Mnogi već žive u ovoj državi, za neke je to prirodno, ali za mene je to bilo otkriće. Da budem iskrena, nisam očekivala takav efekat. Prestala sam da čekam i očekujem nešto... I u tom trenutku mi je odjednom postalo tako lako u duši, kao da sam počela da živim, pre toga sam više razmišljala kako da živim, a onda sam uzela i počela.
Prestala sam da očekujem nešto od sebe... Ranije sam očekivala da će se sav moj potencijal otkriti, i da ću postati takava i takava, napisati stotinu članaka, a najmanje 10 knjiga, napraviti nešto kul itd.
Prestala sam da očekujem rezultate od sebe. Prestala sam da čekam nešto od drugih – da će me odjednom ceniti, uraditi nešto, biti ljubazni i odgovorni prema meni... Prestala sam da čekam svog partnera – da će odjednom početi da me razume i da radi šta ja želim...
Prestala sam da čekam novac, prihvatila sumu koju imam i prestala da se mučim pitanjem kako da konačno iz korena promenim svoju finansijsku situaciju – jednostavno sam izrazila nameru da mi se, kada budem spremna, otkriju putevi. Desiće se u pravo vreme, na pravom i najboljem mestu za mene, i na najbolji način za mene...
Prestala sam da očekujem od života i zahtevam da mi nešto pruži... - Imala sam osećaj da sam nepravedno uskraćena iznutra - kažu da radim toliko, ali neko ne radi baš ništa i dobije takve rezultate.
Takođe sam prestala da očekujem da će sutra sve odjednom postati sjajno i da neće biti problema. Moj naivni detinjasti deo je želeo mir i spokoj. Sve dok odrasli aspekt ne shvati da su mir i spokojstvo unutra, a ne u odsustvu spoljnih poslova ili pitanja koja treba rešiti.
Generalno sam prestala da čekam nešto... Nije mi bilo važno šta će se dogoditi. Ranije mi je bilo važno da se dešavaju samo dobre, blažene stvari, da jednostavno sve mora biti dobro. Dok je unutra postojao strah da će se odjednom desiti nešto sa čim neću moći da se nosim (opet, stvar poverenja u sebe)... Ne baš, naravno, meni to uopšte nije bilo važno, već sam pustila očekivanja o budućnosti: šta treba da bude i kako treba da sve bude. Ali pustila sam to govoreći sebi: „Šta bude, biće. Sve će mi proći na najbolji način.”
Ne, imam neke planove koje želim da sprovedem, ali ispostavilo se da su moji planovi i ono što mislim o njima veoma smešni u poređenju sa prilikama koje mi je život pripremio i kako sve počinje da se odvija u životu kada se prestaneš da kontrolišeš i prestanite da očekujete i namećete kako mislite da bi se stvari trebale desiti.
Očekivanja zaustavljaju energiju na jednoj stvari, najviše na nekoliko opcija. Po pravilu, na onome što je već izgrađeno u umu, ne dozvoljavajući energiji da se kreće, ne dozvoljavajući životu da vam donese sve najbolje... A ovo je najbolje, po pravilu, ono što uopšte ne očekujete.
Imala sam stalno očekivanje iznutra, i stoga se u mojoj glavi već izgradio lanac „kako bi sve trebao da bude“ – i moj um se trudio da pratim ovaj lanac i, ne daj Bože, nešto propustim. Osim toga, ništa nisam primetila.
U ovom lancu stalno sam morala da znam „kako“: kako da uradim ovo, kako da uradim ono, kako da kažem mužu, kako da stupim u kontakt sa strancima, kako ću zaraditi više novca, kako će se nešto desiti, kako ću stići gde -kako da nešto uradim.
I u većini slučajeva, pre nego što nešto uradim, trebalo je da znam tačno kako ću to uraditi (pa, da kontrolišem proces, eliminišem mogućnost greške itd.) i po mogućnosti unapred da bih se pripremila.
U glavi mi se stalno motalo pitanje „kako“ „kako i kako? kao? kako?".
A najzanimljivije je da odgovora nije bilo, većinu odgovora sam dobila kada uopšte nisam razmišljala „kako“. Na kraju krajeva, želela sam da znam unapred kako će se sve dogoditi. Ali to se ne dešava (možda se dešava, ja još nemam sposobnost da predvidim), jer me isključuje iz toka, a odgovori samo dolaze u procesu, u toku.
