monro”. Iz njene biografije - njen otac je pobegao, majka je bila bolesna. Merilin je odrasla u sirotištu... Bila je jedna od najpoželjnijih, lepih žena, čiji imidž se i sada hvali. Ali ipak, nedostatak ljubavi kod njenih roditelja, osećaj napuštenosti, beskorisnosti doveli su do toga da ju je stalno proganjala krivica, anksioznost, osećaj da je ružna.
Udavala se tri puta i odabrala upravo one muškarce kojima nije bila baš potrebna kao ličnost, koji su je ponižavali i koristili u svoje svrhe. Tako je izgledao scenario, odnose sa roditeljima, kojima nekada takođe nije bila potrebna. Drugima nisam potreban takav kakav jesam. Ako nisam voljen, sva osećanja su uperena protiv njih samih.
Osećaj besa.
Kako to da se ne uklapam. Ljutnja i agresija na izgled mogu se manifestovati u stalnoj želji za pravljenjem plastike, nanošenjem tetovaža, pirsinga, ožiljaka. Agresivnost, koju je strašno pokazati prema drugima zbog straha od odbacivanja, ide unutra i nalazi rešenje u raznim ranama.
Jasno odbijanje.
„Mrzim ovo dete. Neću se brinuti o njemu." Sa detetom se takvi roditelji ponašaju nepažljivo, okrutno, izbegavaju kontakt. Oni ga doživljavaju kao lošeg, nesrećnog, neprilagođenog. Osećaju ljutnju, iritaciju prema njemu. Često deca sa takvim vaspitanjem postaju agresivna, odlaze u podzemni svet, ili obrnuto - postaju saosećajna, pokorna, „daju sve od sebe da nekako zasluže ljubav“.
Prekomerni zahtevi.
„Ne želim dete takvo kakvo jeste. Roditelji kritikuju, ne hvale, nalaze zamerke, zahtevaju poslušnost i disciplinu, društveni uspeh. Samovolja se kažnjava. Deca postaju frustrirana, nesigurna u sebe, a u odraslom dobu, opet, teže da za nešto pridobiju ljubav.
Overprotection.
„Učiniću sve za dete, posvetiću mu se“, „Neće izaći na kraj bez mene.“ Preterano ugađanje ili ograničavanje slobode, strepnja za dete, zaštita od samostalnog odlučivanja, samostalno sprovođenje radnji. Svojevrsni invaliditet deteta. U stvari, dete se tretira kao inferiorno, nesposobno da nešto uradi. Kao rezultat, javljaju se poteškoće u donošenju odluka i želja da se svoj rad prebaci na nekog drugog, infantilizam.
U odraslom životu, naš šef, naš supružnik (a) zamenjuje majčin objekat. Bez dobijanja bezuslovne ljubavi, nastojimo da svoj odnos sa majkom odigramo u značajnim odnosima za sebe, nastojeći na sve moguće načine da osvojimo ljubav. Osećanja i odnosi koji nastaju između nas i značajnih ličnosti su, uglavnom, rekonstrukcija našeg odnosa iz detinjstva sa našom majkom. Sva iskustva povezana sa šefom, voljenom osobom nemaju direktnu vezu sa njima. Ova iskustva su prvenstveno upućena našim značajnim ličnostima iz detinjstva.
Kako lista „mora“ utiče na naše živote? Koja neprijatna osećanja izazivaju zabrinutost?
Uticaj ove liste je veoma dobro opisan u sindromu „Marilin Monro”. Iz njene biografije - njen otac je pobegao, majka je bila bolesna. Merilin je odrasla u sirotištu... Bila je jedna od najpoželjnijih, lepih žena, čiji imidž se i sada hvali. Ali ipak, nedostatak ljubavi kod njenih roditelja, osećaj napuštenosti, beskorisnosti doveli su do toga da ju je stalno proganjala krivica, anksioznost, osećaj da je ružna.
Udavala se tri puta i odabrala upravo one muškarce kojima nije bila baš potrebna kao ličnost, koji su je ponižavali i koristili u svoje svrhe. Tako je izgledao scenario, odnose sa roditeljima, kojima nekada takođe nije bila potrebna. Drugima nisam potreban takav kakav jesam. Ako nisam voljen, sva osećanja su uperena protiv njih samih.
Osećaj besa.
Kako to da se ne uklapam. Ljutnja i agresija na izgled mogu se manifestovati u stalnoj želji za pravljenjem plastike, nanošenjem tetovaža, pirsinga, ožiljaka. Agresivnost, koju je strašno pokazati prema drugima zbog straha od odbacivanja, ide unutra i nalazi rešenje u raznim ranama.
Krivica.
Ovo se ponekad naziva zabludama veličine. Čovek veruje da ono što se dešava spolja i sa njim 100% zavisi od njega. A kada nešto ne odgovara, samo jedan počinje da krivi. To su obmane veličine. „Ti nisi Bog, tako da je sve podređeno tebi“.