Ispostavilo se da sam se spremala da preduzmem neku vrstu akcije. Odnosno, pre nego što nešto uradim, morala sam da prođem kroz proces pripreme, a on je dug i bolan, a ponekad se toliko odužio da više nije bilo snage za akciju. Pa sam potvrdila da ne želim ništa da radim posle.
To je kao da se vredno pripremaš za ispit, tako naporno, učiš sve tako teško da kada dođe trenutak samog ispita, nema više snage za to, ne želiš baš ništa, a nisi u stanju da pokažeš najbolje da znaš za šta si sposoban. Umorana od ovog kompleksa odličnog učenika, dozvolila sam da se unutra desi revolucija:
Kako bude, tako će se i desiti...
Počeću da radim i u tom procesu ću saznati šta i kako treba da radim...
Kada treba da znam odgovor na pitanje, on će doći...
Kada nešto treba da se desi u mom životu, to će desiti ...
Kako događaj treba da se desi, tako će se i dogoditi. Neka sve bude najbolje za mene...
Prestala sam da očekujem rezultate od sebe. Prestala sam da čekam nešto od drugih – da će me odjednom ceniti, uraditi nešto, biti ljubazni i odgovorni prema meni... Prestala sam da čekam svog partnera – da će odjednom početi da me razume i da radi šta ja želim...
Prestala sam da čekam novac, prihvatila sumu koju imam i prestala da se mučim pitanjem kako da konačno iz korena promenim svoju finansijsku situaciju – jednostavno sam izrazila nameru da mi se, kada budem spremna, otkriju putevi. Desiće se u pravo vreme, na pravom i najboljem mestu za mene, i na najbolji način za mene...
Prestala sam da očekujem od života i zahtevam da mi nešto pruži... - Imala sam osećaj da sam nepravedno uskraćena iznutra - kažu da radim toliko, ali neko ne radi baš ništa i dobije takve rezultate.
Takođe sam prestala da očekujem da će sutra sve odjednom postati sjajno i da neće biti problema. Moj naivni detinjasti deo je želeo mir i spokoj. Sve dok odrasli aspekt ne shvati da su mir i spokojstvo unutra, a ne u odsustvu spoljnih poslova ili pitanja koja treba rešiti.
Generalno sam prestala da čekam nešto... Nije mi bilo važno šta će se dogoditi. Ranije mi je bilo važno da se dešavaju samo dobre, blažene stvari, da jednostavno sve mora biti dobro. Dok je unutra postojao strah da će se odjednom desiti nešto sa čim neću moći da se nosim (opet, stvar poverenja u sebe)... Ne baš, naravno, meni to uopšte nije bilo važno, već sam pustila očekivanja o budućnosti: šta treba da bude i kako treba da sve bude. Ali pustila sam to govoreći sebi: „Šta bude, biće. Sve će mi proći na najbolji način.”
Ne, imam neke planove koje želim da sprovedem, ali ispostavilo se da su moji planovi i ono što mislim o njima veoma smešni u poređenju sa prilikama koje mi je život pripremio i kako sve počinje da se odvija u životu kada se prestaneš da kontrolišeš i prestanite da očekujete i namećete kako mislite da bi se stvari trebale desiti.
Očekivanja zaustavljaju energiju na jednoj stvari, najviše na nekoliko opcija. Po pravilu, na onome što je već izgrađeno u umu, ne dozvoljavajući energiji da se kreće, ne dozvoljavajući životu da vam donese sve najbolje... A ovo je najbolje, po pravilu, ono što uopšte ne očekujete.
Imala sam stalno očekivanje iznutra, i stoga se u mojoj glavi već izgradio lanac „kako bi sve trebao da bude“ – i moj um se trudio da pratim ovaj lanac i, ne daj Bože, nešto propustim. Osim toga, ništa nisam primetila.
U ovom lancu stalno sam morala da znam „kako“: kako da uradim ovo, kako da uradim ono, kako da kažem mužu, kako da stupim u kontakt sa strancima, kako ću zaraditi više novca, kako će se nešto desiti, kako ću stići gde -kako da nešto uradim.
I u većini slučajeva, pre nego što nešto uradim, trebalo je da znam tačno kako ću to uraditi (pa, da kontrolišem proces, eliminišem mogućnost greške itd.) i po mogućnosti unapred da bih se pripremila.
U glavi mi se stalno motalo pitanje „kako“ „kako i kako? kao? kako?".
A najzanimljivije je da odgovora nije bilo, većinu odgovora sam dobila kada uopšte nisam razmišljala „kako“. Na kraju krajeva, želela sam da znam unapred kako će se sve dogoditi. Ali to se ne dešava (možda se dešava, ja još nemam sposobnost da predvidim), jer me isključuje iz toka, a odgovori samo dolaze u procesu, u toku.
Ispostavilo se da sam se spremala da preduzmem neku vrstu akcije. Odnosno, pre nego što nešto uradim, morala sam da prođem kroz proces pripreme, a on je dug i bolan, a ponekad se toliko odužio da više nije bilo snage za akciju. Pa sam potvrdila da ne želim ništa da radim posle.
To je kao da se vredno pripremaš za ispit, tako naporno, učiš sve tako teško da kada dođe trenutak samog ispita, nema više snage za to, ne želiš baš ništa, a nisi u stanju da pokažeš najbolje da znaš za šta si sposoban. Umorana od ovog kompleksa odličnog učenika, dozvolila sam da se unutra desi revolucija:
Kako bude, tako će se i desiti...
Počeću da radim i u tom procesu ću saznati šta i kako treba da radim...
Kada treba da znam odgovor na pitanje, on će doći...
Kada nešto treba da se desi u mom životu, to će desiti ...
Kako događaj treba da se desi, tako će se i dogoditi. Neka sve bude najbolje za mene...
Bože moj, kako je u tom trenutku postalo lako - nije bilo važno "kako", u čemu je razlika...
Opustila sam se - sve će biti kako će biti...
Uradiću kako ja radim, a ne onako kako treba da budem na vrhu, da sve bude savršeno...
Kako se ispostavilo, ispašće... kako mogu, tako mogu, neću da se više trudim i ulažem hiljadu napora da napravim jednu akciju i odustanem, jer nisam dobila rezultat, a trud je uložen neverovatno...
Od tada su u mom životu počele da se dešavaju čuda:
Opustila sam se - sve će biti kako će biti...
Uradiću kako ja radim, a ne onako kako treba da budem na vrhu, da sve bude savršeno...
Kako se ispostavilo, ispašće... kako mogu, tako mogu, neću da se više trudim i ulažem hiljadu napora da napravim jednu akciju i odustanem, jer nisam dobila rezultat, a trud je uložen neverovatno...
Od tada su u mom životu počele da se dešavaju čuda:
1. Počela sam bolje da čujem sebe, počele su da mi dolaze ideje (tačnije, bile su i ranije, samo sam ih teško primećivala, pokušavajući da izgradim nešto u svom umu). Počela sam da slušam ideje koje imam i shvatila sam da mogu da ih sprovedem, a da još ne znam kako da to uradim. Ali ušala sam u njih i shvatila ih, u tom procesu je bilo načina i sredstava.
2. Počeo sam da radim mnogo više, jer sam se pre pripremala za akciju i „utopila“ u samu akciju. Iznenadila sam se što je počelo da ispada mnogo bolje nego kada sam sve proverila i pripremila.
3. Počela sam da tražim ono što mi je bilo potrebno u pravo vreme i odbila sam ono što mi nije trebalo ne očekujući da drugi ljudi razumeju ili ne razumeju.
4. Događaji su se bukvalno slili u moj život, a ja čak nemam vremena - ima toliko toga da se uradi, a uz minimalan trud, sve ispadne i uspe. Nekada sam čekala da se nešto desi. Osim toga, počela sam i sama da formiram neke događaje, a ne samo da reagujem na ono što mi se „dešava“.
5. A koliko se zanimljivih poznanstava dogodilo u protekle dve nedelje! Iznenađena sam što upoznajem ljude na ulicama, u supermarketima, u liftovima, gde god je to moguće, i ne muči me pitanje „kako da se upoznam“, gde da radim – šta da radim da otklonim najjači nedostatak komunikacije u kome sam se ispostavila.
6. I koliko sam puta bila u pravo vreme i na pravom mestu. Događaji su počeli da se nižu u lancu i doveli su me upravo do onoga što mi je u tom trenutku bilo potrebno.
7. Moj prosečan ček u supermarketu se smanjio za 2 puta, pre sam uspela da kupim toliko stvari i nisam imala dovoljno, sada uspevam da kupim kvalitetne proizvode po normalnoj ceni. Nekada sam se iznenadila majci kada je bila na tezgi u trenutku kada je cena bila najbolja za ono što je želela. Uspela sam da kupim istu stvar, ali mnogo skuplju. Počela sam da imam besplatan novac koji mogu da potrošim na svog voljenog...