Da bi pobegao od ovog nepodnošljivog, ugnjetavajućeg osećanja krivice, počinje da se pravda drugima, da dokazuje da je bolji nego što su mislili o meni, da je vredan ljubavi i poštovanja. A ljudi uglavnom i dalje možete da hodate naglavačke ili ne. Njihov odnos prema vama zavisi samo od njih samih. I moramo im dati pravo da se prema nama ponašaju onako kako žele.
Stalno prisutan, ravnomerno rasprostranjen osećaj anksioznosti.
Strah da ću to učiniti pogrešno, da ću pogrešiti, uradiću to loše, neću moći svima da udovoljim. Svi, ali ne i vi sami. Na kraju krajeva, nije važno kako mislim i šta želim, glavno je da su svi srećni i da me vole. Taj osećaj nepoštovanja često dovodi do toga da radije ne bih uradio ništa nego uradio nešto loše i tako izazvao talas nezadovoljstva.
Sve ovo je veoma teško za samopoštovanje.
Naše samopoštovanje se pretvara u procenu drugih, u želju da ispunimo očekivanja, stvarna ili naterana od nas. Kolosalna količina energije se troši na dokazivanje da sam bolji, na zadovoljavanje tuđih potreba. I apsolutno više nema snage da ostvare svoju sudbinu, svoje želje.
Ono što nam je zaista potrebno je da odložimo u udaljenu fioku da je otvorimo tek kada postignem ljubav. I tu ostaje godinama. Ako to uradite, postavite sebi pitanje: Zašto ostavljate svoje za kasnije? Da li ćeš živeti zauvek?
Stidljivost.
Strah od skretanja pažnje na sebe, kako ne biste čuli reči kritike i osude. Kao rezultat toga, ispada da bih radije sedeo mirno u ćošku, a ne da kažem nešto što se drugima možda ne sviđa.
Ako sebi nešto ne dozvolimo, ako od sebe zahtevamo da se pridržavamo liste „trebalo bi“, to ćemo zahtevati od onih oko nas, tražiti od njih. A takvih kao što smo mi ima ogroman broj, samo sa svojom listom.
Pa podržavamo jedni druge u stalnim igrama i dokazivanju nečega jedni drugima. Osoba koja nije u stanju da voli sebe ne može da voli druge. I nemojte misliti da zahtevajući nešto od čoveka izražavate ljubav, činite ga boljim.
Autor Lilia Morozova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/127263-zhit-svoey-zhiznyu
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
Ovo se ponekad naziva zabludama veličine. Čovek veruje da ono što se dešava spolja i sa njim 100% zavisi od njega. A kada nešto ne odgovara, samo jedan počinje da krivi. To su obmane veličine. „Ti nisi Bog, tako da je sve podređeno tebi“.
Da bi pobegao od ovog nepodnošljivog, ugnjetavajućeg osećanja krivice, počinje da se pravda drugima, da dokazuje da je bolji nego što su mislili o meni, da je vredan ljubavi i poštovanja. A ljudi uglavnom i dalje možete da hodate naglavačke ili ne. Njihov odnos prema vama zavisi samo od njih samih. I moramo im dati pravo da se prema nama ponašaju onako kako žele.
Stalno prisutan, ravnomerno rasprostranjen osećaj anksioznosti.
Strah da ću to učiniti pogrešno, da ću pogrešiti, uradiću to loše, neću moći svima da udovoljim. Svi, ali ne i vi sami. Na kraju krajeva, nije važno kako mislim i šta želim, glavno je da su svi srećni i da me vole. Taj osećaj nepoštovanja često dovodi do toga da radije ne bih uradio ništa nego uradio nešto loše i tako izazvao talas nezadovoljstva.
Sve ovo je veoma teško za samopoštovanje.
Naše samopoštovanje se pretvara u procenu drugih, u želju da ispunimo očekivanja, stvarna ili naterana od nas. Kolosalna količina energije se troši na dokazivanje da sam bolji, na zadovoljavanje tuđih potreba. I apsolutno više nema snage da ostvare svoju sudbinu, svoje želje.
Ono što nam je zaista potrebno je da odložimo u udaljenu fioku da je otvorimo tek kada postignem ljubav. I tu ostaje godinama. Ako to uradite, postavite sebi pitanje: Zašto ostavljate svoje za kasnije? Da li ćeš živeti zauvek?
Stidljivost.
Strah od skretanja pažnje na sebe, kako ne biste čuli reči kritike i osude. Kao rezultat toga, ispada da bih radije sedeo mirno u ćošku, a ne da kažem nešto što se drugima možda ne sviđa.
Ako sebi nešto ne dozvolimo, ako od sebe zahtevamo da se pridržavamo liste „trebalo bi“, to ćemo zahtevati od onih oko nas, tražiti od njih. A takvih kao što smo mi ima ogroman broj, samo sa svojom listom.
Pa podržavamo jedni druge u stalnim igrama i dokazivanju nečega jedni drugima. Osoba koja nije u stanju da voli sebe ne može da voli druge. I nemojte misliti da zahtevajući nešto od čoveka izražavate ljubav, činite ga boljim.
Autor Lilia Morozova
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/127263-zhit-svoey-zhiznyu
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