Mnoge stvari su počele da dolaze u moj život. Čak i nešto što ranije nije funkcionisalo, bez kakve namere, želju nisam izrazila. U jednom od zakona (po mom mišljenju, u zakonu manifestacije) pročitala sam sledeću frazu:
Odgovornost je sposobnost da odgovorite na ono što vam život nudi ili pruža upravo sada (odgovornost = sposobnost da odgovorite). Toliko mi se dopala ova definicija odgovornosti, ali tada nisam razumela kako da je primenim u životu.
Nisam razumela šta mi život sada daje, i žalila sam se da mi ništa nije dao, šta jeste, da nije mario za mene i da mi ništa nije dao. Jednostavno nisam primetila i nisam videla njene darove, bila sam u očekivanjima i neprestano pokušavajući u mislima da pronađem odgovor na pitanje „kako?”.
Ispostavilo se da je sve lakše – bez kontrole i bez potrebe da se zna kako će se sve to desiti – pustiti sva očekivanja, jer će se to desiti na najbolji način za mene. Počela sam da osećam tok života, njegovu tečnost i promenljivost, i da odgovaram na ono što život nudi u sadašnjem trenutku.
Evgenia Medvedeva
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/127493-zhizn-bez-ozhidaniy
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
2. Počeo sam da radim mnogo više, jer sam se pre pripremala za akciju i „utopila“ u samu akciju. Iznenadila sam se što je počelo da ispada mnogo bolje nego kada sam sve proverila i pripremila.
3. Počela sam da tražim ono što mi je bilo potrebno u pravo vreme i odbila sam ono što mi nije trebalo ne očekujući da drugi ljudi razumeju ili ne razumeju.
4. Događaji su se bukvalno slili u moj život, a ja čak nemam vremena - ima toliko toga da se uradi, a uz minimalan trud, sve ispadne i uspe. Nekada sam čekala da se nešto desi. Osim toga, počela sam i sama da formiram neke događaje, a ne samo da reagujem na ono što mi se „dešava“.
5. A koliko se zanimljivih poznanstava dogodilo u protekle dve nedelje! Iznenađena sam što upoznajem ljude na ulicama, u supermarketima, u liftovima, gde god je to moguće, i ne muči me pitanje „kako da se upoznam“, gde da radim – šta da radim da otklonim najjači nedostatak komunikacije u kome sam se ispostavila.
6. I koliko sam puta bila u pravo vreme i na pravom mestu. Događaji su počeli da se nižu u lancu i doveli su me upravo do onoga što mi je u tom trenutku bilo potrebno.
7. Moj prosečan ček u supermarketu se smanjio za 2 puta, pre sam uspela da kupim toliko stvari i nisam imala dovoljno, sada uspevam da kupim kvalitetne proizvode po normalnoj ceni. Nekada sam se iznenadila majci kada je bila na tezgi u trenutku kada je cena bila najbolja za ono što je želela. Uspela sam da kupim istu stvar, ali mnogo skuplju. Počela sam da imam besplatan novac koji mogu da potrošim na svog voljenog...
Mnoge stvari su počele da dolaze u moj život. Čak i nešto što ranije nije funkcionisalo, bez kakve namere, želju nisam izrazila. U jednom od zakona (po mom mišljenju, u zakonu manifestacije) pročitala sam sledeću frazu:
Odgovornost je sposobnost da odgovorite na ono što vam život nudi ili pruža upravo sada (odgovornost = sposobnost da odgovorite). Toliko mi se dopala ova definicija odgovornosti, ali tada nisam razumela kako da je primenim u životu.
Nisam razumela šta mi život sada daje, i žalila sam se da mi ništa nije dao, šta jeste, da nije mario za mene i da mi ništa nije dao. Jednostavno nisam primetila i nisam videla njene darove, bila sam u očekivanjima i neprestano pokušavajući u mislima da pronađem odgovor na pitanje „kako?”.
Ispostavilo se da je sve lakše – bez kontrole i bez potrebe da se zna kako će se sve to desiti – pustiti sva očekivanja, jer će se to desiti na najbolji način za mene. Počela sam da osećam tok života, njegovu tečnost i promenljivost, i da odgovaram na ono što život nudi u sadašnjem trenutku.
Evgenia Medvedeva
Prevod teksta: https://econet.ru/articles/127493-zhizn-bez-ozhidaniy
Prevod i obrada Jelena Muratović - bebamur.com
